Студија о демографској слици и будућности Срба у Хрватској

Српска заједница у Хрватској нема снаге за демографску ревитализацију и ситуација води наставку депопулације, закључак је опсежне студије Сање Клемпић Богади. Сва демографска обиљежја негативнија су него у укупној популацији. Но, демографски потенцијал постоји у страним радницима који у Хрватску долазе из Србије и Босне и Херцеговине

Број Срба који живе у Хрватској у драматичном је паду од 1991. године. Тада је у Хрватској живјело 581.633 Срба (11,5 посто у укупном становништву), а 2021. године њих 123.892 (3,2 посто). Стрмоглави пад забиљежен је као изравна посљедица рата, али нагли пад забиљежен је и између два посљедња пописа становништва, оног 2011. када је у Хрватској живјело 186.633 Срба и оног 2021. када их је пописано трећину мање.

Три су разлога довела до интензивне депопулације потврђене пописом 2021. године. Два темељна демографска процеса који карактеризирају српско становништво у Хрватској су депопулација и старење, а оба су израженија него у укупном становништву. Разлог је, наравно, и рат, када је у више валова више стотина тисућа Срба отишло из Хрватске под различитим околностима.

О свему томе пише Сања Клемпић Богади с Института за миграције и народности у опсежној студији „Заједница заслужује будућност. Демографска слика и будућност Срба у Хрватској“. Студија је резултат истраживања које је иницирало Српско народно вијеће, а књигу су заједнички објавили СНВ и Јесенски и Турк. Истраживање је било квантитативно (на 502 анкетиране особе) и квалитативно (полуструктурирани интервјуи вођени с 28 људи у пет жупанија). Осим тога, Клемпић Богади је користила резултате свих пописа становништва послије Другог свјетског рата и бројна социолошка истраживања релевантна за тему проведена у посљедњих неколико десетљећа.

Србе у Хрватској карактеризирају висока разина остарјелости, ниски фертилитет и пораст морталитета. Уз то, а што такођер утјече на смањење броја Срба, присутне су етничка мимикрија и асимилација. Депопулација и демографско старење доводе до дугорочне тенденције смањења броја жена у фертилној доби, а с обзиром на добну структуру реално је очекивати да ће се наставити негативно природно кретање становништва. Истодобно, изузетно неповољна добна структура утјецат ће на повећање смртности. С тренутачном добном структуром нереално је очекивати да ће се досећи разина која ће осигурати замјену генерација, пише Клемпић Богади.

Рат је драматично промијенио добну структуру. Године 1991. просјечна животна доб Срба у Хрватској била је 38,7 година и били су нешто старији од укупног становништва (37,1 година). Но, након рата број младих је седмероструко мањи, удио старијих је знатно повећан и просјечна животна доб је 56,1 година, осјетно више него у укупној популацији, која је такођер остарјела на 44,7 година.

Голему улогу у том демографском старењу и смањењу броја имале су миграције, а оне се, у успоредби социјалистичког и постсоцијалистичког раздобља, нису разликовале према смјеру, али јесу према разлозима, наводи ауторица. У Југославији су међурепубличке миграције биле примарно економске нарави, из неразвијених у развијене крајеве, односно републике. Но, код Срба из Хрватске тај образац није вриједио. Они интензивно судјелују у међурепубличким миграцијама, посебно према Србији која је мање развијена од Хрватске и „та миграција има етнички предзнак“. Хрватска је у социјалистичком раздобљу имала континуирано негативан миграцијски салдо са Србијом, што значи да су се Срби из Хрватске у Србију више исељавали него што су се у Хрватску (из свих република) усељавали.

Примјерице, попис становништва 1961. регистрирао је 61.687 дотад досељених Срба у Хрватску (углавном, и то подједнако, из Србије и Босне и Херцеговине) и 144.988 из Хрватске исељених Срба (скоро 130 тисућа у Србију). Ти подаци руше тезу о српском етничком инжењерингу у социјализму којем је циљ био посрбљивање хрватских крајева. Већ у то доба исељавају се углавном млађи људи, што је дугорочно погоршало демографску структуру. Досељени Срби углавном се насељавају у већим индустријским градовима због посла, а демографски се понајприје празне подручја традиционално насељена Србима (Кордун, Банија, Лика, Далмација).

За актуалну демографску слику кључне су миграције повезане с ратом, пише Клемпић Богади. Посљедице су нагло смањење броја Срба, промјене добно-сполне, економске, образовне и других структура, промјене у просторном размјештају српског становништва. „Рат и његове посљедице убрзали су све дотадашње, углавном негативне демографске процесе Срба у Хрватској“, наводи ауторица.

Не упушта се детаљно у анализе разлога миграција Срба, она констатира и анализира демографске промјене. Одлазак Срба из Хрватске 1990-их година подијелила је у три фазе. Прва је раздобље прије рата и 1991. које је обиљежено масовним одласком Срба из градова (дакле, из подручја која нису била под контролом САО Крајине), а тада одлазе и бројни припадници ЈНА и чланови њихових обитељи. У то раздобље укључене су и 1993.-94. у којем нема већих војних операција, али Срби који живе у Републици Српској Крајини (РСК) се одсељавају јер не вјерују у могућност одцјепљења од Хрватске и опстанак РСК-а.

Друго раздобље је 1995., обиљежено војно-редарственим операцијама Бљесак и Олуја којима је уништен РСК, а што је довело и до масовног одласка, ауторица процјењује између 130.000 и 190.000 људи, понајвише у Србију, тада у склопу СР Југославије. Посљедњи масовни одлазак Срба из Хрватске забиљежен је након потписивања Ердутског споразума, у вријеме мирне реинтеграције. На истоку Хрватске, у источној Славонији, Барањи и западном Сријему, живјело је око 47.600 Срба насељених, углавном након Бљеска и Олује, али дијелом већ и крајем 1991. године, из других дијелова Хрватске. Многи од њих насељени су у куће у којима су до 1991. живјели Хрвати и морали су их напустити. Дио се вратио у своје крајеве, дио је остао на истоку, а њих око 20.000 отишло је у Србију.

Клемпић Богади процјењује да је негативни салдо миграција Срба из Хрватске у првој половици 1990-их година, без обзира на разлоге, 300.000 до 350.000. У Србију се одселило око 240.000 Срба избјеглих из Хрватске, више од 50 посто њих населило се у Војводини. У Србији су углавном остали млађи, што је такођер дугорочно негативно за све демографске показатеље.

Одлазак Срба из Хрватске настављен је и у 21. стољећу. У првом десетљећу више од 40.000 људи иселило се у Србију и БиХ, нису сви Срби по националности, а то су махом биле етнички мотивиране миграције. Понајвише је ријеч о повратницима. Дио њих били су формални повратници, само формално пријављени у Хрватској како би остварили поједино право, али дио њих били су и прави повратници који су на концу одустали од повратка, што само потврђује да повратак није исто што и трајни останак.

Демографску важност има и повратак који је у мањој мјери започео крајем 1995. хуманитарним спајањем обитељи. Повратак је био изнимно спор процес праћен бројним проблемима. До 2003. године вратило их се 107.853, а у сљедећих шест година још око 25.000. ОЕСС је процијенио да је у Хрватској остало живјети 60 до 65 посто повратника, а једно истраживање из 2010. године да тек сваки трећи повратник мање-више стално живи у Хрватској. Млађи и образованији, дакле они који се лакше интегрирају у нову средину, углавном се нису враћали.

Повратак су успоравали и онемогућавали бројни фактори, који се могу свести под називник државне политике РХ, посебно у другој половици 1990-их. Подручја у која су се Срби враћали, и иначе сиромашнији дијелови Хрватске, била су инфраструктурно запуштена и уништена. Често без струје и путева, а како су увелике остала без људи, и без социјалне и економске основице за боравак. Спор поврат имовине био је немали фактор у спором и ограниченом повратку, увелике онемогућивши повратак у градове. Један од кључних проблема је укинуто станарско право. Крајњи рок за реализацију тог права, односно стјецања права откупа некретнине, био је крај 1995. године.

Како многи нису могли поднијети захтјев, остали су без станарског права – без њега је остало око 30.000 српских кућанстава, углавном у градовима. Демографски гледано није неважно ни то што су у градовима живјели млађи и образованији, који се и због губитка станарског права нису вратили. Тако је повратак углавном концентриран на рурална и мање развијена подручја, а у већој се мјери, никако не и искључиво, враћало старије становништво. За некадашње носитеље станарског права осмишљен је програм стамбеног збрињавања. Клемпић Богади наводи да је њиме збринуто 9.293 бивших носитеља станарског права, само 1.659 у већим градовима.

Разлози депопулације која се манифестирала на попису 2021. јесу и етничка мимикрија и асимилација. У првом случају немали број особа скрива српски национални идентитет због страха од стигматизације, у другом случају ријеч је о процесу који је уочљив посебно у мјестима у којима су Срби (знатна) мањина. Ауторица констатира, и иначе опћепознату чињеницу, да према заједници постоје снажне предрасуде, а она носи и терет рата деведесетих. Етничку мимикрију је тешко претворити у бројеве, наводи ауторица, али је очито раширена. Осим тога, особе рођене у међуетничким браковима у правилу се не изјашњавају као Срби, него као припадници већинског, хрватског народа.

Ауторица поставља питање и даје кратки одговор зашто немали број Срба готово 30 година након завршетка рата прикрива своју етничку припадност. У медијима доминира наратив о Србима као (колективним) кривцима за рат. Готово сви интервјуирани у квалитативном истраживању сматрају да су Срби у Хрватској стигматизирани, а дио њих устврдио је да је данас (у вријеме проведбе истраживања 2023/4.) горе него прије десет година. Несношљивост је посебно изражена након објаве резултата пописа становништва 2021. У томе је било и хрватског националистичког тријумфализма јер „тада су неки политичари и медији истицали смањење удјела Срба у појединим јединицама локалне самоуправе као нешто врло позитивно и потенцирали анимозитет према Србима“. Сухо статистички гледано, удио Срба драматично је смањен у свим жупанијама у односу на 1991. годину. Највише у Задарској жупанији, гдје их данас живи 11 посто у односу на стање прије рата.

Разлог за депопулацију у 21. стољећу, дакле након рата, крије се и у подацима о наталитету и морталитету. Стопа наталитета међу Србима у просјеку је упола мања него у укупном становништву, а перспектива не нуди разлоге за оптимизам. Према попису 2001. године, број Српкиња у фертилној доби (од 15 до 49 година) био је 38.064, десет година касније био је мањи скоро за трећину – било их је 27.288. Према посљедњем попису из 2021. године, број Српкиња у фертилној доби је 15.349, што значи да је у 20 година смањен за око 60 посто. У истом раздобљу број жена у фертилној доби у укупној популацији смањен је за 25,8 посто.

Није осигурана ни једноставна репродукција становништва за коју је потребно рађање 2,1 дјетета по жени у фертилној доби. У Хрватској је та стопа и у укупном становништву одавно испод минимално потребне. Међу Српкињама је у 21. стољећу порасла, што је посљедица лоших вијести. Стопа рађања порасла је од 0,73 2001. године на 1,22 2021. године, а тај пораст је посљедица тога што је смањење броја фертилних жена веће од смањења броја живорођених. Посљедица све старијег становништва је и све већи број умрлих, који је често близу 4.000 годишње. Највише преминулих забиљежено је 2021. године, њих 4.108, што је посљедица пандемије коронавируса. Но, стопа смртности два је пута већа него у укупном становништву.

Образовна структура Срба у Хрватској знатно је побољшана у односу на пријератну, али је и даље слабија од оне у укупном становништву. Године 1991. високообразованих је било 8,5 посто, а с основном школом или још нижим образовањем 57,9 посто. Према посљедњем попису, високообразованих Срба у Хрватској је 19 посто, а оних са завршеном највише основном школом 27,1 посто. У првом случају у опћем становништву било је 9,5 посто високообразованих и 54,1 посто основношколско образованих, а у другом је 24,1 посто међу високо и 20,4 међу основнообразованим у укупној популацији.

Дакле, српска заједница у томе се уклапа у трендове, а разлози нешто слабије образовне структуре су већа просјечна старост и већи удио оних који живе од пољопривреде. Образовна структура је слабија у подручјима гдје Срби традиционално живе. Посљедица је то и изостанка великих градова и високошколских центара у тим подручјима, али и тога што је у њима становништво старије него у градовима. Осим тога, из избјеглиштва се вратило најмање младих, што се такођер негативно одражава на образовну структуру, а дио младих, високообразованих иселио се у друге земље Еуропске уније.

Посљедњих година незапосленост је и међу Србима драстично смањења, што је посљедица мањка радне снаге и исељавања. Садашња је стопа незапослености око 8,5 посто, што је три пута мање него 2011. (када је била за више од 50 посто већа него у опћој популацији). С обзиром на то да се ради о старом становништву, не чуди да су мировине главни извор прихода. Тај податак исказан је у 39 посто одговора (на питање о изворима прихода анкетирани су могли дати два одговора). Слиједе приходи од сталног рада (20,7 посто), а међу њима је осјетно већи број мушкараца него жена.

Број људи којима је пољопривреда главни извор прихода знатно је смањен у цијелој Хрватској. Међу Србима њих 3,8 посто доминантно живи од пољопривреде (у опћој популацији 1,8 посто). Многи Срби и даље живе у руралним крајевима, али становништво је остарјело и сиромашно. Сиромаштво је вјеројатно разлог зашто постотак није нешто већи. Наиме, многи немају почетни капитал потребан за купњу пољопривредне механизације. Више Срба, 6,3 посто, живи од социјалне накнаде него од пољопривреде као главног извора прихода.

Успркос томе што су мјесечни приходи кућанства нижи од просјека, субјективна материјална ситуација испитаника је релативно задовољавајућа. Њих 51 посто изјавило је да су приходи њихових кућанстава довољни, нешто мање од трећине да нису ни довољни ни недовољни, док их петина наводи да су недовољни. Већина, 56,6 посто, сматра да живе као просјек Хрватске. Релативно је задовољавајућа и средња вриједност укупне квалитете живота, она износи 3,62.

Закључак Сање Клемпић Богади није оптимистичан. С обзиром на демографске показатеље, јасно је да српска заједница у Хрватској нема снаге за демографску ревитализацију и да тренутачна ситуација води наставку депопулације. Сва демографска обиљежја у српској заједници неповољнија су у односу на укупну популацију, а и њу карактеризирају негативни демографски трендови. Међу Србима у Хрватској реално је очекивати даљње старење становништва и погоршање свих показатеља добне структуре, што као итекако важно поставља питање скрби за старије. „На основи неких постојећих демографских индикатора може се утемељено претпоставити да ће демографска будућност Срба највјеројатније бити знатно неповољнија него већ неповољна будућност укупне популације Хрватске само на основи демографских чимбеника“, пише ауторица.

Но, она је понудила и излаз из тешке демографске ситуације. Демографски потенцијал види у Србима страним радницима који у Хрватску долазе из Србије и Босне и Херцеговине. Њихову интеграцију олакшавају познавање језика, слична култура и сличан начин живота, а економска ситуација у Хрватској, ипак боља него у Србији и БиХ, и њено чланство у Еуропској унији чине ју пожељном дестинацијом. Недостатак радне снаге у Хрватској бит ће дуготрајан, што отвара могућност трајног останка страних радника. Радни мигранти углавном су млађе особе, „стога би постојеће организације Срба морале усмјерити дио активности према тим људима“, закључује Клемпић Богади.

Извор: Портал Новости