АМЕРИКА ЋЕ ВИДЕТИ ДАРУ ИЗ ЈАСЕНОВЦА: Наташа Дракулић најављује да ће свет коначно сазнати истину о страдању српске деце у НДХ
ПРАВО на приказивање новог филма редитеља Предрага Гаге Антонијевића „Дара из Јасеновца“, по сценарију Наташе Дракулић, како „Новости“ ексклузивно сазнају, откупила је чувена америчка компанија 101 STUDIOS, коју води славни продуцент Дејвид Гласер.
Приказивање „Даре из Јасеновца“ пред америчком публиком почеће у јануару 2021, а београдска премијера заказана је 22. априла, на 76-годишњицу пробоја јасеновачких логораша. Филмска прича о страдању српске деце у усташким логорима НДХ током Другог светског рата, на коју се чекало седам и по деценија, ушла је и у кандидатуру за представника Србије у трци за најпрестижнију награду, амерички Оскар, који ће бити додељен 25. априла.
Вест да је иза „Даре из Јасеновца“ стао овај филмски гигант, Наташа Дракулић дочекала је са великим емоцијама.
– Много смо срећни због те подршке, јер је за нас најважније да се ова наша историјска трагедија види што шире и што више. Ако смо седамдесет пет година, а 2021. ће бити седамдесет шест, ћутали о злочинима у Јасеновцу, коначно је дошло време да свет види страшну истину која се тамо догодила – каже у разговору за „Новости“ Дракулићева. Директор куће 101 Studios, Дејвид Гласер, изузетан је човек кога је наша „Дара“ одушевила. Он је тренутно дистрибутер најновијег биоскопског хита Роберта де Нира The War With Grandpa, и иза себе има више од педесет филмских и телевизијских наслова. То нас уверава да су и нашем филму отворена врата да дотакне срца америчке и светске публике, што нам је била и највећа амбиција док смо га радили. Најважнији је, ипак, помен свим жртвама Јасеновца.
ВИШЕДЕЦЕНИЈСКИ АУТОШОВИНИЗАМ
– МИ, Срби, стално смо се изговарали на Тита и комунизам што раније није направљен филм о усташким злочинима, али њега нема већ четрдесет година. Чини се као да и дан-данас постоје неке снаге које су против филма о Јасеновцу, да би се крици јасеновачких жртава вечно угушили. Хвала Богу, држава Србија је смогла снаге да прекине са тим вишедеценијским аутошовинизмом, који је од нас тражио да сваку туђу жртву ожалимо, док над нашом нема ко да заплаче. Жртве су жртве, ма које вере и нације биле, и у свом мучеништву морају се третирати једнако и заједно. Зато је овај филм важан, јер са њим тек помало почињемо да испуњавамо дуг према јасеновачким новомученицима. Надам се и другим филмовима о том страдању, јер је тема непреболна.
* Мајкл Беренбаум, један од водећих стручњака за Холокауст, изјавио је недавно да свет не зна да су усташе имале логоре за децу у којима су се догодили најстрашнији злочини. Колико је и то адут овог филма?
* Шта је највећа снага овог филма за америчку и светску публику?
– Мислим да адут овом филму даје управо сама та визура детета коју смо изабрали, да кроз њу говоримо о злочинима. „Дара из Јасеновца“ прати судбину десетогодишње девојчице којој пред очима убијају мајку и старијег брата. О судбини оца не зна ништа, и има само једну мисију – да сачува живот млађег брата, бебе заправо. Наша Дара ће направити надљудски напор за преживљавањем, какав се ствара у најстрашнијим околностима, за који сваки човек на планети који има срце може да се веже. Визура наше приче само је на први поглед слична ономе што је Роберто Бењини урадио у свом филму „Живот је леп“, с тим што ми кроз тај ратни ужас идемо директно; јунакиња нашег филма тражи начин да се и у том ужасу бори за опстанак. А где му је крај, и како ће он изгледати – ако краја може бити, она не уме ни да наслути. Лично, све што сам знала о Јасеновцу и кроз страдање моје породице, апсолутно сам уткала у овај сценарио, а дала сам своју крв, срце и душу, као и сви други чланови екипе који су радили на филму.
* Да ли ће свет данас препознати Јасеновац као „српски Аушвиц“?
– Наша „Дара“ је аутентично, болно и веома снажно сведочанство о Јасеновцу, Старој Градишки и осталим логорима за Србе. У филму се појављују ликови усташких официра и злочинаца о којима постоје многобројни историјски документи, као што су Вјекослав Макс Лубурић који је после ослобођења побегао у Шпанију, Анте Врбан, који је на суђењу 1948. признао да је српску децу тровао циклоном, због чега је стрељан, Љубо Милош, који је због својих злочина такође стрељан. Ту су и Мирослав Филиповић Мајсторовић, који је због својих крволочних злочина имао надимак „фра Сотона“, Динко Шакић и његова супруга Нада Шакић, сестра Макса Лубурића, који су после ослобођења побегли у Аргентину. Довољно је да било који гледалац нашег филма у свету укуца ова имена на Гуглу и да се увери да је Јасеновац по свему био Аушвиц Балкана.
– Нажалост. Била сам сведок ратних догађаја у Крајини, и још увек ми нико није објаснио како је генерал Анте Готовина пуштен из Хага. Шта, није наводно знао да му војска и након „Олује“ убија Србе цивиле, као ни за све ужасне масакре током самог рата? Јесу ли ти преостали и немоћни цивили оправдан злочин? Зато је још срамнији филм „Генерал“ Антона Врдољака, у коме се ради управо то, маркетиншки се брише злочин, а он се представља као херој. Због тога је пред „Даром из Јасеновца“ велика мисија, да људи широм света коначно сазнају истину, трагедију српске деце и те стравичне догађаје који су претходили деведесетим годинама. У том смислу, јако сам захвална и поносна што имамо „покровитељство“ Universal Pictures. Он јој даје и ту врсту акредитива да америчка, а онда и светска публика са већом пажњом и озбиљношћу гледа наш филм.
Преузето са: Новости.рс
nad
/
Kad ovaj film ugleda svetlost dana u svetskoj javnosti, verujem da će klupko neistine, propagande i svake druge nepravde protiv Srpskog natoda početi da se odmotava velikom brzinom jer je dugo trpelo.
понедељак, 23. новембар 2020.