Традиционални сабор ојкаче на тромеђи

Традиционална манифестација изворног народног стваралаштва на тромеђи Босне, Лике и Далмације, посвећена очувању ојкачке песме, али и фолклора и свирања старих инструмената, окупила је и ове године десетине извођача и чувара изворних народних песама и игара из три државе.

Сабор народног стваралаштва Срба на тромеђи Босне, Лике и Далмације 26. „Сијело на Тромеђи”  одржан је у порти између два православна храма посвећена Рођењу Пресвете Богородице и Светом Јовану Претечи. У два дана „Сијела” Стрмица је била централно место окупљања чувара традиције, љубитеља и поштоватеља изворне крајишке песме, обичаја и ношње једног народа, којом се вековима поносе и коју чувају од заборава.

Већ у раним поподневним сатима почело је окупљање тромеђаша са свих крајева. Публика пристигла са свих страна – од Америке, преко Европе до Аустралије. Кажу, две године корона им није дала да виде завичај, ни да уживо чују ојкање, грокталице и стара народна кола. Баш као и некада, годишњи одмори и посете родном крају планирали су се управо у време одржавања „Сијела”. Знали су то и организатори, па је овогодишња смотра народног стваралаштва заказана управо у периоду када највише људи долази не само у Стрмицу већ и у околна села книнске Крајине.

– Пауза у протекле две године није нас омела да наставимо са плановима за организацију 26. „Сјела Тромеђе” у нашој Стрмици. Како је ситуација са коронавирусом пореметила ситуацију у целом свету, тако смо и ми били принуђени да одустанемо од нашег заједничког дружења на Тромеђи. Посебно смо морали бити обазриви због наших учесника јер се ради углавном о времешним људима, старијој популацији која је највернији чувар народних обичаја, изворне ојкачке песме коју овде негујемо. И ове године смо остали ускраћени за долазак неколицине група које нису могле да нам се прикључе, али се можемо похвалити да на овогодишњем „Сјелу”  имамо извођаче из Бачког Јарка, Кикинде, Крања, Приједора, Јелићке, Босанског Грахова, Дрвара, Костајнице, Личке Калдрме, Коренице, Удбине, Грачаца, Жегара, Ервеника, Цивљана, Полаче, Сплита, Загреба, Книна, Београда и Стрмице, и наша публика неће остати ускраћена за праву изворну ојкалицу и грокталицу каква се негује у овим крајевима од давнина – рекао нам је један од овогодишњих организатора „Сјела” у Стрмици Игор Матијаш.

 

Након што су се огласила звона са храма Светог Јована, а из грла тромеђаша гласно заорила добро позната химна: „Волим Босну, у срцу ми Лика, Далмацијо љубави велика” Сабор народног стваралаштва званично је могао да почне. Симболично га је отворила потпредседница Владе РХ Ања Шимпрга, искористивши прилику да поздрави све госте и учеснике, пожеливши организаторима манифестације да и у будућности настоје неговати културу и традицију српског народа са све три стране Тромеђе.

– Када је пре 37 година први пут одржано „Сијело Тромеђе”, верујем да је мало ко веровао да ће ова манифестација израсти у традиционално и важно догађање које окупља, гради мостове и јача традицију изворног народног стваралаштва овога краја. Стрмица је, баш као и многа друга места овдашњег простора, проживела недаће ратних догађаја деведесетих, сведочила исељавање свог становништва, али је упркос свему била и остала окосница очувања културног блага, народног стваралаштва и лучоноша идентитета Срба у Хрватској. Због бројних недаћа, „Сијело” се није одржавало сваке године у континуитету, али се и због тога сваке идуће враћало још богатије, значајније и веће. То је још један од доказа да Стрмичани свој културни идентитет чувају од заборава, чак и када су следом околности присилјени напустити родни крај – рекла је, између осталог Шимпрага, поручивши како љубав према завичају зуб времена не нагриза, а управо „Сијело” даје наду повратка и поновних сусрета.

Песмом опевали своје претке, њихов живот, историју и своје крајеве

А за те повратке и сусрете живело се и ових јулских дана у Стрмици. Готово на сваком кораку, у шаренилу народних ношњи брижљиво припремљених за овај догађај, учесници су распевавали своја грла. Ни дуг пут до Стрмице, ни јулске несношљиве врућине ни умор више се не рачунају када се грла у песми уједине. Свако ту има своју улогу, зна се ко ће песму повести, ко ће испратити а ко ће гласно грокталицу извести, јер није то баш свачије, како кажу. И није ово место важно да се на њему само појавите и будете виђени, већ да се свако грло што боље и јасније чује, да се гласови сложе а плућа издрже што дуже, а за то треба вежба, и то не дан или месец пред наступ, већ од рођења, баш онако како су то наши преци некада радили у свакој прилици. И када се рађало и умирало, славило и туговало, када се у пољу радило или у хладу одмарало, свеједно, песма је увек била највернија слика свакодневног живота. То је, из данашње перспективе живота, тешко објаснити млађим нараштајима, али је саставни део живота људи који у Стрмицу долазе баш на свако „Сјело”, од првог до овог данашњег, као што је то случај са осамдесетпетогодишњим Обрадом Милићем, чувеним чика Обром из села Жегара.

– Био сам на првом „Сјелу” и ево ме и данас овде. Без обзира на године, не бих данас могао остати кући а да нисам овде са овим лјудима, да заједно не запевамо и народу да наздравимо. Ноге ме боле али је важно да грло не изда. Понио сам дипле и свирале, знам загуслати и на гусле, засвирати или, што би ми рекли заћурликати, на фрулу а и запевати да се чује докле хоћеш. Песма је опевала наше претке, њихов живот, историју и наше крајеве, и то је нешто чему се учите од када проговорите. Некада су људи кроз песму комуницирали и када су овце чували, сложиш коју строфу онако из главе па довикнеш оном другом, он исто тако сложи па врати, и тако је време брже пролазило, више се свему радовало него данас. Није било сајма ни збора да се за исти није спремало данима, народна ношња се облачила, инструменти штимали а грла упевавала, тако се ишло у просидбу, женило и удавало – појашњава нам чика Обре, истакнути чувар традиције свога краја који је, заједно са групом „Жегар живи” обишао и некадашњу Југославију, наступао и у Берлину и у другим метрополама поносно представљајући традицију и обичаје Срба из Далмације.

Највећи изазов, да пева грокталице, песме које су најстарији и најтежи начин ојкања, тежак чак и мушкарцима, припао је чувеној уметници Светлани Спаић из Београда, која се постарала да га сачува и која, упркос томе што је са ојканом обишла готово пола света, сваке године са нестрпљењем и радошћу чека наступ у Стрмици.

У предивним ношњама – јелецима са десетинама тока, закривљених капа на главама, поносно су игре и песме из уначког краја представили млади чланови КУД „Мира Лукач” из Дрвара, основаног 1924. године. Заиграле су и њихове „колеге” из београдског „Николе Тесле”, здравичари су наздрављали уз букаре пуне вина а звуци дипли и свирала одјекивали су са свих страна околних брда.

Повеља „Раде Матијаш” групи „Извор Цетине“ из Цивљана

Ове године на „Сијелу” је други пут додељена Повеља „Раде Матијаш” за заслуге у очувању и промоцији народне традиције са тромеђе Лике, Далмације и Босне, а припала је Изворној певачкој групи „Извор Цетине” из Цивљана. Раде Матијаш био је дугогодишњи дописник „Вечерњих новости“ из Книна и један од оснивача Сијела у Стрмици.

Сијелу тромеђе у Стрмици присуствовали су и жупан Шибенско-книнске жупаније Марко Јелић, као и заменик жупана Огњен Вукмировић. Одржавање ове манифестације помогли су Комесаријат за избеглице и миграције Републике Србије, Српско народно веће из Загреба, Министарство културе Србије, Представништво РС у Београду, Град Книн, Шибенско-книнска жупанија и многи други.

„Сијело Тромеђе” у Стрмици није само Сабор ојкалице и народних обичаја,  већ донекле слика некадашњег живота и раскошне традиције уткане у корен једног народа, богатство и раскош народних ношњи, звуци дрвених букара из којих се вино пило, плетене торбе и прегаче, вунене чарапе и кожни опанци, свирале и дипле којих се све ређе виђају, напеви и здравице, саставни су део свега тога. И док су једни певали на позорници, други су певали уз позорницу, трећи поздрављали родбину и пријатеље које виђају од сијела до сијела, и баш никоме се није кући одлазило чак иако се ближило време за растанак. Јер, у Стрмици нема растанка већ се заказује поновни сусрет „Догодине, на Сијелу Тромеђе”

Васка Радуловић

Преузето са: Срби.хр