ДНЕВНИК ДИЈАНЕ БУДИСАВЉЕВИЋ: ПРИЛОГ НАСТАВКУ ИСТРЕБЉЕЊА СРБА
Ово је филм за који сценарио као да је написао Милорад Пуповац, а режирала и продуцирала га Колинда Грабар-Китаровић. Сасвим је разумљиво онда, што је добио силне награде по хрватским фестивалима и новац државе Србије.
Да ли је филм добар? Дани Будисављевић сигурно јесте. И њеној родбини. Има ту потресних сцена, како мухе упљувавају очи и уста полумртвој дјеци. И потресних свједочења.
Жене ће обавезно пустити сузу. Обрисати нос. Посебно оне што у тренуцима пројекције имају малу дјецу код куће. Има и цитат из Подземља Емира Кустурице, кад Хрвати дочекују са радошћу и нацисте и комунисте. Занатски је то, углавном, сасвим у реду.
Цјелокупној хрватској јавности и државним установама ова је покретна слика свеједно изванредна. Је ли филм латиничног плаката у Бањој Луци? Јесте. Је ли то немогуће и ником није ни пало на памет урадити ћирилицом у Загребу? Јесте. Хрватска задовољна.
Но, Србија, али и Српска, да имају икакво руководство које држи до себе и своје земље, филм би забранили за пројекцију. Барем без јасног саопштења надлежних, који би се морао приказати прије пројекције на платну. Ко је ту, кога, у које вријеме и колико убијао!?
Наравно, умјесто тога, они дјело помажу. Хвале. Истичу.
ВИШЕ ОД ПОЛА САТА НЕМА СРБА, САМО „ПРАВОСЛАВЦИ“
Посебан печат одвратности, даје то што је Дијана Будисављевић значајна историјска личност, управо јер је помагала оне које нико није хтио ни погледати. Оне, који су били онечовјечени и обесправљени више и од Јевреја. Њемачки нацисти су се грозили на то што су радиле хрватске усташе.
У филму се фактографски наводи да су „православним“ женама и дјеци хрватске власти слање помоћи наглашено забрањивале, док су јеврејским допуштали.
Прије свега зато, болесно је што и у самом филму који се тим бави, првих више од пола сата (четрдесетак минута), уопште не помиње ријеч Србин. Да ово пустите неком Чилеанцу, Нијемцу, Египћанину или Вијетнамцу; не би имали благе везе ко је ту страдао од кога. А поготово зашто.
Постоје Јевреји (Жидови) и Хрвати. Спомиње се чак и Хрватска православна црква, али Срби не. Срби су искључиво „православци“.
СИНДРОМ БОЖЕ ЈУДАША
Први пут име те гнусне нације, и то погрдно, употријебе у филму хрватске усташе приликом претреса стана Будисављевића гдје се скупља помоћ. Сврставајући међу њих и Дијану, која је прије тога децидно у филму рекла да је Аустријанка и католкиња.
Дакле и Аустријанка, и католкиња. Не само католкиња. Без обзира што је удата за „православца“.
Свакоме ко је на Фронталу читао коментар и примједбу на причу о Божи Јудашу у Јутарњем листу (сирочету са Козаре, Суботићу по оцу), зна да то уопште није случајно. Тамо огроман, илустрован текст о Покољу над Србима, нема ни једну једину ријеч о томе да је главни лик одведен у логор јер је био Србин. И само због тога. Нема ријечи Србин уопште.
Тако се то данас ради у Неовисној Републици Хрватској, уз помоћ Српске и Србије. Филм о Дијани Будисављевић, филм о Покољу над православним Србима у Независној Држави Хрватској, свега шест пута употребљава лексему Србин!!!
Стварно је непримјерено објављивати број колико пута се помињу друге. Али и то се може.
СРБИН – РИЈЕЧ КОЈУ ТРЕБА ИЗБЈЕГАВАТИ
Срба нема уопште. Србин је забрањена ријеч у Хрватској. А и шире. Осим ако се употребљава као синоним за зло. Доводите се беспотребе у проблеме.
Дијана је спашавала дјецу! Је ли то јасно? Дјецу, а не српску дјецу. Њој је било жао дјеце. Дјеца немају нацију. Треба и у причи о жени која је покушала бар малодобне „спасити“ од Хрвата, избјећи непријатност да се превише прича о Србима. Њих се спашава, али разумијете већ.
Да ли је то могуће у било којем другом документарно-играном филму овакве тематике? О страдању јеврејског народа, напримјер? Наравно да није! Овај филм, управо, изванредно показује како је један национализам прије свега идеолошка, а не генетичка категорија. Како Срба зато више нема.
Срби, а поготово ови које је спасила Дијана Будисављевић, у идеолошком смислу више не постоје. Одушевљење и одсуство критике које овај филм изазива код онога што други сматрају још увијек Србима и од њих добијају паре, најбољи је доказ тог ишчезавања.
Зато је, како то имам обичај рећи, Никола Тесла идеалан Србин за данашњу Хрватску: Славан, избјегао, мртав.
УСТАШЕ ОЛОШ, СТЕПИНАЦ ДОБАР, КОМУНИСТИ ОЛОШ
Ово је филм у којем сасвим симптоматично (и обавезно у погледу оваквих пројеката) улоге налазе Мирјана Карановић и њен Ермин Браво. И Тихомир Станић, дакако. Ваљда као глумачка персонализација (односно приватизација) српских државних пројеката, везано за филмове око дешавања у широј околини Општине Козарска Дубица.
Тако госпођа Мира, невјешто глумивши Загрепчанку, каже: Нијемци су нам довели најгори олош на власт. Павелић и остали су до јуче били у затвору, а сада су велики државници. Наравно, за породичним ручком у српској породици, она каже „и ми смо православци, а то је усташама исто као да смо Жидови или Роми“.
Степинац је људина једна у небраном грожђу. Он осуђује насилно католичење и дивљања Независне Државе Хрватске, а на опаску Дијанину да им је „он духовник“, упућује је да „проба код својих“. И круг је затворен. Нијемци су ипак и помало добри, воле дјецу, а посљератни комунисти узимањем и губљењем Дијанине архиве која ни до данас није пронађена (како се каже у филму), имају пропорционално негативну улогу.
Потписала би ово и Грабар-Китаровићева. И немојте мислити да није. У Загребу читају сценарије, прије него дају паре.
ПРЕЖИВЈЕЛИ СА ХРВАТСКИМ НАГЛАСКОМ
Спонзор овог филма је и Хрватска радио-телевизија. Јавни сервис који макар у ТВ Календару, сваки дан, нахрани своје гледаоце мржњом према „српско-комунистичкој злочиначкој агресорској армади“, те „барбарима са истока“, који је сачињавају. Редовно пушта Томпсона, Шкору, Дежуловића. Слави уживо побједе НАТО против Срба. Бљесак и Олују.
Дјеца логораши, која се појављују као свједоци, причају тако да је јасно како и данас живе у земљи која има заставу, и монету, и цјелокупну идеологију по узору на Независну Државу Хрватску Анте Павелића. Терминологију. Иконографију.
У филму се први појављује Живко. У чамцу, уз весло има још и четверознаменкасти логорски број, на металном привјеску око врата. То му је презиме, како он каже. Каже и да не зна ко су му отац, ко му је мајка, браћа, сестре. Одакле је и ко је уопште. Овај филм нам не даје одговор на таква питања.
Он их наглашено ни не разматра.
ДЈЕЦА ЛОГОРАШИ, ДАНАС ХРВАТИ
То је зато што су Живко (Новорођенче), као и раније поменути Божо Јудаш (Суботић), данас Хрвати. И католици. И незгодно је сада рећи да су сва српска сирочад након Другог свјетског рата, а која су била тако мала да се ничега сјећала нијесу, добили за датум рођења дан оснивања Независне Државе Хрватске. Уз тај морбидитет, дата су на усвајање хрватским породицама још у вријеме трајања истребљења њиховог народа.
Осим указивања на комунисте, којима је Дијана предала своје хартије као Додик Американцима грађу из Јасеновца, нема разговора са свједоцима о томе. У смислу како су касније они доживљавали себе? Свој лични и колективни идентитет? Шта је Дијана значила тада, а шта данас? Каква су њихова религијска опредјељења? Каква њихове дјеце? Како су доживјели период 1990-1995. те повампирење усташтва и ново етничко чишћење Срба? Је ли доста различито од периода 1971-1974?
У овом филму се, додуше, помиње Јасеновац. Помиње Градишка. Помињу Подграци и Козара. Не помиње се Јадовно и Јастребарско као пријатељ дјеце, нити Дане Лукајић. Како једне године није било ни слова у хрватским медијима о комеморацији, а како су се наредне све могуће редакције нацртале да сниме реакције српских политичара на хапшење „злочинца са Мањаче“.
НЕПОЗНАТ НЕТКО
Неко им је јавио, као што и овај филм у којем има заиста потресних сцена и успјелих кадрова, није случајно српско страдање ставио по страни, како не би одвлачио пажњу од лика и дјела Дијане Будисављевић.
Наравно, и правио беспотребне проблеме око продукције и промоције. Данас је у току опсежна припрема да се ревидира број жртава баш Јасеновца. Од свих готово непознатих стратишта за истраживати у првој земљи са логорима посебно за жене и дјецу у Европи – баш Јасеновац. Кажу, српски мит.
Све се то дешава уз неразумљиво пожуривање и медијско проституисање, те злоупотребу и приватизацију институција од стране самих Срба, у име српских држава. А ти Срби, када сами не знају и не смију да праве филмове о оваквим личностима и догађајима, претворе свој народ (дакле и потенцијал којим владају) у оно чиме завршавам:
Једна стара госпођа, преживјело дијете логораш, од тих штедрих шест пута колико су Срби поменути у филму од сат и двадесет осам минута, каже за саму себе: „ти православци, како су их звали, православци, а не Срби“.
Дакле, их.
Извор: Фронтал
