Банија се враћа кући

Називи Банија (у већем) и Бановина (у мањем омјеру) употребљавани су прије Другог свјетског рата и далеко раније. Но у давним временима углавном нису плански кориштени као раздјелница између банијских етницитета. Такав је организирани случај забиљежен једино након 1995.

Назив Банyа (Банова земља) наводи се уз топоним Двор већ у 14. стољећу, точније 6. листопада 1398., када мировни суци између сукобљених кнезова Стјепана Бабонића и Павла Зринскога извјешћују каптолу загребачком о нагодби између странака (Датум ин лоцо виделицет интер поссессионес Банyа ет Дуорцх супра дицтас). Ријеч је о важном повијесном извору објављеном у збирци докумената Цодеx дипломатицус регни Цроатиае, Далматиае ет Славониае, која обухваћа раздобље од 1395. до 1399. године.

Збирка докумената Грађа за хисторију Војне границе – Банска крајина XVII и XVIII века, открива да аустријски лајтнант у Петрињи Синесперг 13. просинца 1696. шаље попис кнезова и становника из неких кнежија на простору између Купе и Уне способних за војну службу, који броји свега до 2.000 људи. У том важном извјештају наводи се топоним у близини ријеке Суње, који се назива Баниски поток (üбер ден флусс Суина унд üбер ден wалд ауф Баниски поток).

Након Бечког рата (1683 – 1699.) и мира у Сријемским Карловцима 1699., утврђена је нова аустријско-турска граница и формирана Банска крајина. Управо на тај испражњени простор између Купе и Уне аустријске власти почињу насељавати католичко становништво с посједа загребачког бискупа и каптола, и православно становништво из Босне. Тако је у најгрубљим цртама довршена етничка слика Банске крајине у којој је 1745. формирана Прва банска граничарска пуковнија са сједиштем у Глини и Друга банска граничарска пуковнија са сједиштем у Петрињи, обје подређене Банској генералкоманди у Загребу, те Дворском ратном вијећу у Бечу.

Године 1863. појавио се у Загребу годишњак Бисер. Низ бисера југославјанскога, посвећен бискупу Јосипу Јурју Строссмаyеру, који је тискан латиничним и ћириличним писмом. У њему је објављена народна пјесма Мудра дјевојка, с поднасловом Из Баније, коју је приложила Љубица Беговићева. Затим слиједе Загонетке, укупно њих шеснаест, такођер с поднасловом Из Баније, које је приложио Никола Беговић. Недуго затим, тискан је у Задру Србско-далматински магазин. Љубитељ просвјете и народног језика за годину 1866., који доноси вриједан етнографски прилог Обичај о крсном имену у Банији Сиде Паићеве из села Слабиње. Такођер вриједи споменути стихове које је послао загребачки студент Каменко Делић, а објавио новосадски Јавор, лист за забаву, поуку и књижевност од 10. рујна 1875. (Превешћу те и Уну и Дрину, Превешћу те воду Костајницу, Извешћу те у Банију равну, Па ти ајде у Банију равну).

Године 1881. нестало је Војне крајине, која је прикључена Банској Хрватској. Потом је у листу Србобран из Загреба од 23. просинца 1884. објављен чланак Из Баније, који детаљно говори о школском закону и тамошњем школству, а улази и у питање међунационалних и међуконфесионалних односа на том подручју. Чланак апелира на чланове Српског клуба у Хрватском сабору да нешто подузму, а чита се и апел Србима заступницима да бране црквено-школску аутономију. Затим је наредне 1885. у Загребу објављена вриједна збирка Српске народне пјесме из Лике и Баније, које је сакупио и за штампу приредио Никола Беговић, православни свештеник, познати етнограф и сакупљач усменог блага. Прослава св. Саве у Глини и Банији, наслов је чланка у загребачким Народним новинама од 6. вељаче 1888. У том чланку истичу се заслуге црквене општине глинске и глинског проте Данила Прице, који је у храму Божијем приредио црквену светковину, а затим у Народној гостиони народну беседу о великом српском просвјетитељу. Од 4. коловоза 1888. у Петрињи излази лист Бановац, који се бави углавном друштвеним проблемима и који у својим извјештајима равноправно користи термине Банија и Бановина. Но с временом се развила полемика између Бановца и Србобрана поводом ћириличног натписа ковачке радње једног познатог глинског обртника. Тако у чланку Глас из Баније у Србобрану од 16. рујна 1893. пише: Ми Срби глински довикујемо онијем, – који неимајући шта изгубити, потежу тешки буздован на Србе и тијем се покровитељима лажнијем додварају и удварају, – да Срби љубе ову груду земље, у коју им прадједови дођоше с ножем и сабљом бранећи је од османлијске силе и натапајући је стопу по стопу крвљу својом. Ми Срби глински, ако не надмашујемо, сигурно не изостајемо у љубави ове домовине иза браће Хрвата, чијим се именом она називље.

У Бановцу од 4. коловоза 1900. објављен је чланак Жалостне комуникације у Банији од једног читаоца која је тих дана боравио у купалишту Топуско.

– Прошао сам у мом животу сву Хрватску, што но ријеч, уздуж и попреко, но нисам се возио хрдјавијом цестом, него ли је цеста из Сиска у Карловац. (…) Банија нема жељезнице, а народ се мора патити по оваковој цести – у истину је жалостно – пише у чланку. Нова искра, илустровани лист из Београда, у рујну 1907. донијела је фотографију у чијем потпису пише Имућнија српска сељачка кућа у Банији, а наредне 1908. тискана је у Сиску романсирана кроника протумађарског покрета Буна у Бановини у Класнићу год. 1883., коју је написао Гјоргје А. Петровић.

– Дне 8. овог мјесеца задесио је Петрињу, као и осталу Банију врло јак потрес, јавља петрињски Бановац од 9. листопада 1909. У 11 сати прије подне зачула се је тутњава са ужасном трешњом, која је могла трајати каквих 5-10 секунда. На зато кратко вријеме је мало остало кућа, које нијесу биле оштећене – пише Бановац. Од 4. липња 1914. у Петрињи излази лист Глас Баније, којег тискају присталице Хрватско-српске коалиције. Лист је тискан латиницом и ћирилицом, излази једном тједно, но наступом Првог свјетског рата је забрањен. Међутим, у Петрињи и даље излази лист Бановац који 27. листопада 1917. доноси занимљиву обавијест: Хрватски Змај из Загреба јавља, да ће дне 28. о. мј. свечано открити спомен-плочу у Меченчанима на родној кући војсководје Боројевића, који својим умјећем и знањем већ трећу годину, брани монархију од насртљивих и невјерних Талијана. Бановина се може поносити са својим сином, па би добро било, да код те згоде буда окупљена цијела Банија.

Након слома Аустроугарске монархије и стварања Краљевства СХС, у Петрињи 1919. почиње излази тједник Јединство, политичко и просвјетно гласило југ. демократске странке за Банију, којем од 1921. парира Хрватска Бановина, гласило петрињског ХРСС-а, које се међутим убрзо гаси. Такођер треба споменути да је у Петрињи 1921. Јоцо М. Мартиновић објавио књигу Испод Зринске и Петрове горе. Низ приповиједака из друштвеног и народног живота у Банији, да би наредне 1922. у Београду Јоцо Поповић објавио стручну књижицу Како ћемо увести напредније обрађивање земље у Банији?

– Добро нам дошао! Међу нас, у нашу сиромашну Банију дошао је наш дични водја Светозар Прибићевић – јавља петрињско Јединство од 12. српња 1927., које доноси Распоред зборовања г. С. Прибићевића у Банији, и то за наредна три дана (Глина, Обљај, Двор, Петриња, Градуса, Блиња, Блињски Кут и Сисак). Након проглашења Шестојануарске диктатуре 1929., краљ Александар посјетио је Загреб и Савску бановину, а 7. липња 1931. посјетио је Сисак, Петрињу и Глину, гдје му је приређен спектакуларан дочек, о којем пише београдска Политика у извјештају Банија одушевљено дочекује Њ. В. Краља од 8. липња 1931.

Удружење Личана и Бановаца у Београду, на челу којега се налази као предсједник познати карикатуриста Пјер Крижанић и ове је године одјенуло 45 сиромашне школске дјеце из Лике, Бановине и Кордуна, пише Лички гласник из Госпића од 1. сијечња 1938. Недуго затим, у коловозу 1939. привремено је ријешена унутрашња државна криза и формирана аутономна хрватска јединица унутар Краљевине Југославије – Бановина Хрватска. Такођер вриједи споменути писање Хрватског дневника из Загреба од 29. ожујка 1941., који извјештава о друштвеним збивањима у чланку Банија и Кордун на путу к уредјењу и напретку.

Међутим, сплет повијесних околности довео је до слома Краљевине Југославије и стварања усташке Независне Државе Хрватске, која је идеолошки и политички била дио „новог европског поретка“ под доминацијом нацистичке Њемачке. Убрзо отпочиње усташки терор у глинском котару, који кулминира масовном усташком ликвидацијом око 400 Срба мушкараца из Глине у ноћи с 12. на 13. свибња 1941. Недуго затим, у Глини је 1. липња 1941. одржан велики народни збор на којем је говорио предратни глински одвјетник и организатор илегалног усташког покрета у Глини те министар правосуђа у Влади НДХ и налогодавац масовних усташких злочина у глинском котару, др. Мирко Пук. Његов тријумфални говор пренио је лист Хрватски народ из Загреба од 3. липња 1941., под насловом Хрватски Кордун и Банија из жаришта усташке мисли Глине кличу: Поглавниче, Ти заповиједај, а ми ћемо слушати!

Изазов усташког терора 1941. потакнуо је отпор, а онда и оружани устанак у којем је важну улогу имао Банијски партизански одред из којег у рујну 1942. настају Седма, Осма и Шеснаеста банијска бригада, које ће чинити окосницу Седме банијске дивизије у тешким биткама на Неретви и Сутјесци 1943. Истовремено, штампају се листови Банијски партизански вијесник, Глас слободољубиве Баније, Бановка, Банијска младост и Банијске вијести. Након ослобођења Глине 1944., настају цртежи Еде Муртића Рањени дјечак у Глини и Пионир с Баније, док Златко Прица ради сценографију за Банијску казалишну дружину при ЗАВНОХ-у.

Након ослобођења Хрватске и коначног ослобођења Југославије 1945., у Сиску излази тједник Јединство, орган Народног фронта Баније. Затим у Споменици жупе Глина дугогодишњи глински жупник Словенац Франц Жужек пише: Дана 27. српња 1952. посјетио је Глину предсједник Ф.Н.Р.Ј. маршал Јосип Броз Тито, који је одржао дуљи говор у старом парку Обрстарија. Било је сакупљенога на тисуће народа са свију страна Баније. Од српња 1955. у Загребу излази мјесечни часопис Проблеми, у чијем поднаслову пише Ревија за Банију, Кордун и Лику.

Вјесник из Загреба од 24. студеног 1960. пише о великом народном збору у селу Класнићу крај Глине, гдје је откривен споменик палим борцима Седме банијске дивизије.

– Па ипак, то је још увијек врло сиромашан крај. Наговјештај промјена било је усвајање документа Банијска концепција, што је била прва озбиљнија политика регионалног развоја, коју заједно проводе опћине Сисак, Петриња, Костајница, Глина и Двор – пише у чланку Усвојене концепције развоја Баније у сисачком Јединству од 15. вељаче 1964. Резултат је била изградња привредне и непривредне инфраструктуре – асфалтирање цеста, изградња водовода, електрификација насеља, увођење ПТТ линија, отварање нових основних и средњих школа, као и здравствених објеката. Носиоци развоја постали су Жељезара, Рафинерија и Гавриловић, па се тако на селу почиње развијати кооперација, а у опћинским средиштима градити мали индустријски погони. Дана 7. листопада 1967. предсједник Југославије обишао је Глину, Петрињу, Костајницу и Двор, након чега настаје пригодна публикација и документарни филм Тито на Банији 1967.

Наредних година издано је и неколико вриједних књига. Прво је објављен зборник радова Сисак и Банија у револуционарном радничком покрету и устанку 1941 (1974.), затим црквена повијест Милана Радеке Горња Крајина или Карловачко владичанство: Лика, Крбава, Гацка, Капелско, Кордун и Банија (1975) те истраживање лингвисте и дијалектолога Драгољуба Петровића, Говор Баније и Кордуна (1978). Затим је 1985. објављено вриједно истраживање Војина Дабића, Банска крајина 1688-1751. Прилог историји српског и хрватског народа и крајишког уређења у Банији.

Значајан допринос фолклористичкој литератури дао је Иван Иванчан у књизи Народни плесни обичаји Баније и Поуња 1986., док је наредне 1987. Телевизија Загреб адаптирала познати путопис књижевника Матка Пеића Љубав на путу. Од Драве до Јадрана и продуцирала награђени документарни филм редатељице Вишње Ласте Љубав на путу. Скитње по Горском котару, Лици и Банији. Такођер је вриједна грамофонска плоча у издању загребачког Југотона: Народне пјесме и плесови из Баније из 1988.

Почетком 1990. Банија је развијенија него икада, међутим, њен даљњи развој зауставио је распад Југославије, али и привремени распад Хрватске 1991. О тим трагичним и трауматичним збивањима извјештавала је новинарка ХТВ-а Хени Ерцег и о томе оставила вриједан мемоарски запис Између трију застава. Банија, српањ 1991. Потом се 18. коловоза 1991. појавио и документарни снимак трагично страдалог сниматеља ХТВ-а Гордана Ледерера Банијска ратна праскозорја. Недуго затим, Јединство од 29. коловоза 1991. доноси извјештај под насловом Туђман на Банији.

У коловозу 1995. завршена је војна акција Олуја, која је симболизирала реинтеграцију територија, али не и људи. Но она је уједно означила и почетак хрватског националног конотирања појма „Бановина“, као наводно старијег и политички исправнијег. Оваква организирана политика бит ће присутна у јавном простору Хрватске све до трагичног потреса 29. просинца 2020., који ће парадоксално створити простор слободе и тако открити мноштво аргумената који обесмишљавају наметање појма „Бановина“ и потискивање појма „Банија“.