АКТУЕЛНО:

Тресло се до Кордуна

Недавни потрес у Загребу с епицентром у Маркушевцу, уздрмао је усред борбе с пандемијом коронавируса не само метрополу него и цијелу средишњу Хрватску, задавши мјештанима нове проблеме и бриге, али и показујући њихову солидарност и вољу да се што прије свима страдалима невоље ублаже. Димњаци су падали а зидови пуцали понајприје на загребачком подручју, но 5,5 ступњева по Рицхтеру затресло је многе домове све до Кордуна, премда одонуд и иначе до шире јавности доспијева мање, каткад и нимало информација.

За посљедице загребачког земљотреса на Кордуну и ми смо дознали посве случајно, посјетивши Недјељка Бијелића из Пјешчанице крај Вргинмоста с намјером да видимо је ли напокон ријешио свој проблем с питком водом, о чему смо писали прије коју годину.

– Ма пусти сад воду, пријатељу, погледај прво што ми је тај потрес у Загребу учинио – завапио је чим смо стигли у село наш домаћин, из предострожности навлачећи на лице заштитну маску и уводећи нас у кућу. А унутра, готово сви зидови попуцали уздуж и попријеко; не мора се бити стручњак за статику да се схвати како у таквом објекту и није баш најупутније боравити.

– Мислио сам да је вишегодишњи проблем с питком водом моја највећа невоља, кад оно, враже не лези, навалила корона, а за њом и потрес. Кад је затресло, за тили сам час, још у гаћама, излетио из кревета у двориште. Неколико сам секунди јасно чуо шкрипу и буку, а онда се све смирило. Ушавши у кућу, имао сам што видјети: све у прашини, а зидови испуцали. Од тада ме страх боравити у кући, али што могу. Најгоре ми је ноћу, не могу спавати јер стално ослушкујем. Кад би се још једном онако затресло, кућа би се само сложила. Насрећу, сад ће љепше вријеме, па ћу спавати напољу. Немам се коме више ни изјадати, јер због тог проклетог вируса у овом ионако пустом крају нигдје никога нема. Напиши тамо да ме је страх за кућу, а богме и за мене самог: можда нетко прочита, па ми и помогне кад види ове распуцале зидове – директан је Недјељко.

Кад смо му објаснили прави разлог свог доласка, само нам је с резигнацијом узвратио да се стање с недостатком питке воде у његовој кући није с мртве точке помакло већ пуних 18 година. Да утажи жеђ, умије се, понешто скуха или опере посуђе, свакога дана одлази до најближег извора питке воде, скривеног у дубокој вртачи на стрмини усред шуме. Тако мора пријећи готово четири километра. Будући да то свакодневно чини од свог повратка у Пјешчаницу у прољеће 2002. године, сигурни смо да би се по толикој километражи данас чак и неки свјетски путник попут Марка Пола поред Недјељка могао доимати попут правог, неутренираног аматера.

– У близини, ни стотину метара од моје куће, један је бунар који нам је увијек добро служио као извориште питке воде. Но кад сам се вратио на Кордун, нашао сам га уништеног и затрпаног, а оно мало воде на дну имало је такав неугодан мирис да ми је одмах било јасно како више није за пиће. Насрећу, наишао сам на ово шумско врело, па сваког дана на тачкама одонуд довозим двадесетак литара у боцама и канистерима. А то је два километра тамо и два назад, па није чудо да сам досад неколико тачки уништио. Није ми, додуше, толико до њих колико до властите кичме и ногу… краљешница се, наиме, искривила, а добио сам и проширене вене на ногама, које би требало оперирати. Тако мој пут до извора сада траје све дуље и дуље, посебно онај узбрдо и низбрдо. Зато су и посуде за воду све мањег капацитета, да се бар тежине на повратку мало растеретим. Једнога дана више уопће нећу моћи до те стрмине, а што ће онда бити са мном, не смијем ни размишљати. Најбоље би било да се онај бунар крај куће што прије очисти, па да у њему опет буде оне добре воде од које ти трну зуби – појадао нам се Недјељко, па нас подсјетио како је одмах по повратку о свом животном проблему обавијестио опћинску власт у Вргинмосту. Но пролазили су мјесеци, за њима и године у којима су се смјењивали начелници и надлежни а с њима пропадала разна обећања, али помоћи ниоткуда. Били су му, уз остало, рекли да би до њега од главног цјевовода у Утињи требало спровести цијев дуљу од километра те да за те радове у опћинској каси новца нема, но и даље му без имало срама и пуно резона уредно шаљу рачуне за сливне воде. А он их још уредније плаћа, премда ни сам не зна зашто и због чега.

Недјељкова је кућа, насрећу, остала читава у Олуји и након ње, но по повратку из избјеглиштва тешко би опстао да му није било добрих сусељана који су му набавили пећ и нешто намјештаја, па му с храном помагали пуне двије године, односно све док није добио право на 800 куна социјалне помоћи. Никаквих других примања нема ни данас. Нерадо прича о најтегобнијем раздобљу свог живота.

– Осим те мршаве социјале, барем једном годишње добијем штогод од Црвеног крижа, некакву помоћ и слично. Социјална служба ми плаћа струју, а сада сам у потрази за веш-машином која се не спаја на довод воде него има свој властити резервоар. И у Црвеном крижу и на Социјалном су казали да такву не могу добити, па сам жалостан: прање веша ми је стварно велики проблем, поготову стога што пет стотина куна, колико ми преостаје кад платим режије, морам растегути од почетка до краја мјесеца за све остале потребе – закључио је наш домаћин.

Начелник обећава помоћ

О Бијелићевој ситуацији поразговарали смо с Миланом Вргом, начелником Гвозда, који је био видно изненађен чињеницом да су услијед загребачког потреса попуцали и зидови Бијелићеве куће у Пјешчаници.

– Нитко нам то није дојавио, па ни сам Недјељко. Свакако ћу га у догледно вријеме, чим то околности допусте, посјетити и својим очима размотрити што би се ту могло учинити, односно како му помоћи. А што се питке воде и оближњег бунара тиче, особно ћу одмах о томе извијестити Црвени криж, па се надам да ће ондје наћи активисте који ће га што прије очистити – обећао је Врга.

Аутор: Владимир Јуришић; Портал Новости

Преузето са: Банија онлајн

Нема коментара

Напишите коментар