АКТУЕЛНО:
bilogora-promocija-1

У Београду одржана изложба и промоција књиге Душана Јелића под називом «А Бог само ћути и гледа» у организацији Завичајног удружења «Билогора»

У организацији Завичајног удружења “Билогора” у сриједу 26. октобра, у изложбеном холу Народне банке Србије у Београду, затворена је изложба „А БОГ САМО ЋУТИ И ГЛЕДА“ која је отворена два дана раније. У оквиру изложбе одржана је и промоција књиге Душана Јелића са насловом истовјетним са називом изложбе – „А БОГ САМО ЋУТИ И ГЛЕДА – Одговор на обмане хрватских аутора о рату на Билогори 1991“. Такође, саставни дио изложбе је била и видео-презентација „Завичајно удружење Билогора „ те представљање посљедњег броја листа листа „Српско коло“ са текстовима везаним за егзодус билогорских Срба.

Изложба је отворена 24. новембра у оквиру обиљежавања 25 година егзодуса са Билогоре, а читава манифестација између осталог укључује и парастос за страдале у цркви св. Марка 29. новембра у Београду, те учествовање удружења на овогодишњем сајму књига са својим издањима. Поставка изложбе садржи преко 130 експоната, ријетких фотографија, докумената, географских и етничких карата, графичких приказа и оригиналних умјетничких радова на тему Билогоре, гдје је први пут на једном мјесту приказана етногенеза Срба Билогоре, од почетка насељавања крајем 16. вијека до његовог страдања у 2. свјетском рату до нестанка у поновљеном геноциду 1991. године.

У присуству стотињак гостију изложбу је отворио проф. Станиша Лалић, аутор поставке је Милан Дијаковић, а у организацији је учествовало још низ чланова Завичајног удружења „Билогора“. Промоцију њиге отворио је својим излагањем Миодраг Линта, народни посланик у Скупштини Републике Србије и предсједник „Савеза Срба из региона“, а о књизи су говорили и аутор Душан Јелић, те уредник издања Ранко Раделић. Миодраг Линта представио је присутнима и „Српско коло“, гласило „Савеза Срба из региона“ које излази једном мјесечно у намјењено је грађанима који су родом и поријеклом са подручја бивше Југославије.

О значају ове А БОГ САМО ЋУТИ И ГЛЕДА, али посредно и о изложби са којом је тематски неодвојиво повезана, поближе говоре изводи из предговора уредника Ранка Раделића:

Књига Душана Јелића стиже нам управо у тренутку када су прије 25 година за српски народ источне Билологоре трајали „одбрана и посљедњи дани“. Тог 1. новембра 1991, послије једног дугог дана и једне страшне ноћи, скоро комплетно становништво 23 билогорска села и дијелови још 15 насеља, прешли су ријеку Илову и напустили Билогору, све што је носило српско име и могло се кретати, а с њима и око 250 припадника других народности, Чеха, Хрвата, Мађара, Рома, па и Талијана. Рат против десетоструко јаче силе се није могао добити, али се није смио ни изгубити. Преко 4.500 глава је 1941. сатрто, друга трећина је нестала у расељавању села шездесетих одина, а оно што је остало од некада моћног билогорског рода, није било довољно да се одбрани завичај, питомина у којој се живјело чак четири вијека. Морало је усталом да се претекне и да се исприча та древна, па и Билогорцима слабо позната прича, посебно њена два посљедња ратна поглавља, која, чини се више говоре о свијету на почетку трећег миленијума, него о билогорским ратницима и сељацима. Може се оправдано питати, зашто се чекало четврт вијека да се јасно проговори о ономе што није само пуко историјско догађање, већ судар свјетова скоро на граници онтолошког, не само за Билогорце и не само за Србе. Зашто се није одговорило онима који су са нестрпљењем пожурили да приповиједају своје измаштане историје и конструкције из којих су нас гледали крвавим очима. Морамо се отворено запитати није ли дошло вријеме да се проговори о разлозима и географији те србомржње.

Упитаност над узроком те страховите народне голготе, упитаност над извором непојамног зла и гријеха који га је произвео и још увијек производи, не дозвољава нам да затварамо очи. Без памћења и меморијалних центара, без достојанства и самопоштовања неће нам ништа вриједити већ излизана флоскула „да нам се не понови“. Поновило се, Билогорци су ту лекцију научили и она нам јасно може показати и гдје ће се то поновити, гдје ће поново звијер провалити из бездана.Наше садашње друштвено стање је такво да морамо бранити и мртве да би се спасили живи.

Душан Јелић нам је дао примјер, један од могућих и доступних у мноштву које треба урадити. Душан је био 1991. на извору догађања скоро непознатог у јавности, чији значај тек полако допире до аналитичара, историчара, па и политичара. Године 1991. билогорски род је као представник легалне и легитимне државе нападнут од паравојних усташких снага непризнате државе. Злочинац се 1991. вратио на мјесто злочина, а свијет је глатко прешао преко тога и наградио га. То се није могло незнати и тако је у Билогори 1991. и касније у Крајини почињен први планетарни, цивилизацијски злочин.

Осјетивши неким својим инстинктом да се ту у Билогори нешто необично десило, што би на дужи рок могло потаћи неугодна и озбиљна питања за хрватску државу, два пара, да тако кажемо, списатеља, на своју иницијативу, а висока је вјероватност по диктату оних са већим сензибилитетом за геоплолитику, кренули су у авантуру писања. Литерарни пар Дебић-Делић попут Иљфа и Петрова, својим фантазмагоричним конструкцијама понегад може неодољиво натјерати у смијех. Да има неку литерарну вриједност, „Откос“ би могли убројити у фантастику, у неки поџанр алтернативних стварности. Нажалост, он је инспирисан и има додирне тачке са сасвим реалним догађањима и људима, и у служби је, ма како приземан ниво те службе био, пројекта затирања једног народа. Ради се наравно о клишеима, унапријед задатим ставовима, отвореним лажима и фалсификатима, субјективним ставовима и србомржњи, али то је изгледа прихватљиво за уво хрватске публике.

Душан Јелић се, не баш њежно, осврнуо и на урадак другог пара из бранше хрватских беспризорних списатеља, Петра Башића и Ивице Мишкулина, у којем се такође опширно говори о драматичним догађајима на грубишнопољском дијелу источне Билогоре с краја 20. вијека. Други је већ екипа са софистицираним рјечником и научним педигреом и утолико са муком да фингира и неку референцу и извор информације, а не да се ослања само на голу инспирацију. То је тек позориште у којем се провидним интелектуалним вратоломијама покушава доказати да су српске избјеглице псеудоизбјеглице, Билогорци окупатори у својим селима, да се о ЈНА и не говори, то је нешто што се у многим главама у тој балканској земљи подразумијева.

Проглашавање ЈНА, послије боравка скоро пола ви-јека у Хрватској окупатором, након побједе над фашизмом и усташтвом којој су не мали допринос дали и Хрвати, напросто значи пораз антифашизма у хрватском друштву, ако је већински икада и био искрено прихваћен, судећи по томе колико је данас политички живо наслијеђе НДХ. Хрватски лидери су уз обилату помоћ западних инструктора и у служби њихових геополитичких пројеката, индоктринисали властито пућанство и поистовјетили демократију са приликом да се укину људска и политичка права Србима, а на мјесто антифашистичке и дезорјентисане ЈНА да се силом инсталира властита оружана сила. Оно што остаје од Хрватске послије те операције, у политичком је смислу НДХ, а њена оружана сила хрватска војница. Тако је алхемијом западних ментора демократија у Хрватској у основи повампирени фашизам, односно, хрватски спецификум – клерофашизам. Међутим, изгледа да он има одређени „ко-алициони капацитет“, који се без тешкоћа толерише у западном свијету. Уосталом, пљачка, геноцид, отимање животног простора и бешћашћа свих врста, бар на српском искуству, иманентна су данашњим водећим западним демократијама

Усташтво које је у потаји гмизало 1991, данас, у другој деценији 21. вијека, промовише се у Хрватској на сав глас, на медијима и из министарских фотеља. Свијет то као не примјећује, а као и 1941, Бог само ћути и гледа.

Ранко Раделић

(Да отворите слику у пуној величини кликните на њу)

Нема коментара

Напишите коментар