Света мјеста обровачкога краја

Обровачка парохија обухваћа средишњи град Обровац те села Билишане, Жегар, Мушковце, Зеленград, Крупу, Голубић, Медвиђу и Парчиће; све заједно, то је двјестотињак домова, односно једва тисућу парохљана о којима духовну бригу води парох, јереј Драган Божић. Агилни и предани свештеник упознао је све своје вјернике у мање од двије године, а о његовој брижности према људима, њиховим невољама и судбинама већ смо писали.

Поред православног народа обровачкога краја, брига су му и тамошњи храмови, па смо га недавно замолили да сваки од њих заједно обиђемо. Углавном је ријеч о старим објектима, подигнутима на мјестима још старијих светишта, а Божић њихову повијест познаје засигурно боље од икојега туристичког водича, излетничке мапе или брошуре. Тако усред Обровца већ више од стотину година стоји црква Свете Тројице, подигнута на темељима омањега једнобродног храма са звоником “на праслицу”, који се спомиње још 1682. Како је то средишњи парохијски објект, богослужје се ондје редовито обавља. Након обровачке, одлазимо обићи цркву Рођења Пресвете Богородице у Билишанима Горњим.

– Ова је црква, коју називамо и Малом Госпојином, саграђена 1862., а сада је у поступку обнове. Служба у њој обавља се два-три пута љети те на благдан светице којој је посвећена. Није цијела под заштитом државе као споменик културе, али је као културно добро заштићен њезин иконостас, ремек-дјело талијанског мајстора Антонија Зуццара. Рестаурацију иконостаса финанцира Министарство културе преко Завода за заштиту споменика културе, па је тако у то лани уложено више од тридесет тисућа куна – тумачи нам парох.

Сљедеће одредиште на нашем путу православним стазама обровачкога краја храм је Светог Јована Крститеља у Билишанима Доњим, саграђен 1730. а обновљен 1874. године; народске предаје и приче кажу да је на истом мјесту постојала црква још у 15. стољећу, чему у прилог говоре и остаци старих темеља. Посебна занимљивост тог објекта су дрвена врата украшена иконама, тзв. царске двери.

– У овој цркви литургија није служена још од Другога свјетског рата, али сам лани прекинуо ту тужну традицију па одржао богослужје о слави Светог Јована, на дан његова рођења 7. јула. Будући да је под заштитом Министарства културе, вјерујем да ће и њезина обнова ускоро доћи на ред – каже Драган Божић.

Заустављамо се петнаестак километара од Билишана према Кистању пред црквом Светих апостола Петра и Павла у Зеленграду. Саграђена 1856., у посљедњем је рату прилично девастирана но данас је обновљена до те мјере да се десетак зеленградских породица са својим гостима може у њој окупити на свечаној литургији барем једном годишње, око сваког Петровдана. Одлазимо с нашим водичем до Медвиђе.

– Црква Рођења Пресвете Богородице подигнута је овдје 1856. У рату је запаљена, но држава ју је послије тог сукоба обновила; нажалост, само извана. Богослужења се ондје ипак више не врше, јер у селу нема православних вјерника – каже Божић.

Посљедња црква коју ћемо обићи је у Жегару: то је храм Светог Георгија саграђен давне 1618., а обновљен 1897. Након обровачког, у њему се најчешће служе православне литургије, најмање једном у мјесецу. И то је знак да бар то село обровачкога краја живи пуним животом.

Обиласком храма Светог Георгија завршили смо наше путовање, обилазак православних цркви по Буковици. Шест давно саграђених храмова нису само камење и цигле посложени у вјерске објекте него света мјеста која већ вјековима свједоче о постојаности и дубини кршћанске вјере у људи с ових простора. На њима се, па макар само једном на годину, окупљају и они ријетки преостали православни Буковчани те они који су прије пар десетљећа и више, одавде отишли из невоље или трбухом за крухом. Кад се пригодом тих слава окупе у сјени својих звоника, наоружани тек осмијехом и носталгијом, уз покоју сузу пребиру сјећања на дјетињасто, младенаштво и нека друга, по многочему богатија и животном ведрином испуњенија времена.

Суживот који личи на предратни

Парох обровачки Драган Божић јереј је школован у богословији Манастира Крка, а у Обровац је по служби доспио прије двије године.

– Нема овдашње куће коју нисам обишао, па сам врло добро упућен у проблеме повратника. Оно што је можда најважније за овакве крајеве, успјешно је овдје ријешено: то је добар суживот грађана српске и хрватске националности, који увелике личи на онај предратни, кад се није пуно питало какво је чије поријекло и вјероисповијест. То ће вам потврдити сви моји парохљани, али и бројни пријатељи католици. Иако Обровац може послужити као примјер добрих односа већинског народа и мањине, видим да овдашње Хрвате и Србе мучи исти проблем: заредале су сахране, буде их по неколико њих мјесечно, а вјенчања, крштења или рођења су ријеткост које готово и нема. Осим тога, посао је тешко пронаћи, па цијели овај јединствено лијепи крај полагано одумире. Тако су у непуне двије године мога службовања три куће заувијек закључане и препуштене корову и драчи – протумачио је парох Божић.

Аутор: Владимир Јуришић; Портал Новости
Вест преузета са: banija.rs
Нема коментара

Напишите коментар