У Београду одржан други сусрет села Дерингај, Кијани, Омсица, Губавчево Поље и Глогово (општина Грачац)

 

БОГАТСТВО ЈЕ ВЕЧЕРАС БИТИ ОВДЈЕ


Овим ријечима, присутнима се обратио Дане Сурла, један од чланова Иницијативног одбора који је припремио овај скуп, не скривајући задовољство што су се некадашњи мјештани ових села окупили у оволиком броју. Радује што је међу њима било и велики број млађих људи, који само као дјеца памте свој завичај, а охрабрује да је велики број рођених у Србији, дошао са својим родитељима и пријатељима на ово дружење. Зато је предсједник Иницијативног одбора Бојан Ковачевић, с поносом истакао да су прошле године на истом овом мјесту, у ресторану печењари „Велебит“, рекли „гдје ове године, ту и догодине“, а број оних који су се одазвали надмашио је претходни сусрет. „То што међу вама видим људе који су присуствовали нашем сусрету и прошле године, значи да им је било лијепо, а што вечерас видим и велики број нових лица значи да се за наше дружење прочуло и да је томе заслужна и добра организација прошлогодишње вечери. Вечерас међу нама има и много оних који нису Личани, али јесу наши пријатељи и прихватили су нас онакве какви јесмо и зато им хвала што су са нама, а захваљујем се и народном посланику Миодрагу Линти који се такође одазвао нашем позиву“, закључио је Ковачевић.

Већ од 18,00 сати, паркинг испред ресторана Велебит почео је да се пуни, тако је, прије званичног почетка вечери, много аутомобила остало на новосадском путу, а у ресторану се тражила столица више. Само потврда изречених ријечи Бојана Ковачевића. Многи од њих су превалили велики пут како би стигли на ово дружење, међу њима свакако вриједи истаћи Стевана Ковачевића који је са породицом стигао чак из Норвешке.

 

ДА УЖИВАМО У СВАКОМ ЗАЈЕДНИЧКОМ ТРЕНУТКУ


Отварајући скуп, Бојан Ковачевић је изразио задовољство што му је припала част да у име организационог одбора поздрави све присутне, да им се захвали што су дошли у оволиком броју и истакао да од њих очекује да се, прије свега, лијепо друже, забављају и уживају у заједничким тренуцима.

„ Нећемо данас о тешким мислима, јер сви знамо како смо прије 24 године напустили своја огњишта. Пружила нам се прилика да се окупимо и сретнемо неке људе које свих ових година нисмо видјели. За тај тренутак треба да живимо и у њему уживамо. Важно је само да не заборавимо ни један камен наше кршне Лике и да се не стидимо поријекла и предака својих. Када већ спомињемо своје претке, волио бих да се подсјетимо оних који су свој живот дали за Крајину и оних што су овај свијет напустили далеко од своје родне груде“, истакао је, у доста емотивном говору,  Ковачевић позвајући све присутне да минутом ћутања одају почаст свима онима који више нису међу њима.

Након одавања помена, Ковачевић је рекао да је душа највеће човјечије богаство и да зато не треба туговати и жалити за нечим што је прошло, већ пустити срцу на вољу и уживати у пјесми и весељу баш онако како то Личани знају. Небојша Станисављевић Неко са пјесмом „Волим Грачац и његова села…“, одмах након тога „погодио“ је циљ, враћајући већину присутних у предјеле из којих су због егзодуа 95. године морали отићи.

 

МОБЕ СУ НАС ПОДИЗАЛЕ И ТАМО И ОВДЈЕ


Тамо гдје је стао Неко, наставио је већ поменути Дане Сурла, некадашњи угледни директор комуналног предузећа у овом градићу у Лици, набрајајући шта су све ова села имала, а шта нису.

„Имали смо своје млинове, ковачије, школе, трговине. Градили смо таре и запрежна кола, плели кошеве, израђивали виле и грабље, свирали на ручно израђеним тамбурицама и уз њих пјевали „лички ојкан“. У нашем крају знало се ко је најбољи косац, чије се благо најбоље продавало на пијаци суботом, а сеоска домаћинства су прозводила све осим цукра, петреуље, чавала, бензина и сијалица. Чувена су била наша прела, чијање перја, комушање кукуруза, а о сајмовима се углавном знало ко ће коју цуру пред мрак испратити или је кући одвести“, вратио се Дане, у нека прошла времена, на себи својствен начин.

Присјетио се Дане и моба на којима су саливане плоче, подизани крововови, сређивали путеви како би се могли привести љетина.

„Част је било помоћи једни другима, окумити се међусобно, отићи на крштења и сватове. А онда дођоше неке утваре, уништише годинама стварано, поубијаше чељад на властитом прагу, као да су тим чином хтјели рећи да је њихов задатак да заувијек нестанемо. Отишли смо нашим запрегама и тракторима, све смо изгубили, али обичаје нисмо. Мобе су се активирале, куће почеле правити, послове, које је ријетко ко хтио, радити. И ево нас након оволико година мало оправљених, чилих, на новим огњиштима са истим генима. Није то мала ствар него велика, бити заједно вечерас овдје, подсјетити се на своје адете, претке и на тај начин продужити прекинуто. Постати поносни, себе ојачати. Задовољни смо и са малим, али морамо признати да је ово вечерас велико и то велико богатство што смо заједно“, инспиративан као увијек је био Дане Сурла, али и прагматичан доносећи књигу утисака у коју, како је рекао, треба написати нешто, не битно шта и како, али је најважније да иза овога остане и писани траг.

 

ТРАЖИТИ СВОЈА ПРАВА И САЧУВАТИ ТРАДИЦИЈУ И ОБИЧАЈЕ


Присутнима се на позив организатора обратио и Миодраг Линта предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону Скупштине Србије. На почетку свог излагања Линта је честитао Иницијативном одбору на другом окупљању горњих села грачачке општине.

„Велика је ствар да се наши земљаци окупљају и тиме шаљу поруку да се никад неће одрећи свог родног краја, својих предака, своје земље и својих гробова. Крајишки Срби су доживјели катастрофу библијских размјера, али се нису предали и клонули духом. Од матице Србије они очекују да се у новом закону крајишким борцима призна ратни стаж за све вријеме трајања рата у РСК у двоструком трајању, јер су се часно борили за свој народ и своју државу и нису водили неки свој приватни рат. Крајишки Срби, од матице очекују да пошаље јасну поруку хрватским властима да је неприхватљиво да се људи хапсе на основу потјерница. Треће, Крајишки Срби очекују да Тужилаштво за ратне злочине Србије коначно почне да подиже оптужнице против свих оних припадника Хрватске војске и паравојних снага који су чинили бруталне злочине против српских цивила и ратних заробљеника. Такође, Крајишки Срби очекују од мајке Србије да ријеши сва она егзистенцијална питања која то до сада нису, а прије свега, стамбена, онима који су подстанари преко 20 и више година“, истакао је између осталог Линта. Он је на крају пожелио домаћинима да се друже још много година, да чувају своје обичаје и традицију и да то преносе на своју дјецу и унуке.

Био је ово завршни, церемонијални говор након чега су Личани показали да и те како умију да се веселе, пјевају и, како је Бојан Ковачевић раније нагласио, да уживају у сваком заједничком тренутку. Тешко је ријечима описати каснију атмосферу, али пажљивији читаоци овог ће то свакако примјетити у фото-галерији након текста. Они знатижељнији моћи ће и видјети ко је све ту био, и бар на тренутак шта је радио. Нови сусрет пет горњих села грачачке општине утаначен је за 27. јун, наредне године.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ

 

This is box title

ОСТАЛА УГЛАВНОМ СТАРАЧКА ДОМАЋИНСТВА


Свих пет села Дерингај, Кијани, Омсица, Губавчево Поље и Глогово, прије дешавања деведесетих година, припадали су општини Грачац, Лика. У тим селима, по завршетку Другог свјетског рата, живјело је неколико хиљада људи, али „захваљујући“ колонизацији и индустријским миграцијама у већа средишта, тај број је знатно смањен. По попису из 1991. године, највише становника имали су Кијани 222, а најмање Губавчево Поље 59. Омсица је бројала 135, Дерингај 183 , а Глогово је имало 66 мјештана. Сва ова села налазе се у сјевероисточном дијелу општине од седам до 15 километара удаљености од средишта Грачаца, а пошто се налазе на већим надморским висинама, њихове становнике звали су „горњани“, што су они с поносом прихватили. Нажалост, тренутно стање је такво да у свим овим селима живи мање од 100 Срба, углавном старачких домаћинстава.

 

This is box title

ПОКЛОН ОСОБЉУ РЕСТОРАНА


Бојан Ковачевић се на почетку вечери захвалио, како је рекао, једној од најважнијих карика за добро дружење, пјевачима и музичарима Небојши Станисављевићу Неки, Богдану Бокију Стојисављевићу, Мили Седлану, Неши Вукасу и Зорану Пећанцу, мада су у току вечери и гости, прије свих Милан Манојловић и Александра Ковачевић показали значајне вокалне способности.

Посебан поклон од организатора добили су газда ресторана Петар Драгичевић и шеф сале Љубо Славонац чија услуга, али и укус хране и пића се ниједног тренутка није доводио у питање.

 

Подели са пријатељима:
Оцени овај чланак
Нема коментара

Напишите коментар