Анастасија, Марија, Марко, Ксенија и Сара Мркела — млади, вриједни и успјешни

Данас се млади тешко одлучују на проширење породице, а и када се охрабре на тај чин, често се то проширење своди на једно дијете. Бројни су апели стручњака, али нисмо далеко одмакли. Ипак, један Крајишник Бранко Мркела и његова супруга Тања су своју породицу обогатили са петоро дјеце, од којих се чак четворо бави спортом.

Бранко је у Београд дошао у августу 1991. године из Задра, као осамнастогодишњи перспективни млади фудбалер.

Сада када се присјетите те 1991. године, које су Вам најупечатљивије успомене везане за долазак у Београд­?

– Дошао сам у Београд, у августу 1991. тада као перспективан млади фудбалер из Задра (18 година). Те године је НК Задар ушао у другу лигу СФРЈ, што је био велики успјех, а ја сам ушао тада у први тим. Ипак добронамјерни људи из клуба су ме савјетовали да одем у Србију и пронађем своју фудбалску срећу јер се осјећало у ваздуху да долазе лоша времена. У Београд сам дошао са сестром близнакињом. Био сам 6 мјесеци у другом тиму Партизана, код тренера Шошкића, да би тада прешао у ФК Телеоптик Земун, гдје сам био наредне 4 године.

Сестра и Ви сте били у Србији, шта је било са остатком Ваше породице?

– Морам да кажем, да сам врло тешко успијевао да уђем у врхунску форму тада, јер је у међувремену кренуо и рат у Хрватској, гдје ја никако нисам могао сазнати како су ми отац, мајка и старији брат који су остали у породичној кући у Задру, нисам знао да ли су живи. Психолошки сам био много оптерећен. Тек 1994. смо добили од њих писмо са њиховим фотографијама, а 1995. нам је мајка дошла у госте на пар недјеља. Кућу смо продали у Задру 1997. и онда смо заједно у договору, купили кућу у Панчеву 1998. године…гдје смо коначно поново почели да живимо заједно.

Како је даље текла Ваша фудбалска каријера?

– У фудбалу сам, тако кажу, много обећавао, а послије Телеоптика сам прешао у друголигаш ФК Динамо Панчево, па онда у друголигаш Железничар Лајковац гдје сам имао сјајну сезону. Било је и прволигашких као и иностраних понуда, али ми се некако није дало да крунишем свој велики труд, таленат и жељу у нешто велико. Играо сам још за ФК Спартак из Дебељаче, Слогу БНС,  БСК Баваниште, све до моје 33 године, када полако прелазим у трговину, отварам радњу хемије и козметике, те све своје снаге преусмјеравам у приватни бизнис, јер сам се 2002. године оженио са супругом Тањом и требало је мислити на проширење породице.

Имате петоро предивне дјеце, знамо у каквим турбулентним временима живимо, претпостављам да вам они дају снагу да се борите?

– Веровали или не, нас двоје смо и планирали 5 дјеце, што се и догодило: Анастасија (2003), Марија (2005), Марко (2007), Ксенија (2010), Сара (2013).

Док су дјеца полако стасавала, кретала и у школу, супруга се укључивала у наш приватни посао, тако да сада у тандему развијамо наш бизнис, са одличним резултатима. Морам да кажем, послије турбулетних деведесетих година, дјецу подижем у свијести да волимо нашу Србију, да пишемо ћирилицом, да уче и познају нашу историју, да гледају ако икако могу да не иду у иностранство због боље зараде, јер и у Србији постоји перспектива… да воле нашу химну, нашу славу Свети  Георгије, наше Панчево, наш Београд, Нови Сад…

Данас у ери мобилних телефона, таблета, тешко је дјецу наговорити да изађу напоље, а не да се баве спортом. Ипак Ваша дјеца су одлични спортисти.

– У основној школи, сва наша дјеца су показивала таленат за спорт… Лично, као бивши фудбалер, никада на њих нисам вршио притисак да морају да се баве неким спортом, већ се то десило спонтано и из њихове жеље. Ћерке Анастасија и Марија су побјеђивале на школским тркама , тако да су изразиле жељу да се баве трчањем, тј. атлетиком, што смо супруга и ја подржали и њих двије су кренуле да се „играју“ атлетике… У међувремену, син Марко је показивао таленат за фудбал и када је он сам затражио да га упишем у школу фудбала, тек тада сам реаговао и уписао га.

Да ли сте очекивали тако добре резултате ваших ћерки у атлетици?

– Обе ћерке су показале изузетан таленат за атлетику, кренуле су и трке за њихов клуб АК Динамо Панчево, кренуле су и побједе, а млађа Марија је кренула и са вансеријским резултатима, гдје је њен тренер проф. Љупко Цветкоски био просто одушевљен, говорећи ми да дуго није било оваквог талента у српској атлетици… Тада креће и моје активно праћење њихових тренинга и трка, гдје сам полако почео да упознајем атлетику као спорт и све њене чари. Мене је првенствено одушевила велика воља и посвећеност на тренинзима и жеља за напредовањем како Марије, тако и Анастасије и Марка. Јер је то главни предуслов за успјех, уз потребну срећу и подршку.

Како је дошло до тога да се и Ксенија почне бавити атлетиком?

Прошло је пар година Анастасијиног и Маријиног  тренирања, гдје је њихова млађа сестра Ксенија гледала и расла уз њихове тренинге, трке и утакмице, па је и она исказала жељу за атлетиком, и  послије само прве године бављења (2019) показала изузетан таленат, а тренер Цветкоски има само ријечи хвале за њу, јер она у 13 трка колико је имала те године, у свакој је била побједник, са само 9 година (50м, 200м, 300м, 500м).

 

Кренимо од најстарије сестре Анастасије (2003), које је све успјехе постигла?

– Заједно са сестром Маријом чини страшан тандем у Динамовој женској штафети, тако да имају сребро у штафети на државном првенству Србије 4 * 400м, као и двије бронзе 4*100м. Има титуле на Трофеју Београд, побједу на међународном митингу у Темишвару на 200м, као и много медаља са кросева и уличних трка по Србији. Нема још медаљу на државном појединачном Првенству Србије, била је пар пута 4. на 200 м, тако да јој је медаља измицала за пар стотинки.

Марија (2005) је у својој пионирској конкуренцији – без конкуренције?

– Зову је Панчевачка газела, тренер ју је често стављао да трчи против најбољих јуниорки Србије, репрезентативки, гдје је Марија често успијевала и да однесе побједе, а оне су од ње старије и по 3, 4 године. Марија је првак Србије у дворани и на отвореном на 300м, 600м у пионирској конкуренцији, три пута узастопно првак Србије за школски спорт на 600м, побједник међународног митинга у Будимпешти на 400 м у конкуренцији сениорки, као и у Темишвару на 400м. Побједник више пута Трофеја Београд, више митинга у Србији, а круна прошле године је било проглашење за спортисту града Панчева у пионирској конкуренцији, а ове године већ има титулу првака Србије на 300 м у дворани. Марија као пионирка, резултатом на 400м 57,04 на Трофеју Београда прошле године у мају, има норму за Свјетско јуниорско првенство.

Ни Марко (2007)не заостаје за сестрама?

– Он је пионир и члан новог прволигаша Србије –  ФК Железничар Панчево, спада у групу талентованих фудбалера, гдје неријетко игра и у екипи старијих дјечака из клуба. Имају освојену МИНИ МАКСИ лигу у Београду, као и два пута освојена 4. мјеста на државном Првенству Србије у њиховом узрасту. За сада игра на више позиција, а највише као задњи везни, либеро и штопер (као тата).

Сара у септембру креће у школу и она још није се опредијелила за одређени спорт, али је највјернији навијач сестара и брата.

Резултати су видљиви, и поред тога што сте рекли да имате приватни бизнис претпостављамо да су трошкови огромни?

– Поред мог физичког присуства на њиховим тренинзима, такмичењима сви трошкови падају на мене (опрема, обућа, превоз, чланарине, припреме, котизације…) и можете замислити пута 4 све ово, за сада. Пошто они показују изузетне таленте клубови понекад желе да помогну у виду нечег од опреме и то је то… Свака помоћ у финансијском смислу је потребна и добродошла, поготово што они улазе у доба, када ће имати све више међународних такмичења. Као бивши спортиста, пун разноразног искуства, они у мени имају подршку велику као наша планина Велебит и то ће бити и даље тако.

Са кавким се још проблемима сусрећете?

– Како Панчево нема атлетску стазу,  често идемо организовано на тренинге у Зрењанин, Вршац и Београд, а и ту је трошак бензина на мени. Поред финансијских издатака, у задње  двије године сам на себе преузео борбу да се поправи однос медија према АК Динамо, мислим на писане и електронске медије у Панчеву. Нема врата на која нисам покуцао, гдје нисам тражио разговор са свом документацијом и фотографијама са такмичења, са главним људима малоприје поменутх медија. И полако сам успијевао да отклоним ту тиху медијску блокаду у Панчеву полако су медији почели да пишу коректно и истинито.Чак се дешавало да ти медији пишу о атлетичаркама које су биле друге или треће на трци, где је моја Марија побиједила убједљиво и суверено, а о Марији није речено ама баш ништа, чак ни да напишу ко је побиједио на тој трци.

Да ли имате подршку Града, или неких других институција?

 

– Били смо на многим састанцима, једно су нам говорили док смо се гледали, а тотално је другачије било у стварности.  Лично сам затражио и пријем код градоначелника Павлова, нешто прије избора, укратко му телефоном објаснио муке са којим се срећем као родитељ и бивши спортиста, и нисам још дочекао да будем примљен код градоначелника!

Какви су Вам даљи планови?

– Нећу стати, гребем и рукама и ногама за њих, а кажем свака помоћ је добродошла како за нас као породицу, тако и за њихов клуб, јер оне заиста улазе у професионални спорт, гдје ће бити потребна максимална улагања у њих, ако очекујемо велике резултате од њих у будућности. Код сина је боља ситуација, јер његов клуб ФК Железничар, Град Панчево тотално подржава као новог прволигаша, али и код њега има доста трошкова око опреме, чланарине, превоза, котизације…

Да ли се назиру бар боља времена за АК Динамо Панчево?

– Још 2015. Град Панчево је потписао уговор са АСС, о изградњи новог атлетског стадиона, али од тога за сада нема ништа. АК Динамо из градског буџета сваке године добија све мање средстава, иако је то клуб који је рецимо 2. клуб у Покрајини Војводини, а 6. клуб у Србији…који је изњедрио доста репрезентативаца, па тако нису у могућности да финансирају све што је потребно,  а онда нама родитељима не преостаје него да ми то финансирамо, због наше дјеце… Задње припреме морам да кажем, да је клуб платио Марији припреме на Власинском језеру, као најперспективнијој младој атлетичарки Србије, а Марија је ове године била и на кампу репрезентације Србије у Крагујевцу.

Новинар Српског кола

Драгана Бокун

ФОТО: приватна архива