Врепчани се истрајно и упорно боре за Српску народну читаоницу и књижницу

Српској народној читаоници и књижници припада Дом културе у личком селу Вребац. Дом је направљен из приватних средстава посланика у краљевој Влади у Госпићу,  српског интелектуалца Исике Исе Богдановића, који је Дом направио након оснивања Читаонице и књижнице и земљу на којој је Дом направљен директно је поколила Исикина мајка српском националном Удружењу Српској народној читаоници и књижници (СНЧК).

 

Српска народна читаоница и књижница по папирима са првих управних одбора који су одржавани основана је још 1927. за вријеме Краљевине Југославије.

Група ентузијаста из села обнавља рад СНЧК 2017. године и већ 2019. се креће у обнову Дома. Међутим, Град Госпић 2021. године уписује се као власник Друштвеног дома у Вребцу, без икаквог обавјештења чланова Удружења СЧНК. О обнови Дома и борби за власништво говорили су за Српско коло Никола Поповић и Богдан Крајновић.

– Имамо комплетну документацију. Дом је носио име Краља Петра Првог Ослободиоца јер је завршен 1933. и Исика је тражио од краља да се Дом зове по њему, што је краљ одобрио и за то имамо докуметацију. Друштво као Српска народна читаоница и књижница било је активно до почетка Другог свјетског рата, након тога није више било активно јер је у Југославији забрањен рад удружења са националним предзнаком – рекао је Крајновић.

Иако друштво није било активно, сачуван је Статут друштва, у којем под тачком 33. пише да ако држава распусти друштво или ако друштво престане са радом, и када се направи ново друштво са истим циљевима и задацима по Статуту, настављају да користе Дом.

– У међувремну дужност је Српске православне цркве да води рачуна о том Дому, и по оснивању новог друштва са истим циљевима и задацима врати га друштву на коришћење – рекао је Крајновић.

Од краја Другог свјетског рата Дом је кориштен за разне свечаности, скупове, зборове, користила га је и омладинска организације, био је и једно вријеме Задруга, користио се за састанке мјесних одбора.

Дом никада није реновиран, и био је у рушевном стању.

– Ми смо се окупили и хтјели да Дом поправимо 2019. године. Претходни управни одбор је нашао сву документацију и обновили су рад Српске народне читаонице и књижнице 2017. у том смислу ми смо као удружење пријављени у Госпићу и изврашавамо све обавезе. Претходни управни одбор су сачињавали старији људи и направили су ванредну сједницу на којој смо ми млађи преузели 2020. Управни одбор – рекао је Крајновић.

Од 2019. године када су започели реконструкцију Дома до сада је уложено близу 50.000 евра.

– Проблем настаје када је град Госпић 2021. године без нашег знања, и обавјештења у року од 13 радних дана Дом у Врепцу преписао на Град Госпић. Те муке трају и до данас. Ми смо се организовали и уз помоћ Савеза Срба из региона и Миодрага Линте дошли смо до контакта у Минстарству спољних послова, Управи за дијаспору. Дали су нам бесплатан правни тим и на основу приједлога о исправном поступку који су сачинили кренули смо у правну битку.

Општински суд у Госпићу је тај приједлог прихватио, судија је након 24 документа у њихову корист пресудио јануара 2023, и наложио да се Дом врати СНЧК. Град Госпић се жалио, али је опет пресуда била у корист СЧНК. Оно што је невјероватно да је пресуда угледала свјетлост дана тек у новембру, а донесена је у априлу 2023. Више Град није имао право жалбе код Града Госпића и упутили су посебну жалбу и хоће да се Дом врати граду Госпићу.

– Град Госпић по нама нема релевантна документа, покушавају све то на себе да препишу уз образложење да Удружење није функционисало 70 година у континуитету, да територијално припада Граду Госпићу и да та парцела на којој је Дом саграђен је на унутрашњем дијелу грађевинског земљишта – рекао је Крајновић.

У међувремену су ангажовали адвоката јер им је сада потребно да их неко заступа. Тренутно је Дом у власништву Српске народне читаонице и књижнице, али ће одахнути тек када се заврши процес по тужби Града Госпића.

Никола Поповић нам је рекао да се Читаоница тренутно користи за обављање подушја и сеоску славу Покров Пресвете Богородице, неких свечаних прилика као што су рођендани, крштења. Преко љета када се више људи окупи у селу сакупљају се викендима у Дому и друже се као некада.

– Дом има приземље са три просторије и на спрату једну велику просторију. Ту су се некада одржавале приредбе, поред је била помоћна просторија коју смо сада уредили и она служи као наша канцеларија. Када завршимо са уређењем планирамо да сортирамо и велики број књига које смо сакупили и имамо их око 1.500

Велики је посао око обнове био, али ипак их то није омело. Требало је обезбиједити и прикључак за воду и канализацију. Све су то успјели да одраде.

– У доњем дијелу имамо санитарни чвор, а у горњем купатило и засебно и један тоалет. У десном дијелу Дома је разведена комплетно нова инсталација за струју, лијеви дио почиње да се реновира и као и поменута велика сала на спрату. Кров је нови, за шта смо добили средства од Српског народног вијећа из Загреба, као и средства за дио столарије, санитарије и плочице.

Преко сараднице Савеза Срба из региона Маријане Орловић Живковић ступили су у контакт са њеним колегом, који их је упутио на италијанску Хуманитарну организацију Лав (LOVE) која помаже Србе од Космета до Крајине.

Они су их обишли и управо тада су сазнали и да је Госпић дом преписао на себе Дом

– Када смо њима требали да покажемо документацију о власништву, видјели смо да се Град Госпић уписао као власник. Само неколико дана прије вадили смо документацију за СНВ и било је све нормално. Тада су људи из Хуманитарне организације одустали јер нису могли да обнављају Дом који није у нашем власништву. Међутим, сада када је по пресудама Дом враћен нама они су нас прошле седмице поново обишли и обећали да ће нам помоћи – рекао је Крајновић.

Ови момци не раде само на добробит Дома, омасовили су и сеоску славу Покров Пресвете Богородице када наступају и културно-умјетничка друштва, једно од њих је друштво са Удбине.

– Гдје год је требало помогли смо, учествујемо у организацији чишћења гробља и центра села гдје смо направили надстрешницу.

Када су 2019.  кренули да раде, крче, обнављају вођен њиховим примјером придружио им се и  Горан Молнар чија је мајка из Врепца. Сам је обновио школски парк, направио надстрешницу, таблу са подацима села и бућалиште. Живи у Загребу и професор је на Електротехничком факултету.

– Школа је једна од старијих на том подручју. Први дио је напраљен 1805. један дио је и дограђен. Сада је у скроз рушевном стању. Она је у власништву Републике Хрватске и Горан Молнар се посветио обнови школе и обезбиједио и идејни пројекат. Она више не би била школа, али би се тај простор могао искористити у друге сврхе – рекао је Поповић.

– Имам осјећај да откако смо почели те наше активности да смо привољели људе који су били убијеђени да тамо више нема живота, да долазе све чешће како би обновили и очистили да имају гдје да дођу. Неки су се и вратили. Па, су обновили Дом и у Могорићу, Плочи. И драге воље се међусобно помажемо. Тај читав потез са лијеве стране ауто-пута који иде од Госпића према Задру, добија живот – рекао је Крајновић.

Никола Поповић и Богдан Крајновић се баве уређењем дворишта и гробаља, и кажу да је све више заинтересованих који их ангажују како би им окрчили кућишта, како би се обновило, да имају гдје да бораве када обилазе завичај.

Као донацију одржавају и гробље у Смиљану за које је надлежан  Град Гопсић, али га не одржава. Такође, одржавају и гробље у Дивоселу. Људи се змеђусобно организују, па им плате кошење.

– Донијели смо калуп за крст који је висок око 4,5 метара. Тај крст би био постављен на мјесном гробљу за жртве рата од 1991. до 1995.

Надамо се да ће и судски процес који је у току имати позитиван исход и да ће Дом остати на коришћење Српској народној читаоници и књижници и да ће обнова бити масовна и успјешна не само у Врепцу, него и у сусједним селима.

У Врепцу је постојао храм Српске православне цркве Покров Пресвете Богородице изграђен давне 1867. године, а срушен је након Другог свјетског рата. Од тада Врепчани немају цркву, постоји један плато гдје је некада црква постојала и крст поред којег се одржавају литургије и помени.

Новинар Српског кола

Драгана Бокун