Татјана Сикима: Банија, небеска ђедовина

Мог ђеда Перу, од старине презименом Лазарев’ћа, а по аустроугарском попису Јасеновчанин, звали су Шајзин. Тај је шпицнамет донео из партизана. Казивала је Старабака, мајка му, да су га тако прозвали Немци којих је побио отприлике колико и Бата Живојиновић у неколико кључних глумачких остварења.

Деда је рањен код Прозора у ногу па није стигао да лично испраши сваког ког је наумео, али је Прозор морао пасти.

Његов отац Милош упутио се, двадесетих година прошлог века, бродом у Америку. Преко њујоршке луке ушао је у Нови Свет и променио име у Мике Јасен. Тако се потписивао кад су стизала прекоокеанска писма. На крају пута је завршио у Ванкуверу где је држао мали мотел за наше исељенике који су сви били самци. Већина их се никад није вратила. Децу су последњи пут видели у колевкама, а женама би остала канадска пензија или наследство. Тако је и са њим било, остао је да почива на Вицториа Исланду, а ђед Перо је добио наследство.

Кад су нас деведесетих година прошлог века у Канадској амбасади разбацивали по индијанским резерватима и саскачеванским пустарама, добри конзул Лео Цоопер који је, веле, намлатио грдну лову ударајаћи канадске визе прекодринским Србима, ипак је мене, Милошеву праунуку, послао за Ванкувер. Тако се затворио наш круг вечних путника.

А Петар, тако му је било рођено име, био је као банијски јаблан; танак, висок, истакнутих јагодица. Бабе у селу су биле луде за њим. Стари шармер је свакој куповао рубац за Осми март, доносио им из града шекера и каве и шампон од коприве. Летеле су на тарабе кад би прошао бициклом и махале до изнемоглости. Сећам се како сам дуго мислила да ме све те бабе воле због мене.

Родила га је Ана, Старабака, ситна, мала, од сушице и тешког рада погрбљена. Одшколавала га је за шумара. У Други светски рат је отишао са 18 година. Продорно плавих очију, увек је носио тамни шешир и сиво одело и мирисао на Филтер Југославију.

У његовом огромном дворишту смо возили бицикле. Раднике са пилане је доводио у подне на жгањце са скорупом, под лозу, а ми смо трчкарали око њих.

Свако теле у штали које је хтео да прода ја сам, нормално, оплакала. Ђед би рекао – нека, Глум’це, немој плакат’. Није теле чојек, плакаћемо кад умремо.

Перо је имао најмекшу браду на свету о коју су се чешкали моји дечји образи, грлећи га. Летела сам му у загрљај као изгубљено лане, у те жуљевите дланове, у то грубо крило које ме грлило као да сам од стакла.

Сео би на степенице и чекао ме да дођем са аутобуса. Крај ногу му је лежала Индира, црно-бела мачка. Ђед је волео Несврстане.

– Глумице, говорио ми је, де ти ђеду изрецитуј једну своју!

А ја сам, ђедова Глумица, рецитовала и рецитовала.

Песме о братству и јединству, партизанима, Козари, Седмој банијској. Стојанку мајку Кнежопољку.

Отаре ђед сузе рупчићем из сакоа па каже – дедер још једну!

А ја јопет.

– Пишеш ли шта о себи, Глум’це?
– Пишем, ал’ ме срамота да ти кажем.
– Запиши ту неђе и мене, да ме се сјетиш. Ја твоје дјеце нећу виђет, али ћу ти их гледат кроз те твоје очи. Ја сам ти дао те очи, Глум’це. То на теби су моје очи.

Из Перине се куће односило ко шта је хтео.
Плаћао је само онај који је имао вишка.
Са себе је скидао ако није имао оно што је неко тражио.
Одрастао без оца, био је отац селу, глава наших породица, наш ум, снага, онај који је увек знао шта и како треба.

Умро је давно, у овом рату.

Толико давно да се сећам мириса Питралона на његовом лицу, укуса купина које ми је убрао, хлада винове лозе под којом сам му рецитовала и његовог храпавог смеха.

– Стандер под бандеру, Глум’це, да вас види аутобус, ђе скакућеш, лане ђедово…

У тој хладној банијској вечери, док му је снег топио проседу косу, са високо подигнутим шеширом у поздрав, остао је стајати мој ђед Перо. Херој свих наших живота, јунак из свих ратова, моја ризница нежности и стуб на ком је подигнута застава мог живота.

-Глум’це, оне ће се све поудават’ и ћутјети. Само се ти немој дати, ти си ђедова! Кад даш ријеч, не смијеш је погазит’, јес чула? Мораш увијек бит’ чојек, увијек! Кад паднеш, мораш устат’. И кад ти се плаче, мораш се смијат’.

И никад не смијеш дат на себе, чујеш ли ме, Глум’це?

Чујеш ли ме, Глумице…

Преузето са: Банија онлајн