Милојко Будимир: Уништена имовина Срба из Хрватске процјењује се на 30 милијарди еура

Сваке године почетком аугуста Милојко Будимир одлази у Цркву светог Марка у Београду и пали свијећу за све страдале избјеглице након акције Олуја, а сјећа се и свих оних десетина хиљада несретника који су били присиљени на тегобан егзодус са својих огњишта. Овај некадашњи кустос книнске тврђаве о томе је недавно написао књигу “Путевима српских страдања” с питањем које су вјеројатно небројено пута себи поставили избјеглице из Хрватске: Има ли наде да се врате они који су морали побјећи да би сачували голе животе? Будимир је био дугогодишњи предсједник Удружења Срба из Хрватске, с којим је и данас интензивно везан и које ове године обиљежава три бурне и тегобне деценије свога постојања.

Удружење Срба из Хрватске основано је у Београду годину дана прије распада Југославије. Је ли међу мотивима оснивања био и предосјећај о будућим ружним догађајима?

Удружење Срба из Хрватске основано је на Видовдан 1990. године, као невладина, нестраначка и друштвено-хуманитарна организација. Оно је формирано у времену политичких протурјечности у СФРЈ, када на сцену у Хрватској долазе заговорници отворених сепаратистичких тежњи, док су рецидиви из Другог свјетског рата у међувремену добили такав замах да су међу Србима изазвали многе зебње и страхове. Удружење Срба је настало у циљу указивања на опасност и на посљедице такве политике, па је оно покушало и да сугерише важност мирног рјешавања наслијеђених политичких сукоба. Постојећа историјска грађа о раду Удружења је свједок оваквог његовог дјеловања. Тако је Удружење одмах након формирања послало писмо Европском парламенту у Страсбоургу с молбом да упути делегацију у Хрватску ради увида у положај Срба који су до доношења хрватског Устава 1990. имали права конститутивног народа, а не националне мањине. Под притиском хрватских власти Срби су већ 1990. почели напуштати своје послове, станове и куће, тако да је до краја 1991. из Хрватске избјегло око 125.000 Срба.

Против рата

Тко су били помагачи Удружења у његовим хуманитарним акцијама?

Удружење је успјешно сарађивало с Црвеним крстом СФРЈ и Србије те Међународним Црвеним крстом из Женеве у Београду. Посебно срдачна сарадња остварена је са Српском православном црквом у заједничким напорима да се угроженим Србима у Хрватској пружи помоћ у очувању националног и вјерског идентитета. Удружење је заиста цијенило напоре СПЦ-а да се на екуменским принципима двије хришћанске цркве нађе разумијевање у рјешавању сложених питања српско-хрватских односа. Такође, да би се избјегло уништавање културног блага Срба у Хрватској, у више наврата организовано је његово спашавање и у томе је активну улогу имало и Српско културно друштво “Зора”, које је основано 1989. у Кистањама код манастира Крка. Све пренијето културно благо у Србији је рестаурирано и заштићено од пропадања.

Како је Удружење реагирало на почетак рата у некадашњој Југославији?

Организовано је више протестних скупова, од којих се издваја скуп 11. септембра 1991. на Тргу Републике у Београду на којем је било присутно око 80.000 људи. О постојању логора у Пакрачкој Пољани, Марином Селу и другдје наше удружење је упознало јавност врло брзо преко књиге “Страдање српског народа на подручју Западне Славоније”. С олакшањем је на почетку рата дочекано потписивање примирја у Женеви између Владе СФРЈ и Хрватске, али се то примирје није поштовало. Удружење је реаговало и на рјешење арбитражне комисије Европске заједнице, тзв. Бадинтерове комисије, која је донијела одлуку да СФРЈ више не постоји и тим актом правно је подржана сецесија Словеније и Хрватске. С друге стране, изразили смо захвалност Цyрусу Ванцеу који се залагао за мирно рјешење сукоба у Хрватској, преко формирања плавих шљемова у оквиру Савјета безбједности Уједињених нација. Обавијестили смо јавност да су се упркос доласку УН-ових мировних снага у Хрватској догађала убиства, паљење кућа и уништавање имовине. У првој половини 1992. рад Удружења се одвијао у прикупљању хуманитарне помоћи за око 200.000 пристиглих избјеглица у Србији, од домаћих донација, али и од српских клубова и хуманитарних организација у иностранству. Тако су активисти друштва “Никола Тесла” из Зüрицха, поред одјеће, обуће и новца, поклонили и два санитарна возила и неколико тона лијекова и санитарне опреме за болесне и изнемогле.

Како сте дјеловали средином 1990-их, када је избјеглица из Хрватске у Србији било највише?

С обзиром на то да је у операцији Олуја из Хрватске протјерано око 220.000 Срба, Удружење се у првом тренутку обратило својим подружницама и завичајним клубовима за прикупљање хране и другог материјала. Удружење је покренуло иницијативу за попис избјеглица, а Влада Србије је формирала Кризни штаб за њихов прихват. Приступило се акцији спајања породица и регионалном груписању избјеглица према оним мјестима, нарочито у Војводини, у којима су од раније живјели њихови колонизовани рођаци. Удружење је сачинило и приоритетан план под називом Покрет за повратак избјеглица. Формиран је Одбор за повратак који је обавио многе консултације с представницима избјеглица, с подружницама и завичајним клубовима и с челним људима СПЦ-а. У међувремену, делегација Удружења посјетила је у више наврата нјемачку, француску, канадску и амбасаду Велике Британије и указала на тежак положај преосталих Срба у Хрватској због дискриминацијских закона према Србима и сталних опструкцију повратка избјеглих Срба.

Како су изгледали контакти Удружења с институцијама Републике Србије у то вријеме?

Послије упорног залагања нашег Удружења да се донесе државни програм за трајно рјешавање проблема прогнаних и избјеглих лица у Србији, Министарство грађевинарства Србије је аугуста 1997. године израдило Програм за трајно рјешавање проблема прогнаних и избјеглица. То је био први озбиљан и цјеловити документ у коме је наведен број избјеглица и прогнаника, као и њихово процентуално учешће у становништву Србије, територијална распрострањеност, старосна структура, образовање и њихови планови за будућност. Удружење је такође подржало Програм за интеграцију избјеглица и прогнаника у СРЈ који је сачинио Економски факултет у Београду, а тек је влада Зорана Ђинђића, маја 2002. године, донијела Националну стратегију за рјешавање избјегличке проблематике… Коначно, Удружење Срба из Хрватске иницирало је и оснивање Асоцијације избјегличких и других удружења Срба из Хрватске која до данас окупља 32 таква удружења.

Драма српских избјеглица може се мјерити и њиховом респектабилном обитељском имовином и стољетним материјалним и духовним наслијеђем које су под притиском морали напустити.

Лако је закључити да су Срби из читаве Хрватске, који се сада налазе у избјеглиштву, много тога створили својим радом и залагањем. Зато прогнани Срби из Хрватске с правом очекују да им се врати њихова уништена и опљачкана имовина, која се према незваничним подацима процјењује на око 30 милијарди еура. Та имовина, на примјер, укључује око 600.000 хектара земљишта, од којег 320.000 хектара најплодније земље и око 120.000 хектара под шумом, виноградима и воћњацима. Такође и око 18 милиона квадратних метара грађевинског простора, од чега 14 милиона квадратних метара стамбеног и четири милиона квадратних метара пословног простора. Ту је око 400.000 пољопривредних машина, 64.000 моторних возила, око 440.000 опремљених спаваћих и дневних соба, кухиња и трпезарија, као и 760.000 разних кућних апарата и техничких уређаја. Затим око 980.000 грла крупне стоке, око 18 милиона чокота винове лозе, осам милиона стабала воћака и око 120.000 кошница пчела… Од посебне важности за ову проблематику требао је бити Бечки споразум о сукцесији, од 29. јуна 2001. године, који је потписало свих пет држава сљедница бивше СФРЈ, а Хрватски сабор га је ратифицирао 3. марта 2004. Посебно је био важан Анекс Г овог уговора који регулише приватну имовину и стечена права и Анекс Е који регулише пензије. Нажалост, Бечки споразум је остао мртво слово на папиру и зато су била бројна наша реаговања на непоштовање овог споразума. Због свега тога многи повратници поновно напуштају Хрватску и враћају се у Србију, камо су и претходно избјегли.

Очувати идентитет

Питање станарског права за Србе избјегле из Хрватске вукло се годинама на разним домаћим и међународним адресама?

Преко 42.000 избјеглица и прогнаника из Републике Хрватске није повратило станарско право, односно право на кориштење стана и откуп под истим условима, што представља стечено имовинско право које је постојало у доба бивше СФРЈ, па је тиме српска популација дискриминисана у односу на остале грађане Републике Хрватске. Показало се даље да је Програм стамбеног збрињавања, који је иницирала хрватска влада, био чиста превара и сви они који су у томе судјеловали морали би повући одређене консеквенце. Према подацима Министарства регионалног развоја РХ, српским повратницима према том програму од 2006. до 2011. године додијељено је укупно 1.409 станова. Пружена им је опција да прихвате програм стамбеног збрињавања са статусом заштићеног најмопримца, што у преводу значи да њима још увијек није омогућен откуп стана. За могућност откупа добивеног стана потребно је да заштићени најмопримац има статус странца са сталним боравком. Према нашим информацијама, до сада је потписано врло мало уговора за такав откуп стана.

Преко 42.000 избјеглица и прогнаника из РХ није повратило станарско право, односно право на кориштење стана и откуп под истим условима, па је тиме српска популација дискриминисана у односу на остале грађане РХ

Како је Удружење реагирало на овакве норме везано уз избјеглице?

Удружење Срба из Хрватске већ годинама указује на то да Хрватска само говори о повратку Срба, а у пракси чини све да до повратка не дође. Сваком ко је добронамјеран постало је јасно да је нерјешавање станарских и других права у функцији етничког чишћења. Хрватска је у вријеме рата, а посебно у Бљеску и Олуји, прогнала укупно преко пола милиона Срба, тако да су они остали и без биолошког, радног и интелектуалног потенцијала у Хрватској. Само из градова у којима није било рата отјерано је преко 124.000 Срба, отето је 25.000 стамбених јединица и минирано око 10.000 објеката који су припадали Србима. Осим тога, за вријеме рата у Хрватској погинуло је и нестало око 7.000 Срба. Од око 2.300 Срба који су се водили као нестали Хрватска је тада признавала само њих 930. Такође, у Хрватској постоје 22 регистроване гробнице настале послије Бљеска и Олује у којима је покопано преко 600 људи, док се идентификација на Институту за судску медицину у Загребу одвија изузетно споро. Од 1995. године до данас идентификовани су посмртни остаци тек 453 убијених Срба.

Када данас погледате хисторијски пејзаж егзодуса Срба из Хрватске у посљедњих 30 година, што видите?

Дефинитивно видим неадекватан приступ правима српских избјеглица из Хрватске у њиховој матичној земљи свих ових година. Упркос бројним помацима оствареним кроз процес регионалне сарадње, и даље су актуелна неријешена питања доспјелих а неисплаћених пензија, динарске и девизне штедње, одузетих станарских права, изостанак обнове више од 10.000 срушених српских кућа у подручјима гдје није било ратних дејстава, као и поврата одузетог пољопривредног земљишта. Оно што је посебно забрињавајуће је изостанак адекватног одговора надлежних институција Републике Хрватске на пораст броја инцидената заснованих на националној основи и проистеклих из говора мржње, као и одсуство заштите српског језика и писма.

Каква ће, по вама, бити судбина преосталих Срба у Хрватској, као и оних расељених, у годинама које слиједе?

Малобројно српско становништво које се вратило или остало да живи у Хрватској изложено је сталним притисцима. Да би сачували голи опстанак, Срби су на примјер присиљени на покатоличење, тако да је на подручју Хрватске у протеклим деценијама већ прекрштено више од 30.000 Срба. Оно што још могу Удружење Срба из Хрватске и Српско културно друштво ‘Зора’ јест да стално улажу напоре у очување културних посебности, особитости језика и вриједности идентитета избјеглица из Хрватске, јер је то једино што су Крајишници у тим страшним годинама могли понијети са собом. Наша два друштва промовисала су већ пуно књижевних и других радова наших људи с тематиком из старог краја. Одговорни смо да што дуже сачувамо особитости тога језика и наших обичаја, којима пријети опасност да кроз одређено вријеме изумру, заједно с избјеглим Крајишницима.

Аутор: Бојан Муњин
Нема коментара

Напишите коментар