У Бањалуци одржан први „Фестивал Гламочког кола и народних обичаја“

У оквиру манифестације „Прољеће у Бањој Луци“, у петак, 14. јуна, у Концертној сали Банског двора, а у организацији Завичајног удружења „Гламочко коло“, одржан је први „Фе­­стивал Гламочког кола и народних обичаја“.

У програму су, након поздравне ријечи предсједника Завичајног удружења „Гламочко коло“ Рајка Срдића, учествовали: пјевачка група Академије умјетности Универзитета у Бањој Луци, КУД „Веселин Маслеша“, КУД „Чајавец“, гуслар Владо Руњо, хармоникаш Никола Ракуљ и изворна пјевачка група Гламочана. Водитељица програма је била Јованка Божовић Миловановић.

О значају Гламочког кола за културни хоризонт цјелокупног српског народа не треба трошити много ријечи. Довољно је само рећи неколико чињеница. Ансамбл народних игара и пе­са­ма „Коло“ из Београда је одмах по оснивању 1948. године, већ 1949. године поставио на репертоар Гламочко глуво коло, у кореографији чувене Олге Сковран, да би већ 1951. године ова кореографија Гламочког кола побиједила на престижном фестивалу у Ланголену (Велс, Велика Британија). Након тога су се, са овом кореографијом, побједе ни­зале једна за другом, тако да је Ансамбл „Коло“ дошао у ситуацију да је са Гламочким колом могао учествовати на многим фестивалима само у ревијалном дијелу, јер се иначе побједник знао унапријед и фестивал би губио такмичарски смисао.

Слично се дешавало и са КУД „Будућност“ из Гламоча, које је од свог оснивања 1944. године непрестано имало Гламочко коло као главни дио репертоара, и које је, уз Ансамбл „Коло“, најзаслужније што је до нас дошао изворни, чисти, ничим искварени облик игра­ња, коракâ и команди.

Крајњи резултат свега реченог јесте да је КУД „Будућност“ из Гламоча 1981. године до­био UNESCO-ову европску награду за народну умјетност, а 1982. године Гламочко коло је уврштено на, тада једин­ствену, UNESCO-ову листу свјетске кул­тур­не баштине.

Међутим, у задње вријеме, са Гламочким колом се дешавају двије врло ружне и скан­да­лозне ствари, које дају огромну дозу непоходности и потребе одржавања и проширивања „Фестивала гла­­мочког кола и народних обичаја“, као и уједињавања свих српских кул­турних и државних снага у одбрану изворног српског Гламочког глувог кола.

Као прво, Хрвати већ више од двије деценије својатају „Гламочко коло“ као хрватску националну игру, што нема апсолутно никакве везе са истином. Гламочко глуво коло је искључиво игра српског становништва гламочког поднебља, и ничија друга! Соци­ја­лис­тич­ка Југославија је, као и у многим другим стварима, и у Гламочко коло укључила „бра­ћу“ Хрвате и муслимане, што је данас довело до тога да се на скоро свим симпозијумима етномузиколога у Хрватској (а посебно на Корчули), као и у широј хрватској јавности, Гламочко глуво коло, у тобоже научним радовима, третира као хрватско народно коло.

Друга скандалозна ствар јесте увођење којекаквих нововремених искривљавања и но­во­тарија у играње Гламочког кола, па чак и играње уз некакву музику или уношење, што би се народским језиком рекло, поспрдних елемената у односе мушкарца и жене у колу. Ово није ништа друго већ скрнављење изворне суштине Гламочког кола, из које напросто извире дубоко поштовање мушкарца према жени и жене према мушкарцу, а све у циљу дубљег упоз­на­вања физичких и духовних квалитета момка и цуре, које, у крајњем исходу, треба да доведе до вјенчања.

Због свега наведеног, „Фестивал Гламочког кола и народних обичаја“ је, једноставно, потреба наша насушна, и неопходно је одржати га и у годинама које долазе, и то још про­ширеног са међународним научним скупом и семинарем за кореографе, уз обавезно учеш­ће експерата UNESCO-а.

 

Антрфиле

Приликом доласка у Бању Луку, прошле године, предсједнице Савјета федерације Горњег дома Парламента Русије, Валентине Матвијенко, предсједник Ре­пуб­лике Српске Милорад Додик је дочекао испред предсједничке резиденције са хљебом, сољу и – ГЛАМОЧКИМ КОЛОМ!

Ђорђе Филомен