14. скуп Славијаша у Панчеву окупио колеге некадашњег Транспортног предузећа Славијатранс – Петриња
Дружење радника некадашњег предузећа за превоз „Славијатранс“ из Петриње са Баније одржано је 14. пут за редом, а ове године 8. јуна окупило је преко 100 бивших радника у ресторану „Ударник“ у Панчеву. Домаћин скупа„Славијаша“ ове године био је један од радника Сретко Стошљевић Циле, а у име организационог одбора, да све буде како треба потрудили су се Славко Шимулија, Симо Тркуља и Миле Угреновић.
Транспортно предузеће „Славијатранс“ пре почетка оружаних сукоба 90-их година имало је 1150 радника и било је друга по величини радна организација у општини Петриња нa Банији , после великог и чувеног „Гавриловића“.
Скуп је на почетку поздравио Славко Шимулија речима да је ово сада већ омасовљено дружење на коме се бивше колеге окупљају од 2007. године са циљем евоцирања успомена и сећања на „Славијатранс“ и једно лепо време које је обележило њихове животе. Овом приликом нису заборављени ни они којих више нема, на скупу су присуствовала деца колега који су умрли или погинули, а њима је одата почаст минутом ћутања.
Домаћин Циле Стошљевић истакао је да му је част што је ове године отишао у пензију па има још један повод да части своје бивше колеге.
„Родом сам из Босанског Новог, сада Нови Град, а овде у Панчеву сам од 1995. Бавим се транспортом цео радни век. Данас имам успешну фирму „Техношпед“ која броји око 150 возила док сам у „Славијатрансу“ све до рата радио 10 година, као возач камиона. Ова дружења су нам увек емотивна и овде и у Републици Српској када се окупљамо, јер је и велики број наших колега из крајева око Бања Луке, Козарске Дубице, Костајнице и Новог Града“, рекао је Стошљевић.
Према речима организатора Славка Шимулије Славијатрансу претходило је предузеће за превоз дрвета из шума Баније „Шумтранс“ Петриња, а развојем земље и доласком до повећања броја возила, изражена је потреба за превозом и осталих врста роба и терета , а касније и путника.
„Управни одбор на челу са Драгом Прошићем покренуо јеиницијативу о промени имена предузећа па је Одлуком„Радничког савета“ у мају месецу 1958. године промењен назив у транспортно предузеће „Славијатранс“ Петриња. Од тада креће буран развој предузећа, када се уз помоћ развојног фонда и властитих средстава купују нова возила, како за теретни саобраћај исто тако и за путнички саобраћај. Највећи период развоја свакако је период између 70-их и 80-их година прошлог века. Набавка нових возила захтевала је и развој пратећих служби за одржавање возила. Предузеће је било конституисано из три основне организације удруженог рада: ООУР – а теретни саобраћај у чијем саставу су се налазиле радне јединице „Аутоцистерне“ , радна јединица „Шпедиције“ за домаћи и међународни саобрћај и радна јединица „Кипери“. Са преко 100 комплетних возних јединица аутоцистерне ТП „Славијатранс“ имале су апсолутни примат у бившој нам земљи , возећи нафту и нафтне деривате, захваљујући непосредној близини Рафинерије Сисак. Радна јединица „Шпедиција“ имала је возни парк са 87 возних јединица , док је „Кипер“ са 20 возних јединица углавном радила услуге превоза расутих терета како за „Жељезару Сисак“ , „Радоњу Сисак“ и за потребе грађанства. ООУР „Одржавање возила“ имало је 250 запослених радника – мајстора свих профила који су одржавали наш возни парк и пружали услуге трећим лицима, док је ООУР „Путнички саобраћај“ – располагао са 90 модерних аутобуса који су спајали градове, регије и туристичке аутобусе на линијама ван наше земље, а у свом саставу имао је и радну јединицу „Угоститељство“ чија је основна делатност била припрема топлог оброка за раднике. Радна заједница – служба заједничких послова вршила је књиговодствене, рачуноводствене, благајничке, правне и кадровске послове и имала је 40 запослених“, испричао је Шимулија који је обављао више различитих послова у предузећу од 1969. године, а 4 године пред затварање, од 1988. до 1991.године обављао је посао руководиоца јединице шпедиције за домаћи и међународни транспорт.
„Славијатранс имала је свој рукометни клуб који се врлоуспешно такмичио у II јединственој лиги, а имала је своје интерно такмичење између ООУР -а и РЗ у малом фудбалу и куглању. На велику жалост свих нас запослених да се таковелика и успешна фирма готово распала доласком рата напростор Баније и целе државе, да би нама преживелима и избеглим радницима остало наше дружење једном годишње, по разним местима Србије и Републике Српске, из које смоимали преко 200 радника што возача или мајстора другихпрофила. Велику помоћ и снагу при организовању овихсусрета дају нам деца наших радника, којима ми из старијихгенерација пружамо велику подршку и дајемо бескрајну захвалност“, поручио је Шимулија.
У име деце умрлих и погинулих радника обратила се Драгана Гаљен, ћерка покојног Васе Гаљена, захваливши се свима што су увек ту једни за друге.
„Мој отац је преминуо пре 15 година, али моја породица је у контакту са многима од ових људи. Живим на релацији Панчево- Грац, Аустрија, где радим као неговатељица старих особа. У проналаску посла ми је помогла ћерка једног од татиних колега, а тако сам и ја помогла другој деци његових колега. Некада су они заједно радили у Петрињи, а ми исто тако данас у Грацу. Добро се добрим враћа и тако је то кроз живот, увек је неко неком помогао. Драго ми је што сам и у Петрињи, па и данас у Панчеву окружења радницима Славијатранса“, рекла је Драгана Гаљен која је овом приликом уручила и поклон фотографије домаћину и организаторима, које ће их сећати на њиховог колегу, њеног оца Васу.
Међу бившим колегама скупу је присуствовао најстарији живи радник „Славијатранса“ Јосип Ивичић који има 80 година, а њему је симболично уручен и поклон, аутомеханичарски кључ јер је управо обављао посао аутмеханичара у овом предузећу 30 година и има заслуге што је многе генерације аутомеханичара обучио кад супочињали да раде.
„Ми смо са нашом фирмом и сазревали, дружили се, стварали и радили. Сви смо били задовољни тада.Доласком у Панчево наставио сам да радим приватно, имао сам аутомеханичарску радњу све до пензије. Данас се дружимо, попијемо кафу овако пензионерски и сећамо се заједничких тренутака у Петрињи. Увек смо били једни за друге ту, да прискочимо у помоћ и да дамо савет“, навео је Ивичић.
Из Републике Српске дошло је десетак Славијаша, а међу њима и Миле Угреновић из Костајнице.
„У Славијатрансу сам радио као возач цистерне од 1978. године до почетка рата. Био сам у радничком савету фирме која је била међу највећим у Југославији. Многи којима причам да се окупљамо и дан данас, чуде се и кажу да нам завиде јер смо и данас повезани и остали смо велики пријатељи. Ми смо имали заједничке проблеме које смо заједно и решавали и имали смо добро руководство које нас је водило у добром смеру. Ми смо возили за иностранство, највише за Италију, где су нас веома уважавали, било је то лепо време. Веома сам срећан што се окупљамо и што су са нама данас деца наших колега. Ми се у Републици Српској такође окупљамо и одржавамо контакте и нећемо се заборавити никад“, нагласио је Угреновић који је биоорганизатор скупа Славијаша у Костајници пре епидемије Корона вируса, додајући да се нада ускоро поновном скупу у Републици Српској.
На скупу су уручени и симболични поклони појединим колегама у име организације, а Славијаши су дружење наставили уз чашицу разговора, богату трпезу и музичку подршку бенда „Турнеја“ из Панчева.
новинарка „Српског кола“
Весна Пешић
