Здравка Кушић: “Не плаши се, није ово 1941. година”, рекао ми је свекар, сљедеће године,1992, су га убили

Злочини над Србима у Сиску и околини су се дешавали у периоду 1991–1992. У оквиру ратних злочина који су се тада догодили страдало је најмање 611 цивила углавном Срба, а по неким процјенама и преко 700 цивила.

Од убијених 595 је српске националности, затим 14 Хрвата и два муслимана. Од укупног броја стадалих 120 је жена.

Врх ХДЗ-а из Загреба у Сисак шаљу Ивана Бобетка и Јосипа Брајковића. Затим је у луку Сисак стигла велика количина лаког наоружања за потребе резервног састава СУП Сисак, чланова ХДЗ и ХОС.

То оружје је дијељено чак и у католичким црквама.

У љето 1991. стижу и потомци усташа из Аустралије, Сјеверне и Јужне Америке у Сисак, који су одмах примљени у полицију и дате су им пушке и ручне бомбе.

Крајем јуна 1991. сачињен је списак Срба са сисачке регије које је требало ликвидирати. Јадранко Гарбић, постаје предводник паравојне јединице Вукови, а Екрем Мандал из Новог Пазара предводи Ханџар дивизију сачињену углавном од муслимана.

Несрећну 1991. годину Здравка Кушић дочекала је у Сиску, радећи у банци, супруг Перо био је радник Рафинерије Сисак. Ћерка Мартина нешто више од годину дана, и син Бојан петогодишњак.

– Прво су колегинице Хрватице са посла престале да причају са нама, као и комшије Хрвати. Звали су нас телефоном, пријетили. Једној мојој пријатељици су пријетили да ће је заклати. Минирали су објекте гдје су власници били Срби, људима давали отказе. Сјећам се да ми је свекар Недељко Кушић говорио: „Немој се бојати, није ово 1941“.

Плашећи се за дјецу Здравка је наговорила супруга и свекра да ипак крену за Србију. Имали су рођаке у Растини, па им је то било прво одредиште. Међутим, након извјесног времена, њих двојица вјерујући да ће се ситуација у Сиску смирити, Перо плашећи се отказа у рафинерији, ипак се враћају за Сисак.

– Отишли су и кућу да сачувају, а за то вријеме сам се ја са дјецом селила из мјеста у мјесто, борећи се за њих, тако што сам радила на црно. Била су то тешка времена, била је инфлација. Супруга сам повремено чула, али су му прислушкивали телефон, и увијек би ми само кратко одговорио да је добро. На крају је добио отказ у Рафинерији, и запослио се као домар у једној школи.

Здравкин свекар, Перин отац Недељко, дошао је у Србију да посјети снају и унуке, али патио је и страховао за сина, па је опет отишао за Сиска 1992. године. Разлог више да се врати у Хрватску је и чињеница да је тамо живјела и његова ћерка, удата за Хрвата.

– Чула сам да је свекар био у затвору и да су га тукли, испитивали су га да призна гдје је био. Он није имао шта да призна, био је код нас у посјети, а то им је и рекао. Послије су га пустили. Ја сам им послала новац да изађу и Сиска и дођу у Србију. Међутим, свекар ми је поручио по рођацима из Босне, нисмо могли више да се чујемо линије између Србије и Хрватске су биле прекинуте, да чувам дјецу и да они не могу изаћи из Сиска.

Тада је дошао и кобни 4. 2. 1992. године, 12 наоружаних и маскираних војника дошли су код њих кући и ишчупали су жице од телефона.

– Мој супруг је отишао тај дан до МУП-а да пита зашто су им ишчупали телефонске жице, шта су отац и он скривили. Тамо су им рекли да немају ништа против њих и да уколико још ти маскирани буду долазили да им не отварају.

Како је Здравка послије сазнала, у кући су на једном спрату биле избјеглице Хрвати који су били из неког оближњег мјеста које је тада припадало РСК.

– Када су маскирани војници опет дошли, 5. 2. те избјеглице што су живјеле код нас кући су им отвориле плашећи се и за свој живот, и тада су свекра и мог супруга Перу одвели. Стриц који је живио у близини, пријавио је њихов нестанак, и нашли су их у oближњем селу, крај пута у шипражју – говори кроз сузе Здравка напомињући да су њеном супругу у новчанику нашли њену фотографију и фотографије дјеце, и сав новац који је послала, да се избаве из Сиска.

10. фебруара су сахрањени у породичној гробници, 5. фебруара су убијени, и за то вријеме су већ неког уселили у њихову кућу, прошло је тек пет дана. Оне избјеглице које су живјеле у кући, су отишли, плашећи се, послије доласка маскираних војника за које Здравка каже да је чула да су из Ханџар дивизије.

– Морам да споменем и то да је мој супруг непосредно прије него што је убијен добио рјешење да може да се врати на посао у рафинерију.

Да је остала без супруга и свекра, Кушићева је сазнала тек 1993. године. Од МКЦК преко Црвеног крижа Хрватске и Црвеног крста Србије је добила одговор да су свекар и супруг мртви и послали су јој њихове умрлице.

Пролазећи кроз голготу, Здравка је утјеху нашла у вјери и Богу. Њена књига је посвећена напаћеном српском народу.

Тежак пут од Сиска, преко Растине, Госпођинаца, Сремске Каменице, Чуруга, Књажевца, Делиблатске пешчаре до Крагујевца, Здравка Кушић преточила је у стихове, објављење у збирци пјесама. Мучила се по разним колективним смјештајима, сама са дјецом, која су сада њен понос. Син је завршио Богословски факултет и сада је у Риму на докторским студијама, ћерка медицинску школу и Богословски факултет.

Како каже њен рецензент професор Бјелановић збирка пјесама Ја памтим, Господ суди „говори о злодјелима, мржњи, испаштању и ужасној бездушности повампирених усташа који су чинили злочине у вријеме прогона најплеменитијег српског народа који је био штит и брана жутој Монархији и срамотној Европи.“

Ропство ће твоје да траје

Дуги низ година,

биће окова Србине и за твога сина.

 

Јер, ти се одрече Србине,

Србина ко свога брата

А, другој вјери и некрсту

Отвараш своја врата.

 

Размисли Србине брате

Србија у провалију тоне ,

Кад потпишеш све што траже

Шта ће бити по твоме!

Песникиња, Здравка Кушић је прецизно и јасно дефинисала вријеме у којем живимо, отуђење човјека, себичност, мржњу према ближњем, крвопролиће, подлост… Говори о погибији супруга и свекра, о Косову, о тешком положају Србина Крајишника, о Богу и вјери…

Цијена књиге је 300 динара плус ПТТ трошкови. Можете је наручити на број телефона 060 737 3201

Новинар Српског кола

Драгана Бокун

 

Нема коментара

Напишите коментар