Страдање младих припадника Територијалне одбране Шаренгаће и Зебића

Пред усташким чишћењем костајничког краја, несрећног 5. августа 1991. године животе су изгубили Богдан Шаренгаћа (23) из Велешње и Жељко Зебић (21) из Чукура на Банији. Богдан је рођен 27. 9. 1968. Били су припадници Територијалне одбране Костајница. Пронашли су их убијене и измасакриране. Акцијама за Банију је руководила Оперативна група на Шамарици.

Око 11 непријатељских војника, махом Дубровчана и Сплићана отворили су ватру на Шаренгаћу и Зебића, убили их, потом изболи ножевима, по ногама, и грудима. И заплијенили М84, митраљез који се налазио код Шаренгаће и Зебића. Послије су због тог злочина хрватски војници одликовани.

Чланови Богданове породице се и даље питају како су усташе могле да направе засједу, ако је на неколико стотина метара била постављена наша стража на путу који води за Чукур. Да ли то значи да је стража напустила свој положај, и на тај начин индиректно омогућила усташама да поставе засједу?

Богданов стриц по којем је добио име Богдан за Српско коло каже да су помоћници Шаренгаће и Зебића који су стајали пар стотина метара даље чули усташе који узвикују: „Стој, предајте се!” Потом Богдан виче: „Жељко, пуцај!” И након тога су се чули рафали којима су усташе убиле Богдана и Жељка. Потом су их изболи ножевима и побјегли за Костајницу.

Богданова мајка, Даница Шаренгаћа и данас се сјећа дана када је посљедњи пут видјела сина. Свако га је јутро будила, али каже тог кобног јутра пробудио се сам.

– Музла сам краве када сам га видјела, узимао је мајицу са штрика, на моје питање гдје иде рекао ми је у Чукур. Не знам ни да ли је доручковао. То ме мучи свих ових година. Што га ја нисам пробудила, дала му доручак и испратила га.

Како каже Богданова мајка Даница причају да је Богдан тај дан ишао да „прочисти” шуму која је неколико километара од Костајнице у којој су у том периоду били Хрвати. На том истом мјесту био је и дан прије. То је велико брдо са којег се види цијела Босна. У подножју брда је ријека Уна.

– Тај претходни дан 4. августа их је непријатељ опазио, и пуцали су по њима, па су морали да залијежу. 5. августа када је страдао, ручао је у једној кући у Чукуру недалеко од положаја, и командант га је питао: Јеси извршио задатак? Мој син је рекао да није и да ће ићи опет у шуму.

Како се јасно сјећа тог јутра тако из своје главе не може да избаци и то предвечерје, када је око 18 часова чула пуцањ. Не слутећи да само два километра од куће старадава њен син Богдан.

– Ставила сам свекру и свекрви вечеру, помузла сам краве и спремила се за спавање. И долази један комшија, довози нашу шкоду у двориште. Мој супруг је отишао у команду да тражи нафту, нисмо имали струје, па да народу самеље кукуруз, имали смо неки млин на трактору. Питам га откуд он довози наш ауто, гдје ми је супруг, на шта ми одговара сада ће Стево доћи и окрене се и оде. И даље стојим и извирујем када ће ми муж, и чујем Стеву да је јаукнуо: „Јао, мајко моја!“ Потрчала сам до њега, све комшије окрећу главу, склањају се и нико ми ништа не говори.

Рекао јој је да је Божо (Богдан) рањен. Наставила је корачати према том брду гдје је Богдан убијен. Богдана и Жељка су већ ставили у приколицу и возили их у Мечечане да их сахране, гдје је била команда.

Богдана су возили да га сахране, прије него што су јавили родитељима да им је дијете погинуло.

– Мој супруг је рекао да ми своје дијете возимо кући и да ћемо га сахранити у Велешњи – рекла је Даница и додала да су прије супругове смрти посмртни остаци сина пренесени у Глогоњ.

Стево Шаренгаћа, Богданов отац, као и сваки отац тражио је одговоре на питања како је дошло до тога да његов син страда. Нико му није дао јасан и конкретан одговор, са логичким слиједом догађаја. Остатак свог живота провео је трагајући за одговорима, које није пронашао да своје смрти, а преминуо је прије 4,5 година у Глогoњу код Панчева гдје његова породица живи од 1995. године.

– Мој син је помагао свима, од када се родио био је добар, скроман, спреман свима да помогне. Имао је пасош, говорила сам му да оде у Њемачку, док не прође то зло. На то ми је рекао: „Не могу ја мог тају оставити.” Гдје год је радио свима је био добар. И на почетку рата дијелио је оружје својим комшијама, и осталим Србима из сусједних села. Обучавао их да знају да рукују са оружјем, како не би међусобно страдали, или сами од себе.

Оно што је тужно да о страдању Шаренгаће и Зебића јавност не зна готово ништа, своје младе животе оставили су на Банији борећи се за свој народ, а питање је да ли их се ико сјети тог 5. августа осим чланова њихове породице, који за њима жале свакога дана.

Текст и фото: Драгана Бокун