Урош Вукобрат: Судбина српске тромеђе је слична судбини Косова

Српска тромеђа је мјесто гдје се сусрећу границе трију територијa јужнобосанске Крајине, сјеверне Далмације и југ Лике. Простор Тромеђе ријека Бутижница раздваја на три дијела: источни (Босанска Крајина) припада босанским планинама, западни (Лика) личкој висији, а јужни (Далмација) далматинским планинама. Тромеђа је Бутижницом повезана са Далмацијом, а на сјеверу Уном са Босанском Крајином. Тромеђа обухвата села: Тишковац, Дреновац – насеље Црни Потоци, Плавно, Дрвар, Книн, Срб, Грачац и Доњи Лапац.

О српској тромеђи разоварали смо са Урошем Вукобратом који је 2020. године издао књигу Српска тромеђа.

Вукобрат каже да је цар Клаудије изградио пут од Бурнума преко Книна, Грахова, Петровца и Санског Моста до Сиска 47. и 48. године првог вијека нове ере.

Пропашћу Римског царства Срби из унутрашњости насељавају простор око овог пута све до Јадранског мора. Поред овог пута налазе се српске громиле, гробнице гдје су спаљивани покојници, прије хришћанства.

Како громиле не би остале запостављене, и да би се знало за пут цара Клаудија, Вукобрат је дао да се направе двије плоче, које чекају да се поставе. Једна би се поставила код Трнове пољане, као обиљежје громила. Док би друга била обиљежје трагова цесте римског цара Клаудија, која је саграђена у I вијеку нове ере и Римског бунара.

Тромеђом су владали српски владари (Никола Алтомановић, краљ Твртко, краљ Милутин и други) од 1170 до 1325.

На простору тромеђе се налазе и наши значајни манастири, Крупа у Далмацији саграђена у вријеме краља Милутина 1317. Често је страдао у разним најездама као и српски народ, али би сваки пут био обновљен. Страдавао је у Млетачко-турским ратовима, у 20. вијеку у два наврата 1941. и 1995. У Крупи су чуване иконе итало-критске школе, рад Јована Апаке. Чува се и честица моштију Св. Јеротеја. Ту је и кивот из манастира Рмња који је донесен у Крупу у току босанско-херцеговачког устанка 1875. године. Манастирка ризница чувала је и три антиминса: један је јерусалимског патријарха Теодосија, други патријарха Арсенија IV Шакабенте из 1743. и трећи је тзв. Крупски из 1739. године.

 

Манастир Крка је подигла сестра цара Душана Јелена Шубић, 1350. Налази се у Далмацији, недалеко од Кистања.  Подигнит је на мјесту  гдје је апостол Павле држао проповјед. Ризница манастира посједује преко 2000 експоната и предмета из 15. и 16 вијека. Драгоцјености манастира Крке, по броју, умјетничкој изради и историјском трајању убрајале су се у најврједније ризничке цјелине Српске православне цркве, одмах послије ризница манастира Хиландар, Дечана и Цетињског манастира.

Манастир Драговић подигнут је неколико година послије Косовске битке 1395. уз ријеку Цетину, недалеко од Врлике. Са првобитног мјеста премјештан је још два пута. Нестабилно тло, на којем је био саграђен манастир, и велика влага на том мјесту потакли су манастирску братију да измјесте манастир на боље мјесто. По дозволи млетачке владе године 1777. јеромонах Викентије Стоисављевић је то и започео. Нови манастир је основан на мјесту званом Виногради. Педесетих година 20. вијека због изградње хидроелектране на Цетини манастир је поново измјештен, а више хиљада српског православног народа из плодне цетинске долине расељено је, махом у Србију. Поново је опустошен 1995.

Манастир Рмањ подигнут је 1443. године у Мартин Броду на ушћу ријека Унце у Уну. Приписује се као задужбина Катарине Бранковић – кћери Ђурђа Бранковића и супрузи Урлиха II Цељског. За вријеме босанско-херцеговачког устанка биo је сједиште владе војске Голуба Бабића. У истом манастиру одржана је и Прва Српска скупштина под предсједавањем Голуба Бабића, о томе је писано у књизи Илирска писма од Артура Еванса.

– Прогоном Турака из Далмације и Лике, Карловачким миром 1699. године настаје тромеђа, мјесто гдје се сусрећу границе између Турске и Млечана, Турске и Аустрије и Млечана и Аустрије. Те границе су подијелиле српски народ на три царства Турско, Млетачко и Аустријско.

Означена је тространим каменом међашем, са три слова Д, О, А, а на том мјесту је подигнут и споменик устаницима Другог свјетског рата. Споменик је у Олуји 1995. оскрнављен од стране Хрвата.

Занимљив је податак, у Молиновом завршном извјештају пред млетачким Сенатом 13. маја 1692. стоји да је у Змијању испод Бањалуке у једном дану склопљено 300 бракова, као акција пресељења у Далмацију.

Од настанка тромеђе дешавале су се многе промјене на свијету, али на њој опстаје увијек исти народ – Срби. Народ је био чврсто повезан. Како би Вукобрат рекао, све је то иста крв.

Племена су се расељавала по територији тромеђе у потрази за разним повољностима. Граница као да није постојала. Прелазили су границе, враћали се, помагали једни другима, дијелили су и добро и зло, иако је постојало непријатељство између држава које су раздвајале границе.

 

Као најзначајнији догађај на тромеђи, Вукобрат истиче Устанак 1875–1878. године

Устанак на српској Тромеђи догодио се 20. августа 1875. године под руководством Голуба Бабића који је дао велики допринос у Босанскохерцеговачком устанку, прогону Турака и рушењу Отоманског царства.

– Много народа је тада пребјегло у Далмацију и Лику, гдје су створена многа велика пријатељства и кумства. Избјегли народ сакривао се и по пећинама и шумама. Аустрија пропушта Турке да из Далмације нападну устанике у Црним потоцима. То није спријечило ослобађање Босне и Херцеговине од Турака, али је Аустрија на Берлинском конгресу добила да влада Босном и Херцеговином.

Гаврило Принцип се свети издаји Аустрије и убија престолонасљедника Франца Фердинанда и напокон послије Првог свјетског рата простор тромеђе је, како Вукобрат каже у својој држави.

– Судбина српске тромеђе је слична судбини Косова. Шиптари на Косову са исламом и Америком настоје да завладају Косовом, а српска тромеђа је на удару католицизма са Хрватима љубимцима Аустрије, Хитлера и НАТО пакта, који хоће да униште Србе на тромеђи.

 

 

Јован Цвијић је писао само лијепе ријечи о народу тромеђе: „Тај народ имао је изразиту осјећајност за другога коју је исказивао саучешћем или благородношћу. Знали су много опраштати и жртвовати. Али и светити се до истраге своје или туђе. Огрешење је најдубље осјећање јер оно пече душу јаче него нека радост. Судбина је изговор за сваку утјеху и њој се сви покоравају. Посебно су цијењени људи од правде, божији људи или како их је народ називао »људи од десне стране«. Људи су били врло побожни; нису сједали за јело док се не очита Оченаш. Па и сваки посао започињали су молитвама Богу. За човјека који не држи до своје ријечи или вјере, каже да је »рашчовјек«.“

 

 

 

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун