Богатство природе из села Зрмање

Иако је већину животног и читав радни век провела у Ријеци, Радмила Зец се са супругом вратила у родну Зрмању где пензионерске дане проводи берући лековито биље и воће, те од њих прави на десетине различитих врста сирупа, ликера, џемова и чајева.

Природа даје све, често много више од онога што човек уопште може и да замисли. Неретко недостатак времена, обавезе или неки други приоритети који човека преокупирају ускрате прилику да се осврнемо око себе и из природе узмемо оно најбоље што нам је на дохват руке. Корачајући стазама ка извору реке Зрмање, баш у таквој нетакнутој природи, мало ко од бројних туриста који свакодневно пешаче ка овом природном бисеру, зна шта се све крије у наизглед обраслом и запуштеном селу у ком живи Радмила Зец. Управо то богатство, још пре осамнаест година, препознао је Радин супруг Милан чија је иницијатива била да из Ријеке дођу да живе на Врело Зрмање.

– Ја сам рођена у Паланци која је део Зрмање, али сам свега 15 година живела овде. Након удаје отишла сам у Ријеку, и тамо живела пуних 40 година. Иако је ово моје село, иницијатива о доласку у Зрмању потекла је од мог супруга. Он је желео да овде саградимо кућу, да имамо своју башту и да време проводи пецајући дивљу пастрмку у реци. То нас је и довело, саградили смо себи дом и одмах по одласку у пензију дошли живети у Зрмању – укратко Рада објашњава пут повратка у своје родно село.

Пут није био тако идиличан и лак као што изгледа. Иако није недостајало ни воље ни снаге за нови почетак, баш као што ни овоме крају не недостаје потенцијала, немар и недовољно бриге, изостанак инвестирања у руралне крајеве, стварали су додатне потешкоће за останак и опстанак.

– Потешкоћа је много, а Општина Грачац не чини ништа да се људима олакша живот у селу. Путеви су изразито лоши, саобраћајне повезаности нема уопште па онај ко нема своје возило не може ни отићи до града. О доктору да и не говоримо. Ево, пре неки дан сам возила једног инвалида до доктора у Грачацу. Након што су му извадили крв, пружили су нам ту епрувету и рекли нам да је носимо у Обровац. Мислим да је то недопустиво. Уз то, ми живимо у једном парку природе, а на већини места од корова и растиња не може се чак ни прићи до воде. Тако да, много тога би се ту морало урадити да људи овде дођу и остану да живе – прича Радмила коју, како истиче, управо наведени разлози често доводе у дилему о исправности одлуке да старост дочекају на селу.

Ужива у прављењу ликера

Но и поред тога, није неко ко време троши чекајући да буде боље. То боље сама ствара у оази коју су она и Милан заједно створили. У башти испред куће све је већ поникло, па када деца и унучад пристигну, бар за поврће не морају посезати до града. Свега је ту, и лука и кромпира, и грашка и салате, онога што сваком домаћинству треба. Али није то једина обавеза коју је себи из задовољства наметнула. Баш у ове дане, када природа буја на све стране, Рада, како каже, не зна на коју страну би пре стигла.

– Радимо башту, узгајамо коке, храним домаће пилиће, берем траве и правим домаће сокове за децу и ликере за пријатеље који нам дођу – укратко набраја са осмехом.

А те домаће сокове и ликере тешко је чак и набројати јер, како нам каже, готово да нема биљке у окружењу од које нешто не може направити. Свака је здрава и лековита и о томе свакодневно и сама учи откривајући увек нешто ново.

– У ово доба године берем цвет кадуље, зове, менте и матичњака. Од свега тога појединачно правим сирупе за сокове. Ништа се не кува, све правим на хладно и без додатака било каквих адитива. Након тога пристиже малина, дивља купина, дрењина, трњина, вињика која посебно рађа у овим нашим крајевима. Од сваке биљке, поред сирупа, правим и ликере, а оно што остане сушим и оставим зими за чајеве. Ако свему томе посветите време, и обавезно се додатно едукујете која биљка је за шта лековита, онда уз то иду и различите комбинације трава од којих се добију савршени ликери – наводи Рада, истичући како управо њих поклања пријатељима као уникатан дар којем се највише обрадују.

– Недавно сам била на једној свадби у Банатском Карађорђеву, и тамо сам понела неке од тих ликера којима су сви били одушевљени. Још када кажем да су из Зрмање, онда се то ни са чим не може поредити – задовољно ће Рада.

Сваку од тих трава бере по околним брдима, по Паланци и дуж Зрмање, по неприступачним теренима, великим врућинама и неретко у сусретима са отровницама, али љубав све покрива, каже Рада. Ништа јој од тога није ни страно ни тешко, јер, како истиче, све ради из љубави и за љубав оних до којих јој је стало.

– Ја у томе заиста уживам, а уједно ме то кретање и лечи и опушта. Највећи ми је проблем када у сезони пристигне више врста биља или воћа, а ја бих све то да искористим да нешто направим. Онда у помоћ прискочи супруг и мала унука из Ријеке која све своје слободне дане проводи овде са нама у селу. Још веће уживање ми је када знам колико она у томе ужива, и како уз мене истовремено упознаје природу и све оно што нам природа нуди. У ово време када готово да нема човека који нема неки здравствени проблем, сви најлакше посежу за лековима и окрећу се тој врсти медицине, а није давно било када су наши преци управо у природи проналазили лек за сваку болест. Лековито биље је свуда око нас, и то је читава једна наука којој смо окренули леђа. На пример, кадулја је савршена биљка за женске тегобе, борове иглице у меду су најбољи лек за децу, односно прехладу и кашаљ, мента делује умирујуће, чај од вријеска, мајчине душица, шипка, коприве су идеални за вирусе и прехладе, инфекције, упале – каже Рада, истичући само нека од својстава и предности биљака које расту свуда по Зрмањи.

За припрему појединих ликера потребно јој је, каже, по неколико месеци. Све то има свој процес од брања травки, стављања у тегле, па кроз процес зрења када биљке из себе пуштају лековита својства, и на крају цеђења.

– Најкомпликованији је ликер који правим од двадесет и девет врста трава, који ми зовемо наш домаћи, зрмањски јегер. Ту стављам јаглац, љубичицу, матичњак, менту, иву, пелин, кадуљу, тратинчицу, лист купине, дивљу јагоду, базгу, багрем, врхове борића, ораха… Углавном, од пролећа до краја јесени, како која биљка пристиже ми је тако беремо. Не могу изоставити ни ораховац, вишњевачу, малиновац, ликер од базгиних бобица, госпине траве, менте, то су они стандардни на које смо сви ми већ навикли да их имамо у кући – одаје Рада само неке од својих с пуно љубави спремљених напитака.

Поред ликера ту су и џемови, па нема воћке у окружењу од које нам, како каже, бар по неку теглицу џема није спремила. Но, ту већ залази и у Миланов хоби, јер воћке су ипак његово поље занимања. Воћњак око куће сам је засадио, па међу стаблима трешања, јабука, шљива, крушака, дуња, Милан проводи највише времена. Он их реже, окопава, залива водом са Зрмање, надајући се родној години, и да ће нешто после Радиног брања и џемова преостати и њему за ракију.

– Ова година због лошег времена неће бити родна као иначе. Због касног мраза неке су воћке страдале у периоду цветања, док честе кише и болест сада уништавају плод. Тешко да ће нешто остати за ракију, али сам за свој гушт испекао нешто прошле године па ћу тиме подмирити и ову. Док жена и природа узму свој део, не остане много, али ја сам скроман човек па ће за мене и моје госте увек бити која капљица тог нашег личког лека – шаљиво каже Милан.

Све оно што ових двоје људи праве за свој гушт, има много потенцијала да некоме постане извор прихода и посао којим се, бар у овим крајевима Лике које туристи свакодневно походе, може озбиљније бавити. За то су, како нам Радмила и Милан кажу, потребне млађе године, љубав, воља, али и могућност да се региструје овакав вид производње. Они као пензионери немају такву врсту амбиције и задовољни су да оним што произведу могу усрећити своју многобројну породицу, четворо деце, једанаесторо унучади и једно праунуче. А природни сокови, џемови, чајеви, ликери и ракије, остају још један неискоришћени лички бренд који би многи, засигурно, са собом на пут радо понели макар као сувенир, попут успомена и утисака из ове природне оазе мира, зеленила и раскоши природе.

Извор: срби.HR