Западнославонски хероји

Мај 1995 – Да ли је за српски живаљ у Западној Славонији крај рата или су још веће страхоте тек почеле, нико не зна. Окупило се становништво славонских села, Шуметлице, Кричака, Брусника, Крагуја, Шеовице, Јапаге, Скендероваца, Доњег и Горњег Чаглића, Буковчана, Бјелановца, жене, деца, стари, болесни, немоћни, као и борци који су се борили као припадници Војске Републике Српске Крајине да би сачували своја вековна огњишта, свеукупно њих око 3000, и кренуше у неизвесност, кренуше у збег.

Где, нико не зна.

Кренуше кишовитог првомајског дана на пут – НЕ ЗНАЈУ ГДЕ, али их на средокраћи пута Липик – Окучани, у Бијелој Стијени, пресрећу припадници хрватских оружаних снага, прекидају њихов пут и то је моменат када настаје пакао. Зликовци убише петоро људи, чак и двоје дечице, похапсише око две хиљаде које су спровели у сабирне центре, углавном спортске дворане, у Бјеловару, Вараждину и Пожеги.
Од две хиљаде ухапшених, њих 21 (раније припадници Војске Републике Српске Крајине) је осуђено (суђење у Пожеги и Бјеловару) на 6 до 20 година тешке робије, приписујући им тешка дела као ратних злочинаца. После изрицања пресуде сви су отпремљени у Загреб (Реметинец) одакле су после прегледа, односно психичког малтретирања до крајње изнемоглости које је трајало 21 дан, пребачени у лепоглавски казамат. Међу осуђеницима био је и МИХАЈЛО КУЛАШ, 74-годишњак из Кукуњевца који је осуђен на 20 година робије за дело које је наводно починио, а Михајло је био 20 км далеко од места тог догађаја. Михајло је умро у лепоглавском казамату као старац од 83 године, након 9 година од почетка издржавања казне. У Лепоглави је као затвореник умро и ПЕРО БАЖДАР из Горње Обријежи.

НИКОЛА ДРАГУШИН – НИГЕР из Шеовице, у време ратних дејстава био је командант 2. Пешадијског батаљона Војске Републике Српске Крајине, осуђен на 20 година робије. Истиче како се сећа сваког детаља са 24-часовног саслушања у СИС-у (Сигурносно информативна служба Хрватског министарства одбране). Каже, иако је био 24 сата везан, на саслушању су му ипак излазили у сусрет нудећи га цигаретама и кафом. Казну је, као и сви, издржавао у Лепоглави, а посебно истиче како су имали велику подршку Српске православне цркве на челу са тадашњим епископом загребачко- љубљанским, Господином Јованом који их је уз материјалну подршку и често посећивао. Помоћ је стизала и од наших људи из Америке, Аустралије и европских земаља као и од многобројних удружења Славонаца организованих по градовима Србије. Нигер и његов друг Вељко кажу како су у лепоглавској казниони чистили просторије у којима су некада тамновали Тито и Моша Пијаде. Поред свих мука и тортура што их је тих дугих година сналазило веома им је тешко било када се све затворско особље изузетно радовало свакој баченој бомби на Србију у време НАТО агресије.

ВЕЉКО БУДИЋ из Доњих Граховљана, у време ратних дејстава био је припадник Извиђачког одреда 18. Корпуса Војске Републике Српске Крајине, осуђен на 20 година робије. Пре коначне пресуде више пута саслушаван у Вараждину, Бјеловару и Пожеги. Уз саслушавање ишло је непрестано батинање до премлаћивања до изнемоглости. Никада неће заборавити ужасно саслушање у Бјеловару кад су га везаног тукли деца и жене, полиција и ни сам више не зна ко. Кад су дошли у Сабирни центар у Вараждин из аутобуса су ишли кроз шпалир и свако их је тукао до бесвести, одузето им је све што су имали и никада им то није враћено. После шпалира одмах су отерани под тушеве, а уместо купања тукли су их кабловима, моткама и са свим предметима који су им били при руци. Ноћ, била је то ноћ ужаса, на сваких 3 минута је пуштана Лијепа наша коју су сви морали што гласније певати. Иначе Вељка су водили и на стрељање негде на Дравски насип код Вараждина. Ни сам не зна шта га је спасило,претпоставља да је то можда долазак делегације Међународног Црвеног крста. Вељко је био на бројним суђењима и на свима је осуђен на укупно 140 година робије, више пута су га помиловали, на крају пресуда – 20 година робије као ратни злочинац. Слично је прошао и ДРАГАН ПАВИЋ из Доњих Граховљана.

Борба свих осуђених за пребацивање из Лепоглаве на издржавање казне у српским затворима (ТРАНСФЕР) је трајала 4 године. Више пута су штрајковали глађу како би изнудили трансфер. Сматрају да им је у реализацији трансфера много помогао Расим Љајић.
Кад су пребачени у српске затворе (највише Забела, па Сремска Митровица) то је за њих била слобода. Сви затвореници у Забели су их називали СЛАВОНСКИМ ХЕРОЈИМА.

Шесторица су после издржане казне у Хрватској остварили право на нека примања, остала петнаесторица, односно тринаесторица (двојица умрла) немају право на примања јер су пресуде тако преписане да су и овде у Србији злочинци. Шта о овоме рећи?