Зашто је Дан примирја заправо дан величанствене победе у Великом рату

Једанаестог новембра 1918. године у 11 сати, званично су, после капитулације Немачке, престала ратна дејства. То је означило крај суровог Великог рата. Нешто раније, трећег новембра, капитулирала је Аустроугарска, пре тога њихови савезници Бугарска и Османско царство. Немачки цар Вилхелм Други званично је абдицирао и тада изговорио чувену реченицу: „Срамота, шачица Срба је одлучила судбину рата!“ У књизи „30 српских зашто“ Драган Милошевић објашњава зашто сматра да Дан примирја у Првом светском рату треба обележавати као Дан победе.

Гвоздени пук

Уједињени српски народ је однео велику победу против двадесет пута снажнијег непријатеља, подсећа РТС Ивана Миленковић у разговору за РТС са Драганом Милошевићем. Пробојем Солунског фронта омогућен је победнички ход савезника, Србија је процентуално и највећи страдалник Великог рата, према речима Драгана Милошевића, писца књиге 30 српских зашто.

Србија је била прва нападнута у Великом рату, а остварила је и прве победе на Церу, Колубари и у одбрани наше престонице, Београда, а и последња је завршила ратне операције. Седмог новембра 1918. године представници неутрално проглашене мађарске државе боравили су у Београду у циљу потписивања примирја са представницима Солунског фронта и српске врховне команде. Примили су их пуковник Калафатовић у име српске команде и Франше д’ Епере, командант Солунског фронта”, почео је причу Милошевић.

Додао је да су представници у Београду тада тражили да потпишу примирје, јер су „неутрална земља”.

Улазак српске војске у Скопље

„Ни руковали се нису представници сила Антанте, рекли су им да они не могу потписивати никакаво примирје, они су окупирали српске територије и испоставили су им ултиматум од 18 тачака са захтевом да напусте сместа Барању, Бачку и Банат. Наравно, они су се вратили необављена посла. Врховни командант српске војске регент Александар Карађорђевић наредио је већ сутра војводи Петру Бојовићу да крене са наставком операција изгона непријатеља са данашње војвођанске територије. Тако је и било све до 13. новембра, када је Мађарска капитулирала и потпуно напустила нашу територију. Дакле операције су трајале и два дана после примирја на Западном фронту, а српска војска је неколико дана касније ушла у Темишвар, Арад и у Сегедин”, испричао је Милошевић.

Сматра да би 11. новембар требало да се прославља као Дан победе.

„То би свакако требало да прослављамо, и ја образлажем у својој књизи детаљно због чега не Дан победе, него чак као Дан величанствене победе, можда и највеће победе у нашој националној и државној историји. Мислим да га не прослављамо, пре свега, зато што је нажалост, Велики рат још увек у сенци Другог светског рата, и можда би најбоље речено као одговор био – зато што још живимо у друштву у коме је ‘култура заборава и незахвалности и прекрајања историје’ још увек доминантна над оним што би требало да буде – културом сећања и културом захвалности”, објаснио је Милошевић.

Прва жртва Великог рата био је шеснаестогодишњи добровољац Душан Ђоновић, ученик Средње трговачке краљевске школе.

„Симболично, његова смрт је представљала увод у један стравичан рат и ратна пострадавања у коме ће посебно страдати цивилно становништво, много више него чак и војска и официрски кадар. Србија је дала невероватан допринос у победи савезника, у одбрани, у ослобођењу, ја бих рекао европске цивилизације, са преко 1,2 милиона жртава, од чега је две трећине било цивилно становништво”, каже Милошевић, наглашавајући да смо после рата и привредно и као друштво изашли са катастрофалним последицама.

Паралеле са актуелном пандемијом

„Међу 12.000 заробљених војника које је аустроугарска војска оставила за собом, када их је српска војска протерала преко Подриња, било је 4.000 заражених војника у веома тешком стању, од пегавог тифуса који је тада био неизлечива и страховито смртоносна болест.”

“Наравно, Срби, хумани и витешки народ, као и увек што смо били у српској држави, ми смо их примили, лечили смо их као и наше рањенике, посебно на подручју Ваљева где је била највећа болница Великог рата под отвореним небом”, испричао је писац.

Додао је да је уследио пренос заразе.

„Тих 4.000 заражених тифусара заразило је преко милион људи у Србији. Можете замислити каква је то била епидемија! Епидемија је била само концентрисана на територију Србије, преко 150.000 је било мртвих у нашој земљи. Сваки трећи лекар је страдао”, испричао је Милошевић и напоменуо да је тада вакцина била од помоћи, уз медицинску подршку из иностранства.

Наглашава још једном да је важно обележити 11. новембар као Дан победе.

„То треба да буде дан када треба све да стане у тих 11 сати, када треба сви да скинемо капу неколико минута, да захвалимо нашим прецима и јунацима који су нам омогућили да будемо то што јесмо свој на своме, данас у овом времену”, закључио је Милошевић.

Преузето са: СПОНА