31 година од страдања новинара Душана Тепшића обиљежена комеморацијом у Обудовцу код Шамца
Испред Храма Рођења Пресвете Богородице у Обудовцу 21. јула окупили су се пријатељи, комшије, колеге, саборци и поштоваоци дjела новинара Душана Душка Тепшића, чији је млади живот прекинут баш на овом мјесту 22. новембра 1992. године. Убијен је на новинарском задатку од хрватске гранате у својој тридесетој години живота.
Овом приликом откривена је и освећена спомен-плоча посвећена Тепшићу у оквиру Спомен комлекса у Обудовцу.
Након што је свештеник прота Драган Тодоровић одржао опело и осветио споменик окупљени су се подсјетили Тепшићеве биографије.
– Душко је рођен на Кордуну, у Вргинмосту, 1962. године. У родном мјесту је провео дјетињство, школовао се, бавио се спортом, музиком, радио као водитељ у Радију Глас Петрове горе. Послије такозваних „демократских промјена” у СР Хрватској, у којима на власт долазе до тада прикривени десничари и усташе задојени мржњом према Србима, за већински српски Кордун настаје бурни период са озбиљном пријетњом да се понове покољи из 1941. и 1942. године. Душко тако 1991. постаје ратни репортер Телевизије Београд извјештавајући са прве линије фронта са Кордуна и Баније – навела је водитељка Бојана Вучић.
– Мјесто погибије Душана Тепшића симбол је страдања новинара и некажњивости злочина над новинарима и медијским радницима. Његово и страдање других новинара можемо сматрати злочином који се догодио двапут – када је новинар убијен и када за то убиство нико није одговарао – рекао је предсједник Извршног одбора Удружења новинара Србије Слободан Радичевић на комеморацији.
Радичевић је на комеморацији рекао да је окупљање колега и пријатеља на мјесту погибије овог ратног репортера са Кордуна знак да постоје они који настоје да се не забораве новинари и медијски радници који су страдали због професионалног обављања свог посла.
– Од тада је прошла 31 година, али није ни близу кажњавање починилаца. Ипак, то не смије да нас обесхрабри и немамо право да одустанемо од сталног инсистирања и питања, како властима у државама бивше Југославије гдје су новинари убијани и киднаповани, тако и међународној заједници: Када ће бити откривени и осуђени они који су починили злочине над новинарима? –рекао је Радичевић.
О комшији Душку Тепшићу са којим је провео дјетињство и младост причао је његов пријатељ Вујадин Полојац.
– Душка сам познавао од дјетињства, па све до његовог трагичног краја. Имао је нешто изузетно, нешто другачије, нешто разиличито – имао је невјероватну енергију и фантастични шарм какав је ријетко ко имао. Увијек је био ведрог духа, увијек насмијан и увијек спреман на шалу. Наша дружења су била интензивна, нарочито викендом – од Виранове кафане, Дома пензионера, Скуле до кафане Гојка Боромисе. А када се у Вргинмосту све затвори, ноћ смо завршавали у Топуском или Глини. Душко је волио спорт, играо је одбојку у нашем локалном клубу у Вргинмосту. У другој половини осамдесетих година почео је да се бави музиком, наступајући са локалним бендовима. Широј јавности представио се својим првим ЛП албумом Жуте кише 1990. године, који је урадио са легендарном Марином Туцаковић. Тим албумом је најавио успјешну професионалну каријеру, коју је нажалост прекинула трагична смрт само мјесец дана прије његовог тридесетог рођендана… – рекао је Полојац будећи стара сјећања.
О колеги Душку Тепшићу, путем фоно снимка говорила је уредница на некадашњем Српском радију Петрова гора Нада Јакшић која из здравствених разлога није присуствовала скупу.
– Те 1992. године, тог новембра, 22, занијемјели и скамењени од бола, заћутали смо у невјерици над гласом који се раном зором проламао Вргинмостом и Крајином.
– Убијен Душко Тепшић, на коридору живота. У тишини, пребирајући по, од шока разиграним мислима, сјетих се тада многих ствари и ситница које нисам стигла да му кажем, а сада је отишао… тако млад и тако рано. Суморна новембарска недјеља, вукла се по обронцима Петрове горе, по Кордуну, Банији, Лици, Горском Котару, Далмацији, Славонији, Босни, вукла се, не имајући шта да нам каже и да одговори на погледе упитно упрте у небо: Зашто? Душко је предратним данима био новинар-спикер Српског радија Глас Петрове горе, водитељ и уредник музичких емисија у које је увијек и у вријеме када смо били одсјечени од свијета – без струје, деривата за агрегате доносио дах свјежине и најновије хитове са музичке сцене. Почетком рата , врло брзо се из свог чаробног свијета музике и сцене, снашао у улози ратног репортера и постаје дописник ТВ Београд са Кордуна и Баније, а потом и из Босне, у вријеме ослобађања тада јединог могућег пута према Србији, и из Србије према Крајини, названог Коридор живота. Ми новинари, дивили смо се његовом елану, челичној вољи и жару с којим се предавао послу, којег је волио, ојсећао, носио у срцу. Био је омиљени водитељ слушаоцима Радио Петрове горе, а као новинар био је неустрашив борац за слободу, за истину, један од ријетких који је велики број својих извјештаја направио на првим борбеним линијама, као човјек био је велики друг и пријатељ, по својој нарави – склон да чини само добро. Био је син јединац – дика и понос мајке Милке, њена радост… Човјек је мртав ако га се нико не сјећа, а Тебе ћемо се Душко сјећати све док постојимо ми који не знамо гдје су нам границе – ваљда у бескрају – ријечи су Наде Јакшић, уреднице некадашњег Српског радија Петрова гора.
Сјећања на Душка Тепшића у стихове је преточио Љубомир Полимац које је овом приликом прочитао:
Друже, пријатељу, Душко Тепшићу
Ја плакати више нећу
Нема више суза, бола и плача
Остала је само твоја плоча.
Није плоча гдје си жуте кише пјевао
Него плоча гдје си живот оставио
Није плоча за свакога госта
Него плоча гдје ти младост оста.
Нека се знаде за нашега Душка
Јер он је био људина мушка
Свака те Кордунашка душа знала
Слава ти Душко, и вјечно ти хвала.
Свједок трагичног догађаја 22. новембра 1992. године и учесник пробоја Коридора био је Крста Жарковић који је овом приликом испричао о ратним дешавањима тог времена и пробоју Коридора.
– Нас као борце са пробоја Коридора многи заборављају, неправедно. Извјештавањем Душка Тепшића о важним ратним дешавањима у овим крајевима ипак се чуло, а поготово његово страдање се не смије заборавити. Наше јединице су одбраниле Добој, затим смо преузели пробој Коридора и напредовали према Броду, даље већ сви знају који је исход био – навео је Жарковић.
Испред спомен-плоче новинару Душану Душку Тепшићу, обратио се предсједник Савеза бораца Шамца Радован Зорановић чије Удружење је и спровело иницијативу за постављање споменика.
Он је присутнима је прочитао дио свог ратног дневника, у коме је 22. новембра 1992. године у поподневним часовима забиљежио погибију Тепшића. Зорановић је за вријеме рата био командант батаљона Друге посавске бригаде.
– Спојио нас је послије три деценије човјек који је на свом радном задатку страдао. Сви чија се имена налазе на овим споменицима су заслужни што смо ми данас овдје, што смо исправну битку водили и што смо данас своји на своме. Већина нас смо живи свједоци ратних дешавања овдје гдје је било ангажовано 7 хиљада људи, и старих и младих како би одбранили овај простор српске земље. Обудовац је срце овог дјела Коридора. Ријеке крви су протекле, али успјели смо да сачувамо наш крај уз помоћ других Крајишких јединица, којима смо захвални – закључио је Зорановић.
Предсједник Удружења бораца Кордуна из Београда Ђуро Шкаљац сложио се са свим што су претходни говорници Жарковић и Зорановић рекли на тему ратних дешавања у пробоју Коридора.
– Долазио сам често овдје током тих година и дивио сам се борцима који су овдје били. Свакодневно сам слушао о Крстиним напрецима у борбеним линијама. Није лако о томе причати, много се овдје може рећи а то је да су борци углавном заборављени, односно сви борци РС Крајине, нас нико не признаје. Радимо на томе како би се признао статус наших бораца у Републици Србији – поручио је Шкаљац и осврнуо се на лик и дјело Душка Тепшића чију је сахрану у то вријеме лично организовао.
– Душка смо уз све војне почасти како је и заслужио, сахранили, а МУП РСК му је послије неког времена подигао споменик у мјесном гробљу у Тепшићима – рекао је Шкаљац захваливши се свима а посебно иницијатору Светозару Данчуо што је дио Спомен комлекса испред Храма у Обудовцу и спомен-плоча посвећена Душану Душку Тепшићу.
У име Коалиције удружења избјеглица комеморацији је присуствовао Миле Шапић који је овом приликом с присутнима подијелио сјећање на свог земљака из Вргинмоста с којим се током ратних година често сусретао.
– Често сам пролазио кроз Обудовац и сваки пут бих га се сјетио и застао код мјеста његовог страдања. Он је био момак за понос и у свим сферама је ређао успјехе, од новинарског репортера па све до музике, спорта и забаве – навео је Шапић.
Међу бројним присутнима на комеморацији су били и предсједник мјесне Борачке организације у Обудовцу Петко Бјелић, представник Удружења крајишких Срба Прело из Чикага новинар Свето Данчуо који је и иницијатор подизања спомен-плоче Тепшићу, у име Завичајног клуба Кордунаша Слободан Шарац, у име Удружења бораца Крајине у Републици Србији Милан Гаћеша, у име КУД-а Петрова гора Београд Стево Бекић, Јован Чакаревић из Удружења Координација, из Удружења Завичај Београд Ненад Абрамовић, из Удружења ветерана рата милиције и војске Републике Српске Крајине 1990–1995. присуствовали су Слободан Каназир и Перо Букарица.
Представници Удружења и сви присутни сложили су се око идеје да се у овом спомен комплексу у наредном периоду подигне споменик посвећен свим страдалим борцима и цивилима на одбрани Коридора и овог дијела Републике Српске.
новинар „Српског кола“
Весна Пешић
