„Заговарам идеју да последњи попис не утиче на мањинска права“

Интервју са професором на Факултету политичких знаности у Загребу Синишом Таталовићем.

У издању Српског културног друштва Просвјета недавно је из штампе изашла књига „Националне мањине у Хрватској (политика, образовање и култура)“ аутора Синише Таталовића. Реч је о допуњеном издању књиге из 2005. године коју је писао исти аутор, тада у издању СТИНА-е из Сплита која је мало више од деценију касније преведена и на енглески језик. Синишта Таталовић редовни је професор на Факултету политичких знаности у Загребу и са њим смо разговарали о овом новом издању књиге те колико је ситуација када је у питању положај националних мањина другачија него пре 18 година када је изашло прво издање.

Са чиме се највише бави књига „Националне мањине у Хрватској (политика, образовање и култура)“?

– Књига се бави националним мањинама из историјске перскептиве, савременим положајем мањина у Хрватској и посебан нагласак смо ставили на ова питања политике, образовања и културе. У последњих петнаестак година променило се пуно тога. Прва књига је настала у почецима када је донесен Уставни закон о правима националних мањина и више се бавила нормативним оквиром док се ова нова више бави анализом различитих процеса да се види шта је све записано у законима и како се то имплементира у пракси. Књига има пуно података и дубинских анализа о поједним питањима. Када говоримо само о политици ту је направљена анализа свих избора из перспективе националних мањина, како за Хрватски сабор,  тако за локалне и мањинске изборе. Детаљно је направљена и анализа за школство где смо видели да нема неког великог повећања, али ни смањења ученика припадника националних мањина у последњих петнаестак година. Књига је дуго настајала, али смо за објављивање чекали да изађу резултати пописа становништва.

У том смислу у књизи сте направили и анализу демографских трендова националних мањина. Шта нам они говоре?

– Анализирали смо све пописе становништва од 1991. до 2021. године. Када су у питању мањине, неколико оних малих има стагнацију или благо повећање, али ту се ради о на пример Власима којих је било 1991. године 12, а сада их је 22. Дакле они имају повећање од готово 100 одсто, али реч је о малим бројевима, док је са друге стране код српске заједнице велики индекс промене и та је заједница смањена за готово 80 одсто уназад 30 година.

Књига доноси и преглед свих законодавних домаћих и међународних оквира који се односе на права мањина…

– Намењена је свима онима који желе да се упознају са правима мањина у Хрватској. Она може користити и мањинским активистима и свима онима који учествују у остваривању мањинских права као нека врста приручника и помоћи. Она заправо може помоћи свима који у оквиру свог редовног посла, у образовању, култури и политици, имају дотицаја са мањинским темама.  Писана је на начин да је разумљива свима.

Има ли у књизи неких мишљења и препорука или се односи на анализу стања?

– Књига је препорука сама по себи јер описује читав мањински модел са свим оним позитивним странама, али и онима које су мање позитивне. Сваки читалац може ту да види и формира своје мишљење о мањинским темама, али није писана као нека врста рецепта јер и сви они који су раније писали такве студије и књиге нису битније утицали на промену стања у том сегменту. Свако ко прочита ће јасно видети слику стања и шта је потребно учинити да то стање буде боље.

Шта је најспецифичније када су у питању мањинска права у односу на прво издање књиге? Рекли сте да се пуно тога променило.

– Тај модел је створен 2002. године доношењем Уставног закона о правима националних мањина, који је тада био само оквир са белим платном без слике, а данас је та слика видљива, али није настала одједном, него сте за ово време имали пуно руку које су дале свој допринос да би она тако данас изгледала. Уставни закон је дао оквир, али пракса није покривала тај законодавни оквир. Када је донесен расписивани су први избори и требало је бирати мањинске представнике у Сабору, мањинска већа као и заменике жупана, начелника и градоначелника. У пракси се показало да није добро рецимо што су мањински избори на пола мандата локалних власти и то изазива бројне отежавајуће околности у функционисању већа и представника националних мањина. Зато би те изборе убудуће требало спојити са локалнима.

Шта је још пракса показала као лоше?

– По мени је праг за двојезичност веома висок и једна смо од ретких земаља Европске уније која има тако висок праг од 33 одсто. Обично су ти прагови од пет до 15 одсто и на то у књизи указујем. Што се тиче демографске анализе у књизи је наглашена још једна ствар. Моје је мишљење, с обзиром на последњи попис становништва који је неповољан за скоро све националне мањине, да се за сва права узму у обзир резултати претпрошлог пописа становништва из 2011. године. Треба узети у обзир да последњи попис становништва није проведен у оптималним условима јер је било време пандемије и нисам сигуран да би сви подаци били онакви какви би били да је попис проведен у нормалним околностима. Због тога заговарам да се сачека нови попис за десет година, а да се мањинама не ускраћују права која сада имају. То би најконкретније значило да српска заједница не губи три или четири заменика жупана.

Прошле године се навршило 20 година од доношења Уставног закона о правима националних мањина. Он је и тада и данас оцењиван као добар. Треба ли можда у будућности размишљати о његовим променама или инсистирати на бољој имплементацији?

– Одувек се Уставни закон хвалило као добар нормативни оквир, али је увек била проблематична његова практична примена. Мислим да би увек требало инсистирати на његовој примени и да је оно што је записано, да се то и примењује. Њега је тешко мењати и за то треба саборска двотрећинска већина и ту треба бити свестан да када би се то питање и отворило, отворила би се и бројна друга питања и да би мањине ту биле принуђене да праве компромисе у којима би нешто добиле, али сигурно нешто и изгубиле. Јако је важна могућност коју тај Закон прописује, а то је учествовање мањина у процесу одлучивања. Мислим да је то кључно јер данас на државном нивоу имате ситуацију да су мањине део владајуће већине и да могу у значајној мери доприносити релаксацији односа у друштву јер имају прилку да јавно говоре о проблемима мањина у друштву. Са друге стране, представници мањина могу имати инструменте и полуге власти којима могу побољшати положај мањина и то се сада чини. Зато се данас улажу значајнија средства у све аспекте живота којима се унапређује положај свих мањина. Када су у питању нижи нивои представљања, ту имамо различите ситуације па је негде однос мањина са општинама и жупанијама одличан, а негде још увек нема слуха за мањинске теме и проблеме.

Ове године је и десетогодишњица уласка Хрватске у ЕУ. Шта је тај датум донео националним мањинама?

– Зависи из које се перспективе гледа. Знам рецимо да многи Срби у Србији данас траже корене по Хрватској не би ли добили хрватско држављанство, али не због тога да дођу овде да живе. Они желе хрватско држављанство јер је Хрватска унутар Шенгена и немамо визни режим за САД као једна од само 15 земаља света. Што се тиче домаћих мањина, многе од њих су профитирале од уласка у ЕУ јер италијанска, аустријска или мађарска мањина данас живе практично у заједничкој држави са својим матичним земљама што се не може рећи за српску или бошњачку мањину. За ове мањине ипак постоји тврда граница. Велики добитак од уласка у ЕУ добиле су и локалне самоуправе у којима су на власти припадници мањина јер су се бројни од њих верзирали за провођење европских пројеката из којих повлаче значајна средства за инфраструктуру или образовање и то је побољшало животни стандард у тим руралним срединама. У том свету у предности су млади људи који знају стране језике и информатику и који се могу прилагодити. Чињеница је и да се доста мањина одселило након уласка у ЕУ након отварања тржишта рада и то је била значајна ствар за многе који су овде били без посла. Тај процес је кренуо и ја верујем да ће се добар део њих у скорије време враћати и доносити овде капитал и знања која су тамо усвојили.

Преузето са: СРБИ.хр