Златно звонце чува културно насљеђе и чини добра дјела

Живимо у времену када се све брзо мијења, а млади се труде да иду у корак са новим трендовима, трудећи се да се што боље и брже уклопе. Да буду дио групе, да буду прихваћени. Ријетко ко стигне да се окрене уназад и види све љепоте традиције и обичаја, игре и пјесме чији почеци можда сежу вијековима уназад, али и данас су вриједни и значајни како за наш народ у цјелини, тако и за сваког појединца.

То није случај са члановима Вокално-инструменталног састава Златно звонце, њихова мисија управо јесте да сачувају традиционалне и духовне пјесме, и истовремено помогну онима којима је помоћ потребна наступајући и организујући хуманитарне концерте. Окупила их је љубав према породици, главној ћелији сваког друштва и наравно вјера, јер све је почелао на часовима вјеронаука једне вјероучитељице када су се окупили како би помогли својој болесној другарици Наталији која је нажалост преминула.

Златно звонце је основано 2021. године. Најприје су пјевали у Кнез Михаиловој улици у Београду прикупљајући средства за оне којима је помоћ потребна. Имају 7 пјевачица, и 5 инструмената. Вокале води Марија Брлетић, а инструменте Алекса Вељић. Званично су регистровали непрофитно Удружење 2023, а Марија Брлетић постаје оснивач и предсједник. Удружење окупља младе вокалне умјетнике, инструменталисте и ентузијасте са жељом да очувају културно насљеђе и употребе умјетност као средство за чињење добра.

Млада Марија Брлетић је симбол једног покрета који обједињује умјетност, традицију и хуманост. Својим примјером инспирише друге да вјерују у снагу доброте, заједништва и искрене пјесме.

– Све више чланова се прикључивало док смо наступали на улици. Тада смо и одлучили да званичан назив групе буде управо тај по коме су нас препознавали у Кнез Михаиловој – Златно звонце. Злато је нешто што је исконски вриједно, што сија, а звонце гласник који оглашава нашу борбу за хуманост и очување традиције и све што је повезано са Богом и добротом.

Сарађивали су са многобројним хуманитарним организацијама као што су Срби за Србе, Српска омладина за Космет, Удружење Славонија у срцу…

За сада имају двије спремне ауторске пјесме које сваког тренутка требају да сниме у студију. Надају се да ће једна бити промовисана око Видовдана, а друга о Крајини 4. августа, када се обиљежава 30 година од злочиначке акције Олуја.

Поред тога што изводе родољубиве и традиционалне пјесме, радо изводе и духовну музику, рекла је Анђела Петковић.

– Наступали смо и у манастиру Тумане. Често радимо са нашим драгим Крајишницима, тачније са Удружењем Славонија у срцу, са њима смо имали много наступа. Организовали смо и концерт у децембру у Културном центру Студентски град када смо обиљежили три године постојања, и сакупљали средства за дјецу Косова и Метохије. Наступали смо и у Руском дому, у Дому омладине, као и у Палати Србије.

– Посебно нам је упечатљив наступ у манастиру Тумане гдје је био велики број људи када се одржавало Пресвлачење моштију Светог Зосима. Тај дан се осјећала посебна енергија – рекла је Брлетићева.

Посебан детаљ који су уочили тек када су гледали снимак са наступа испричала нам је Анђела Петковић.

–  Много пјесама имамо о птицама. Баш у тренутку када смо пјевали пјесму Птицо моја бијели лабуде бијеле птице су летјеле изнад нас. Био нам је као неки знак са неба да неки наши који нису ту, су ипак са нама.

Неколико пута у току разговора су споменули верске часове.

–  Неколико нас је ишло на вјерску наставу код наше вјероучитељице Невенке Пјевач у ОШ Јован Стерија Поповић при Храму Светог Георгија на Бежанији. Гледамо на њу као на нашу духовну мајку. И они који нису ишли код ње на вјерску наставу, завољели су је. И када смо порасли и нисмо више имали вјеронауку увијек је за нас ту да нам да савјет, подршку и просто водимо се њеним ријечима.

Све је управо и почело када су се као група са вјеронауке, Ђурђевак, окупили како би помогли болесној другарици Наталији.

Не наплаћују своје наступе, и како кажу то је нешто што раде из срца.

–  Како је вероучитељица Невенка учила своје ученике, па је то пренијела и на све нас којима није предавала, да се водимо реченицом патријарха Павла Будимо људи.То је оно што нас испуњава,  да помажемо другим људима којима је помоћ потребна – рекла је Петковићева.

Чланови су међусобно у родбинским и пријатељским односима, сестринским, чак су и отац и ћерка заједно у групи.

Да је породица важна потврђује и чињеница да вјежбају код баке Алексе Вељића која их, како кажу, гости сваке суботе и недјеље.

– Моја бака је дивна жена која се није музички остварила како је жељела, па сада нама помаже да се ми остваримо у томе – рекао је Алекса, а остали чланови констатовали да је сви доживљавају као њихову баку.

Труде се да репертоар испуне тако да поред већ познатих изводе и неке мање познате пјесме, што се показало као добрим јер те пјесме публика врло брзо заволи и позитивно реагује на њих. Увијек неко од чланова предложи нову пјесму, али је изводе тек када се сви договоре да су за.

Нису размишљали да се пријаве на нека такмичења на којима се изводи традиционална музика, јер им то није циљ, већ само да помажу онима којима је помоћ потребна.

Планирају да у јуну организују наредни концерт за малу Мињу Цвјетковић из организације Буди хуман. Такође, тада се надају и да ће промовисати једну од својих нових пјесама.

Андреја Ристивојевић (2001) је из Београда.

– Виолину свирам од своје 4. године. Завршио сам основну Музичку школу Ватрослав Лисински на одсјеку за виолину, а средњу на одсјеку за виолу. Тренутно сам ученик исте Музичке школе на одсјеку за соло пјевање, а поред тога сам и студент на петој години студија на Медицинском факултету у Београду. У Златно звонце ме је довео Алекса Вељић, с њим сам раније свирао у етно ансамблу Корени. Хуманитарни рад и чување српске традиционалне музике од заборава су главне идеје које су ме привукле да останем у Златном звонцету већ три године. Од цијелог нашег репертоара бих издвојио пјесме Ораховцу башто рајска, Суза Косова и Ја сам момче са Косова које су ми посебно драге кад год их изводимо.

Хелена Виторовић (2005) из Београда.

– Студент сам прве године Филолошког факултета у Београду, а поред тога похађам и нижу Музичку школу Даворин Јенко на одсјеку за соло пјевање. У истој школи сам завршила и нижу музичку школу за клавир. Најновији сам члан Удружења Златно звонце и до њега ме је довела Анђела, моја другарица из средње школе. Иако сам кратко овдје, тек пар мјесеци, могу слободно рећи да сам упознала дивне људе који су ми већ сада као породица. Љубав према музици је оно што нас спаја у нашем малом удружењу и управо нас она покреће и мотивише. Захвална сам што сам сада и ја дио ове предивне хуманитарне организације, младих и пожртвованих људи.

Наташа Брлетић (2004) рођена у Београду.

– Студенткиња сам Технолошко-металуршког факултета, а хуманитарни рад је нешто што осјећам као свој позив. Од малена сам похађала вјеронауку у Цркви Светог Георгија на Старој Бежанији, гдје сам први пут научила колико је важно бити дио заједнице и имати слуха за потребе других. Фолклором сам се бавила од своје пете године и са поносом његовала српску традицију. Још као дијете учествовала сам у приредбама, манифестацијама и увијек била ту када је требало уложити енергију, идеју или осмијех. Љубав према музици, заједништву и сцени временом се спојила са жељом да допринесем — и тако сам, уз подршку сестре, постала дио Златног звонца. Иако на почетку нисам знала да пјевам, срце које је жељело да помогне било је јаче од страха. Кроз пјесму сам открила нову страну себе. Вјерујем у снагу заједништва, у музику која спаја и у доброту која покреће свијет. Вјерујем у мале знаке пажње који могу промијенити нечији дан, па и живот. За мене, хуманитарни рад није само активност — већ начин живота. То је простор гдје можеш дати себе, и у томе расти. Поносна сам што сам дио нечега што чини свијет бољим мјестом — макар и једним осмијехом.

Сара Стојчић

– Завршила сам средњу Хемијску школу. Тренутно студирам пејзажну архитектуру на Шумарском факултету. Прије него што сам кренула да пјевам у Звонцету, пјевала сам 11 година у Црквеном дјечјем хору Орлић који је држала ћерка моје вјероучитељке из основне школе. Преко хора научила сам основе пјевања које до тада нисам имала, упознала се са такмичењима и стекла доста искуства која су ми касније добродошла. До пјевања у Златном звонцету је дошло тако што ме је другарица из одјељења, Наташа позвала да им се придружим у пјевању у Кнез Михаиловој и тако сам остала ту. Поред пјевања створило се и пријатељство између свих нас, полако смо постали сви као породица.

Анђела Петковић (20 година)

–  На наступ Златног звонца који се у том тренутку одржавао у Кнез Михаиловој улици сам дошла са мојим најбољим пријатељем који је већ био члан удружења. Када сам осјетила енергију и љубав коју су ширили и племенитост коју су имали људи из групе, знала сам да је и мени мјесто међу њима. Већ годину и по прелијепих дана проведених са мојим „звончићима” научила сам шта значи пријатељство, пожртвовање, различитости и разумијевање као и оно најбитније шта значи бити човјек.

Бојан Јанковић (43 године)

– Перкусиониста сам у Златном звонцету. Живим у Добановцима, моји су поријеклом са Косова те отуд љубав према етно и изворној музици. У Златно звонце сам дошао преко пријатеља који је тамо свирао и бескрајно сам му захвалан јер ме је упознао са овим дивним људима који ће без ријечи и поговора помоћи онима којима је помоћ потребна, ма колико то било тешко изводљиво, или чак неизводљиво. Зато сам и остао у Златном звонцету да дам свој допринос групи и да заједно направимо још много хуманитарних концерата и помогнемо сваком коме је помоћ потребна. Због те хуманости довео сам и ћерку у Звонце да пјева јер је ово право мјесто да осјети шта значи бити хуман и да се кроз живот водимо добротом и правим вриједностима, а Златно звонце је све то заједно (породица, љубав, срећа, радост, традиција…).

Марија Брлетић (2002) Београд

– Од најранијих дана показујем дубоку повезаност са српском традицијом и народним насљеђем. Већ као дијете почињем да се бавим фолклором, у којем препознајем више од игре – видим га као начин да изразим љубав према коријенима, обичајима и колективној култури свог народа. У десетој години откривам још једну велику страст – музику. Посебно ме привлачи српска етно музика, у којој препознајем духовну дубину, мелодијску снагу и емотивни набој народне пјесме. Та љубав није остала само лична – већ у дванаестој години прикључујем се хору при Храму Светог Георгија на Бежанији, гдје уз духовно вођство вјероучитељице Невенке Пјевач почињем да учим о хришћанским вриједностима, заједништву и хуманости. Са 15 година организујем своју прву хуманитарну акцију у средњој школи. Кроз године које долазе, организујем и учествујем у бројним акцијама помоћи дјеци, болеснима, старима и свима којима је помоћ потребна. Моја школа ме је номиновала за признање Млада храброст – међународну награду која ми је додијељена за изузетна хуманитарна дјела и друштвену одговорност. Исте године са групом младих умјетника и пријатеља почињем да организујем концерте у Кнез Михаиловој улици у Београду.

Алекса Вељић (2001)

– Тренутно сам студент завршне године Рачунарског факултета у Београду. Иако по образовању програмер, већ 13 година се посвећено бавим музиком као пјевач и гитариста. У Златно звонце укључио сам се на позив другарице из основне школе, најприје као подршка хуманитарној акцији, да би временом постао један од носилаца музичког стваралаштва у оквиру групе. Данас сам незванични шеф оркестра, један од главних аранжера и композитор двије ауторске пјесме Златног звонцета. Иако формално нисам музички школован, своје искуство и знање, стечено кроз године активног свирања и наступања, несебично дијели са осталим члановима ансамбла.

Чланови ансамбла позивају све културне раднике и хуманисте да их позови ма своје концерте и манифестације који имају за циљ промоцију традиције и хуманост, и они ће се радо одазвати, водећи се чињеницом да сложни и удружени могу чинити велика дјела.

Можете их контактирати на фб страници Zlatno zvonce, или путем мејл адресе zlatnozvonce21@gmail.com

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун