У Београду служен парастос убијеним Србима на Миљевачком платоу код Дрниша

ПОСМРТНИ ОСТАЦИ 12  ЖРТАВА ЈОШ УВИЈЕК НИСУ ПРЕДАТИ ПОРОДИЦАМА

 

Поводом обиљежавања 28 година од страдања 40 припадника Територијалне одбране РСК  на Миљевачком платоу, простору у Сјеверној Далмацији, омеђеном са западне  и источне стране токовима ријека Крке и Чиколе, са јужне ушћем Чиколе у Крку и са сјеверне проминским крајем и градом Дрнишом, 21. јуна у Цркви Светог Марка, служен је парастос. Осим убијених и касније масакрираних крајишких бораца, тог дана заробљено је и страховито мучено 17 бораца, који су размјењени 14. августа 1992. године у Неметину.

Неколико десетина чланова породица, представника невладиних организација и крајишких удружења присуствовало је парастосу који је служио отац Бранислав Борота уз саслужење ђакона Николе Костића.

По завршетку помена присутни су се упутили ка споменику српским жртвама страдалим у ратовима 1991-2000.  године на простору бивше Југославије. Прије него што су положени вијенци и цвијеће присутнима се обратила Драгана Ђукић, предсједница Удружења породица несталих и погинулих лица „Суза“. Посебно је истакла да се Удружење, заједно са породицама, у више наврата обраћало Управи за заточене и нестале Републике Хрватске да се посмртни остаци још увијек неидентификованих жртава, након 28 година предају породицама.

 

„Од укупно 40 жртава, породице 12 територијалаца нису могли препознати своје најмилије. Сви су сахрањени у заједничку гробницу на новом гробљу у Книну. Чланови породица су вјеровали да је то привремено, док се не створе услови за идентификацију савременијим методама. Међутим, та привременост траје већ 28 година, зато што хрватска Комисија за нестале све ове године одбија да ексхумира посмртне остатке. За 12 породица до данас траје неизвјесност и бол што су остали прикраћени да своје најмилије сахране у породично гробље под својим именом и презименом“, навела је Драгана Ђукић.

„Ово је само један од јасних примјера гдје су познате све чињенице (зна се гдје су покопани посмртни остаци, породице су дале крв ради ДНК-а анализе), гдје је потребно само мало добре воље, да се у кратком року посмртни остаци ексхумирају, идентификују и предају породицама. Нажалост, то мало и даље недостаје кад су српске жртве у питању“, рекла је Драгана Ђукић.

Присутнима се, код споменика на Ташмајдану, веома емотивним говором, обратила и Невенка Станчевић, сестра Слободана Поповића, страдалог војника који је тада имао само 19 година.

„Нисам планирала да говорим, али једноставно осјећам потребу да кажем да сам сестра једног од тих 12 бораца чија тијела још увијек нису предата породицама. Моја мајка Зорка Поповић, ни ми као породица, никада нећемо одустати од тога, иако нажалост отац тај тренутак неће доживјети, а вјеровао је да хоће. Моји отац и мајка купили су три гробна мјеста за њих и Слободана и ја вас све овдје молим, посебно оне који могу на било који начин да помогну, да се што прије изврши та ексхумација, а ми као породица такође ћемо учинити све да се Слободанови посмртни остаци сахране овдје у Србији и тек тада ћемо пронаћи свој мир“, видно узбуђена, рекла је Невенка Станчевић.

 

 

Учесници скупа одали су пошту страдалим српским жртвама на Миљевачком платоу, а затим су положени вијенци и цвијеће у подножје споменика. Овом скупу, осим породица несталих, крајишких сродних удружења, присуствовали су и предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону Миодраг Линта,  генерални секретар Удружења Срба из Хрватске Милојко Будимир, предсједник  ДИЦ „Веритас“ Саво Штрбац, представници Координације српских удружења породица несталих са простора бивше Југославије Драган Пјевач и др Душко Челић,  и други.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ

 

This is box title

САВО ШТРБАЦ: ТИЈЕЛА ЖРТАВА БАЧЕНЕ У ЈАМУ

„Хрватска војска је напала српске положаје 21. јуна 1992. а епилог напада је 40 убијених територијалаца од којих су већина масакрирани након предаје. Умјесто да тијела погинулих врате породицама, хрватске власти су под претњом смрћу наредиле српским заробљеницима да их бацају у крашку јаму која је служила као депонија. Од 17. јула до 1. септембра те године, Хрвати су посредством УНПРОФОР-а предали  21 тијело убијених, као и 20 врећа костију Срба бачених у јаме. Предате кости извађене су уз помоћ спелеолога из јаме, спаковане у 20 врећа и измјешане са костима животињског поријекла, што је у великој мјери отежавало идентификацију. Од дијелова костију и дијелова тијела састављено је 40 лешева, од чега је 28 идентификовано и сахрањено у породичне гробнице, а 12 неидентификованих покопано је у заједничку гробницу на новом гробљу у Книну, гдје се и данас налазе. Послије пада Републике Српске Крајине ни међународна заједница ни Хрватска нису показале интерес да ти посмртни остаци буду ексхумирани и идентификовани савременом ДНК методом“, каже се у саопштењу ДИЦ „Веритас“ чији је предсједник  Саво Штрбац такође присуствовао парастосу.

 

This is box title

МИОДРАГ ЛИНТА:  СРАМНЕ ПРЕСУДЕ ЗА МАСАКР СРПСКИХ БОРАЦА

„Важно је нагласити да је ово био у питању  први већи напад оружаних снага Хрватске на Републику Српску Крајину након што је УНПРОФОР преузео улогу заштитних снага. Поред захтјева Савјета безбедности УН, Хрватска је одбила да напусти то подручје што је био почетак кршења мировног споразума на штету крајишких Срба. Нажалост, тадашња власт у Србији и СРЈ није адекватно и снажно реаговала с циљем да се хрватске снаге повуку и да се мировни споразум поштује у цијелости“, истакао је, између осталог, у саопштењу поводом овог догађаја Миодраг Линта, посебно наводећи чињеницу да су за овај монструозни злочин осуђена само двојица припадника Хрватске војске и то на свега три године, што представља  дубоку увреду за српске жртве и чланове њихових породица.

Нема коментара

Напишите коментар