Бителић крај Сиња – Село је живо док има ко да га памти
Поводом храмовне славе Покрова Пресвете Богородице у селу Бителић окупило се на десетине православних верника овога краја, који обичаје и традицију предака настоје сачувати од заборава.
Петнаестак километара северно од града Сиња, подељено у две катастарске целине, али и на већинско хрватско и мањинско српско становништво, тек у траговима налик некадашњем селу у којем је, по речима мештана, пре рата бујао живот, тако би се данас, најкраће могао описати Бителић.
Малобројно повратничко становништво српске националности окупило се протеклог викенда око православног храма посвећеног Покрову Пресвете Богородице како би, баш као и некада, прославили храмовну славу али и искористили јединствену прилику да се састану, виде, евоцирају успомене и обиђу гробља уснулих предака. Свету Архијерејску литургију поводом славе храма у Бителићу, који је у свим временима био и остао једино место сабрања и молитве верном народу овога краја, служио је Његово Преосвештентво епископ далматински Никодим са свештенством епархије далматинске. Том приликом Владика је поздравио окупљене Бителићане честитајући им празник те им захвалио што ни у овим тешким временима не заборављају своје светиње и своје претке.
– Јако ми је драго што сам данас овде да вам пожелим све најбоље од Господа и прославим овај дан заједно са вама. Увек ми је драго када се окупимо на местима на којима се окупљали и наши преци и надам се да ћемо се исто тако, заједно са њима, једнога дана наћи пред лицем Господњим и тако наследити Царство Небеско – поручио је епископ Никодим.
Окупљају се само због сахрана и празника
У Бителићу данас живи углавном становништво старије животне доби, које се након рата повукло из Сплита, Сиња, или неког од околних градова, како би у природи и миру провели остатак живота. Један од малобројних који није могао без свог села, иако живот некада не може ни поредити са овим данас, је Петар Буловић. Искористио је и он ову јединствену прилику, како каже, да види мало света, придошли народ који се најчешће окупи само због два повода.
– Састанемо се само кад су сахране или неки већи празник. Последњих година сахране су биле учесталије јер овде данас живи већином то старије, старачко становништво. Младих готово да и нема. Нема посла па се људи не могу ни враћати, немају од чега живети. Али није само посао проблем, ми смо пре рата били боље повезани са градом и имали смо све услове боље него данас. Данас нема ко да вам приђе ако вам породица није са вама, немате са чим отићи доктору нити има ко да вас одвезе. Свако се бори како зна и уме, било да сте Србин или Хрват свеједно, јер ми сви овде живимо тако да нас муче егзистенцијалне а не националне бриге – каже Петар, истичући како су и пре рата православци и католици овде живели заједно, свако је градио своје али поштовао туђе.
У неким ранијим годинама, био је ово већином сточарски и мањим делом пољопривредни крај, јер је земља увек била оскудна па је сточарење било интензивније. Педесетих година почиње изградња акумулације перучког језера, хидроелектране Перуче, где су углавном сви радно способни становници добили прилику да се запосле. Од тада почиње да се ствара радно-сељачка породица, што значи да су углавном мушкарци добијали државне послове док су жене биле посвећене домаћинству, одгоју деце и узгоју стоке и пољопривреде. Био је то, у неку руку, и почетак просперитета читавог овог краја. Бителић је у том периоду одисао и јединством и животом, школе ђацима а читав крај радницима, док свега тога данас нема, каже нам Ана Лунић која је рођена и младост провела у Бителићу. Иако је животни пут одвео у Сплит, село је често обилазила све док јој је мајка била жива.
– Тако то обично бива дана, док су родитељи живи увек имате разлог и повод да долазите. Кад њих више нема онда се и те прилике прореде, тешко је човеку прихватити да нема више онога што је некада било, на шта је навикао. Оно што ја памтим јесте једно јако лепо раздобље којег се увек са радошћу и сетом присећам. Бителић је и у прошлости био једно мултинационално село, где су православци и католици живели заједно, међусобно се женили и удавали, кумовали, дружили. Омладина је била јако активна, заједно смо овде похађали Основну школу, правили приредбе, организовали сеоска дружења. Можда смо, у односу на друге, били неразвијено село, али смо имали ту осмогодишњу школу, трговину, добру повезаност са градом. Народ је био вредан, бавили су се сточарством и пољопривредом, имали пољопривредне стројеве, наводњавали земљу која је бивала родна и плодна – присећа се Лунић.
Нада да се живот у Бителићу неће угасити још увек постоји
Каже како је, у односу на тај период, Бителић данас тужан и пуст. Ретко ко је у стању да се бави сточарством а и од пољопривреде су многи временом дигли руке. До мајчине смрти долазила је у село бар једном недељно, али ће, како сама истиче, тих долазака у будућности бити мање. Ипак, храмовна слава и други већи празници морају остати нешто што ће овај народ и даље држати на окупу, да знају ко су, шта су и где припадају.
– Место где смо се родили и одрастали, породица, родни праг, увек човека вуку. То је нека спона коју одржавате ма где да вас живот одведе. Пре рата, поред Сиња и Велике Госпе, дернек, како га мештани зову, у Бителићу био је највећи православни скуп у овом крају. Некада се овом црквеном портом није могло проћи од народа, нисте могли са сваким да се поздравите а видите колико нас је данас. Ипак оно што ме радује јесте да још увек видим и младог света, породица које долазе са својом децом, и то је неки дашак наде да ипак није све нестало и то је оно што ме весели – закључује Лунић.
Како показује последњи попис становништва Срба је данас мање од тридесет процената. Након последњег рата, структура становништва знатно је измењена, многи су отишли „трбухом за крухом“ тражећи бољи живот у некој од западних земаља. Млађе генерације овде се не враћају, бар у погледу одлуке о останку. То није случај само са Бителићем, већ ситуација једнака оној попут већине села у Хрватској. Ипак, многи су и даље емотивно везани за крај из којег потичу, па бар једном годишње обнављају навике доласка али и настоје то пренети на своје потомке. Један од таквих младих људи је и тридесетогодишњи Петар Буловић који је на овогодишњу Славу храма дошао са супругом и двогодишњом ћеркицом.
– Ја сам рођен у Сињу, али ми је отац рођен у Бителићу и читава моја породица је пореклом одавде. Од свих њих једино стриц данас живи овде, али тај осећај припадности код мене никада није нестао. Кроз читаво детињство долазили смо овде, празнике би проводили овде, сваки викенд би обилазили баку и деда који, на жалост, више нису међу живима. Њих више нема, али овде је моја старина, одавде вучем порекло, настојим очувати обичаје које смо некада неговали и традицију наших предака која нам је остала у аманет. Ове године ту сам са супругом и ћеркицом коју смо прошле године и крстили у овој нашој цркви. Срце ми је пуно због тога и то је нешто што заиста осећам својим – каже Петар, додајући да ће тим стопама наставити и у будуће, без обзира какве прилике биле јер је то спона коју одржава са својим прецима.
А та спона са уснулим прецима, успомене, камен, непосредна близина реке Цетине, језеро Перуча, православни центри духовности и природне лепоте увек су оно што Далматинце увек веже за крај из којег потичу, и још увек су трачак светлости и наде да живот у Бителићу ипак неће потпуно нестати бар док има оних који га чувају од заборава.
Васка Радуловић
