У плану изградња спомена српским жртвама хрватског и муслиманског – усташког геноцида 1941–1945. на подручју Бирча
Околина Власенице била је насељена још од праисторије. У средњем вијеку улазила је у састав Жупе Бирач. Под Турцима су били важна раскрсница. У Првом свјетском рату одигравале су се многе борбе у овом крају. Међутим, ми ћемо се задржати на масовним злочинима НДХ на овом подручју.
За Српско коло о томе је говорио Драгослав Николић, који је идејни творац пројекта Спомена српским жртвама страдалим од Хрвата, муслимана – усташа у периоду од 1941–1945. на подручју Бирча – средњег Подриња. Убијених је 47.621. Драгослав је љубав према завичају наслиједио од оца Милоша који је током живота записивао све значајне податке о историји, становништву, значајним локалитетима и тако много тога сачувао од заборава. Подршку овом пројекту дао је и предсједник општине Власеница Мирослав Краљевић који се заједно са Николићем труди да се спомен жртвама сагради и на тај начин сачува сјећање на страдале претке овог подручја.
За почетак планирано је постављање крста на прољеће 2025. године.
До 1941. године срез Власеница се налазио у саставу Дринске бановине Краљевине Југославије. По попису из 1931. имао је 37.532 становника. Од тога 25.278 Срба, 11.881 муслимана, 286 Хрвата и 87 остало.
Срез је организационо био подијељен на 10 среских општина: Церска, Цикоте, Дервента, Д. Залуковик, Кнежина, Хан Пијесак, Милићи, Папраћа, Шековићи и Власеница.
Почетком Другог свјетског рата, Власеница и цијела источна Босна заједно са Санџаком, постали су дио Независне Државе Хрватске.
Срби који су живјели у Власеници нису одмах били подвргнути прогону након стварања НДХ, попут Срба у осталим дијеловима, јер је Власеница остала под контролом њемачких снага до 22. јуна 1941. године.
Међутим, већ истог дана када су њемачке снаге напустиле Власеницу, 22. јуна 1941. долазе усташе из Сарајева. За команданта усташких снага изабран је муслиман Мутавелић, некадашњи продавач тепиха. Одмах је кренуо са прогоном Срба.
Били су то свакодневни прогони, најприје истакнутих Срба. Одводили би их у импровизовани затвор у Власеници и тамо би били убијени или у Рашића Гају.
Усташе су 22. јуна 1941. ухапсиле седам најзначајнијих власеничких Срба, укључујући православне свештенике Душана Бобара, Драгомира Ј. Маскијевића и Јанка Савића и све их убили у Рашића Гају. До краја јуна ухапшено је преко 80 Срба који су касније убијени.
Почетком јула 1941. усташе су ухапсиле и 57 Срба из Папраће и околних села.
Убијали су их у мањим групама, из логора би их свезане одводили до раке у Рашића Гају, гдје би их натерали да уђу у раку и тамо завршили крвави пир. Да двојица заточених Лазо Радаковић и Ђорђо Вишковић нису побјегли са клања, породице не би сазнале истину о својим ближњима јер су им усташе говориле да су их одвезли у логоре.
Рашића Гај није било једино стратиште, убијали би како би кога нашли, у кућама, на њивама, а усташка специјалност било је паљење кућа и живих укућана на огњиштима.
По многим свједочењима говори се да су несрећне Србе мучили прије убијања, вадили им очи, одсијецали удове, гулили им кожу, набијали на колац… Страховито су били немилосрдни према православним свештеницима. Тијела убијених би касније развлачили пси, јер су плитко закопавани у раци у којој су мучени и убијани.
Стравична судбина је задесила свештеника Драгомира Маскијевића, гдје свједоци кажу да су свештеника прво поткивали, живом му извадили очи, сломили руке и ноге и на крају полили врелом водом!
Још 200 Власеничана усташе су затвориле и послале у концентрационе логоре у Славонску Пожегу и Госпић, заједно са заточенима из Власенице и околине који нису убијени у Рашића Гају.
До 12. августа 1941. више од стотину Срба убијено је у оближњој Дрињачи (Зворник). Према Миливоју Иванишевићу, корпа пуна српских очију коју је италијански ратни новинар Курцио Малапарте видио за столом Анте Павелића током љетње посјете Загребу 1941. и описао у свом аутобиографском роману Kaputt, биле су очи Срба из Дрињаче. Оне су свједочиле да су Хрвати на повијесној граници – Дрини.
Пљачкања су била свакодневна. Под присилом богати Срби преписивали би имовину усташким властима, или забринуте супруге давале новац како би ослободиле мужеве и на крају остајале и без новца и без мужева. По селима су пљачкали поред новца и накита и храну.
Стална су и силовања жена, дјевојака, али и дјевојчица. По изјави др Ћабак Богдана који је прегледао жену која је силована три дана након порођаја, и дјевојчицу од само 10 до 12 година, коју су усташе такође силовале.
Свједочанства о свирепом клању Срба у Рашића Гају проширила су се међу становништвом регије, изазивајући страх и бијес, па су морали да устану да се бране од усташког терора.
И наш саговорник Драгослав Николић испричао нам је шта се догодило у породичној кући његовог оца у засеоку Николићи у селу Залуковик.
– На огњишту гдје сам рођен, у кући мог прадједе, на Ускрс 1942. усташка Францетићева Црна легија затворила је у нашој кући 35 мјештана, а 29 мјештана је изгорило, жена, дјеце и стараца. Црна легија је харала од Сарајева до Дрине. Народ је бјежао према Дрини и Србији. Бабу су ми сустигли у Милићима и њу и њену сестру са дјецом ставили су у кућу у Подгори према Милићима и запалили. Прије тога су их силовали, баба је у том тренутку имала 36 година, сестра је још млађа била од ње. Баба је успјела рањена да се извуче из запаљене куће, и свједочила је о том монструозном злочину трију женама Божани, Тодори и Јефи, прије него што је преминула. Њене ријечи мој отац је ставио на њену спомен плочу: „Јуче око подне усташе нас дотјераше у Подгору и затворише у Крстину кућу. Изубијаше, израњаваше, СВАШТА ОД НАС РАДИШЕ. Обасуше сламу око куће и запалише. Ја јадна рањена искочи из ватре и овдје падо. Грдне моје ране и муке. Они се нису мучили изгорише за два сата. Моја сестра Стана и њена три сина Никола, Лазар и Милисав. Даница и њено четворо дјеце, Сава и њен Никола и Цвија. Љубим те пријо Тодора унесите ме у ону магазу, да ме керови и свиње не кидају. Ето моје збогом.“ Мајкине остатке пренио је 1945. у Сп. Брдо њен ђевер Лазо.
– Њене ријечи је отац ставио на надгробни споменик шездесет и неке. Из Комитета су га звали да то избрише, али он није желио. Причао ми је да је гледао из шпиље у Скеланима на Дрини, са својих 14 година, мајку са четворо дјеце како двоје баца у Дрину, а са двоје у наручју скаче. Свуда около на обали Дрине Францетићева Црна легија пуца, коље, силује. Са друге стране Дрине покушавали су Срби из Србије да бране српску нејач, чак су и Нијемци пуцали на усташе…
Сада Драгослав са братом Николом и сестром Драгицом на очев надгробни споменик ставља породично стабло (Милошев родослов) у које је као први уписан Богдан Лауш (1133–1212) богумил, Милош је 28. кољено од њега. Наводи се и ко је од предака прешао у ислам и када.
Николић нам је говорио и о остацима Цркве из 4. вијека у Залуковику која је тренутно затрпана. Значајна је чињеница да је улаз по византијском са запада на исток. Ова црква је значајан доказ о вишевјековном постојању хришћана православне вјере на том подручју.
За грађевину се сазнало када је Обрад Николић на својој њиви ископао камену греду, од зеленог камена дужине 260 метара, висине 30 цм и дебљине 60 цм. Греда је приликом преношења пукла. Крст се разбио, али га је Обрад сачувао уградивши га у кућу.
Новинарка Српског кола
Драгана Бокун
