Уместо џелата, суд казнио жртву
Првог дана “Олује”, 5. августа 1995. године, на кућном прагу у Зеленграду, засеоку Кузмиц – Гагићи, крај Обровца, заклали су му оца Мијата и мајку Милку. Осам година су их, потом, водили као нестале, да би, на крају, највећи шамар уследио 2018. године када је не само одбачен захтев породице Гагић за одштетом, уз образложење да, “кад нема убица, нема ни злочина”, него им је убрзо поштом стигло и решење да Хрватској морају да плате око 47.000 куна (око 6.200 евра) на име судских трошкова!
– И платио сам. Морао сам, да бих могао да наставим да обилазим своју дедовину и очевину. Али, ретко идем… Превише је туге и горчине у мени сваки пут када обиђем породичну кућу, све оно ружно ми се врати у секунди…
Овако почиње причу 71-годишњи Ђуро Гагић, родом из Зеленграда код Обровца, а од 1969. године држављанин Словеније. После серије текстова у “Франкфуртским Вестима” о апсурдима хрватског правосуђа, у којима су породице убијених током или после “Олује” не само изгубили тужбе против Хрватске, већ су на крају морали да плате и судске трошкове само зато што Хрватска никада није открила њихове убице, Гагић нас је контактирао речима: “Мој случај један је од првих. Не знам да ли да се тиме хвалим или жалим.”
Језиве вести
Мада је од убиства његових родитеља прошло 26 година, болна сећања се не дају заборавити.
– У време краја ратних збивања у Хрватској 1995. године радио сам у Љубљани и релативно често се чуо с родитељима. Позивао сам их да дођу у Словенију док се ситуација не смири, али нису хтели. Када је започела “Олуја”, на свим радио станицама читан је позив српском становништву да не напушта своје домове и да се Срби не плаше за своју безбедност јер ће их хрватска војска и полиција заштитити. Мама и тата су имали по 81 годину и нису желели да беже. Поверовали су хрватским властима, јер никада никоме ништа зло нису учинили. Помагали су и Србе и Хрвате, јер никада нису правили разлику ко је које вере или нације. Тако било цео живот. На жалост, преварили су се. Већ првог дана “Олује” војници су упали у наше село и започели крвави пир. Мајку и оца су ми заклали на прагу куће, а у нашем засеоку . Тада је убијена још једна старица, Стана Гагић, рођена 1922. Живела је сама и није имала родбине. Такође, у нашем селу остало још двоје људи, Вујадин Чепрња који је био 1906. годиште и његова жена Ружица. Она је убијена на путу Буревача-Обровац када је кренула по храну – прича Ђуро за “Франкфуртске Вести”.
Каже да су му рођаци јавили да су морали да напусте своје домове, али да су Ђурини родитељи то одбили.
– Почео сам да сумануто зовем телефоном, али без успеха. Онда сам позвао пријатеља Хрвата. Није знао ништа, али ми је обећао да ће отићи до наше куће и проверити. У то време нико се, осим војске и полиције, није смео кретати тим тереном. Хрватска војска је спроводила мере “чишћења”, па је овај пријатељ замолио свог пријатеља који је радио у полицији за услугу. Истог дана, у вечерњим сатима, стигли су у село и имали су шта да виде. У нашем дворишту затекли су моју мајку и ћаћу прекланих вратова… Чак и када су ми јавили шта су видели, нисам поверовао. Следећег дана сам позвао другог пријатеља који је радио у полицији у Обровцу, а који нам је сваке године долазио на славу, на Ђурђевдан. И он се понео људски и истог дана отишао у село и испричао ми да је затекао исти призор. Позвао сам телефоном и трећег пријатеља који ми је само потврдио оно у шта нисам желео да поверујем. Одмах сам позвао представнике власти у Обровцу, тадашњег председника општине Милу Бркића, али он је имао сасвим другу причу, да у Зеленграду нису нашли никога, ни живог ни мртвог – казује Ђуро.
Писао и Туђману
Од тада почиње Гагићева борба да сазна где су тела његових родитеља. Звучи невероватно, али та борба трајала је пуних осам година! За то време се обраћао апсолутно свима, укључујући и тадашњем председнику Хрватске Фрањи Туђману. Писао му је у јулу 1997, али као и у обраћању свим могућим владиним и невладиним организацијама како у Хрватској, тако и по белом свету, и од њега је добио одговор да се “ради на том случају”.
– Посебно је било занимљиво да сам се писмом обратио седморици адвоката у Републици Хрватској. Ниједан од њих није пристао да преузме мој предмет. Сви су ми уредно одговарали, изражавали жаљење због губитка, али истовремено и објашњавали да тела мојих родитеља просто нема. Тек када сам започео сопствену истрагу утврдио сам да су они лежали пред кућом буквално 46 дана, да су већ били у фази распадања кад су их сахранили као Н.Н. особе на меснм гробљу у Грачацу. Тек 2003. године, посредством “Веритаса”, успео сам да дођем до њихових посмртних остатака и да тек тада објавим умрлицу и сахраним их како људи заслужују да буду буду сахрањени – говори саговорник “Вести”.
Следила је идентификација тела у Загребу 16. маја 2003. године. Идентификацију је водио проф. др Стриновић из Завода за судску медицину, а присутни су били: Божидар Поповић, представник Владе Србије, и др Ивица Милосављевић, патолог са ВМА. Узрок смрти по оцени проф. Стриновића била је “насилна смрт, траума грудног коша, серијски прелом ребара, разбијена лобања”…
Недуго потом, Гагић је са још троје чланова своје породице одлучио да тужи Хрватску и због бруталног убиства родитеља тражи одштету од 700.000 куна! Процес је вођен све до 2018. године када је пресуђено да се тужбени захтев одбија јер нема починиоца кривичног дела, а самим тим ни основа да добију накнаду.
Ко штити монструме
Ђуро Гагић истиче да је прошао праву голготу током судског процеса.
– Звучи невероватно, али суд је од мене тражио да нађем убице, мада је то требало да буде посао полиције и тужилаштва. Наравно, да нисам успео ништа да сазнам, а онда је, те исте године, уследио нови шок. На моју адресу у Љубљани је стигла препоручена пошта да на име судских трошкова из тог спора морамо да платимо око 47.000 куна. Прво нисам веровао у то што сам прочитао, а онда сам платио, јер су ми адвокати рекли да могу да ми одузму кућу, а да мене прогласе криминалцем и ухапсе чим пређем границу. И даље не верујем у оно што се догодило. Не знам да ли је војска или полиција имала информације о томе ко је убио моје родитеље, али сам апсолутно уверен да је то учинио неко од припадника Хрватске војске јер су они ишли тим правцем првог дана акције “Олуја”. Једино ме боли што никада никог из хрватског правосуђа није занимало да процесуира особу која је могла да хладнокрвно закоље двоје стараца. То ми ни данас не иде у памет, да се такви монструми штите. Ипак, уверен сам да ће кад-тад правда бити задовољена и да ће одговорни за смрт мојих родитеља одговарати, да ли пред овим, земаљским, или божјим судом – уверен је Ђуро.
Није једини случај
Саво Штрбац, председник “Веритаса”, одлично се сећа случаја убијеног брачног пара Гагић, али и борбе њиховог сина најпре да дође до посмртних остатака родитеља, а затим и да се казне одговорни.
– Када је 2003. године Хрватска донела закон по коме је било могуће тужити државу због кривичних дела која су током рата починили хрватски војници или полицајци, већина људи је мислила да ће то бити краткотрајни, успешни процеси, јер се нема шта доказивати када су сви страдали током или после операције “Олуја”. Испоставило се да је хрватско правосуђе, заправо, чинило све да до правде никада не дође. Случај Гагић, нажалост, није и једини. Више стотина је тужби које је Хрватска одбила, а родбина на крају, као врхунац ироније, држави која им је убила најмилије, од њих тражила да им надокнади судске трошкове. Међутим, кривично дело ратног злочина никада не застарева и уколико се икада нађу убице, свака та породица ће моћи поново да поднесе тужбу. Јасно, ако буду још у животу или ако буду имали живаца да још једном пролазе кроз пакао у коме су већ били – каже Штрбац.
Туговале и комшије Хрвати
Ђуро Гагић каже да је веома тужно што се злочин почињен над његовим родитељима нигде не спомиње.
– Као да је ово убиство било мање од других или да су ове жртве мање вредне од других. За све поштене људе, а ту пре свега мислима на Хрвате, некадашње комшије и пријатеље ово је велика туга и с правом истичу да је у питању срамота државе. Такође, срамота је да је суд у Задру након покренутог поступка чак донео судско решење у коме стоји да моји родитељи заправо никада нису постојали, па самим тим ваљда није ни могло да буде злочина – прича Гагић.
Песма родитељима
Опраштајући се од својих родитеља, уз смртовницу, Гагић је 2003. године објавио и песму “На кућном прагу!”
Тог врућег љетног дана деведесетипете,
На кућном сте прагу стали.
Са сузама у очима сте,
Ђецу у збијег испраћивали.
А онда старчади јадна,
Дођоше они, да би Вас клали,
Палили Вам куће и стадо отјерали.
А Ви сте и даље мирно стали,
И нисте вјеровали,
Све док мртви нисте пали.
Зашто сте пали?
Јер побјегли нисте и мрзити нисте знали.
На жалост Ваше се клање и данас слави,
И сви су осим Вас “прави”.
За Вас ни правда ни суд не зна,
Нитко Вас се осим родбине не сјећа,
А ни у селу никог нема да вам на гроб стави
БУКЕТ ЦВИЈЕЋА.
