Душан Цвјетковић, капитен петлића ФК „Олимпик“ Београд

ФУДБАЛ И ШКОЛА МОГУ ЗАЈЕДНО


Душан Цвјетковић (12) је ученик шестог разреда Основне школе „Лаза Костић“ на Новом Београду, а од своје четврте године тренира фудбал. По ријечима његовог тренера Александра Недића, посједује завидно фудбалско умијеће, али нимало не заостаје ни у школи. Напротив, вуковац је, учи два језика, а иако је тек на почетку тинејџерских година, размишља зрело и каже да му је тренутно школа у првом плану. Фудбалске гене наслиједио је од својих дједова, обојица имају исто име као и он, а онај који носи и његово презиме био је један од најталентованијих играча у Лици седамдесетих година и репрезентативац ове регије у чувеној утакмици 1971. године, против тада врло јаког сплитског Хајдука.

Други дјед Душан Учо Стојсављевић, више је био запажен као спортски радник и први човјек ФК „Грачац“, када је овај тим у тадашњој лиги Републике Српске Крајине освојио пето мјесто. Он га, како каже мали Душан, редовно прати на тренизима и утакмицама,  дајући  му понекад савјет, из свог богатог фудбалског искуства, и пружа несебичну подршку. Отац Зоран и мајка Душица, били су само нешто мало старији од Душана, када су у колони 95. године, из Крајине, стигли у Београд, такође се често нађу на трибинама кад њихов мезимац игра утакмице.

 

ДЈЕЦА СУ У МАЊИМ СРЕДИНАМА РАСТЕРЕЋЕНИЈА И УЖИВАЈУ У ФУДБАЛУ


Велики број примјера говори да дјеца из добро организованих фудбалских школа, каква је сигурно Олимпик, нимало не заостају својим знањем за оном дјецом која у том добу тренирају у нашим највећим клубовима. Лично смо се у то увјерили гледајући утакмицу ове екипе против Земуна, једне од најјачих омладинских школа у Србији. Дјечаци тренера Александра Недића, на гостујућем терену у Земуну, савладали су домаћине 0-1, а занимљиво је напоменути да је побједоносни гол за Олимпик постигао Борис Милошевић, млађи син једног од српских фудбалера са највише репрезентативних наступа, а сада тренера Партизана Саве Милошевића.

Управо о томе за „Српско коло“ говорио је и тренер Александар Недић, истичући да његов клуб ради тај базични дио тренинга до млађих пионира, са узрастом од 5-14 година, гдје неко од њих настави да игра фудбал, а неко се нађе у неком другом спорту.

„Желимо да их усмјеравамо на спортске терене, развијамо спортски дух, свјесни да је до тог неког професионалца у фудбалу тешко доћи и зато их ми упућујемо и на те чињенице. Клуб постоји од 2004. године, тренизи се одвијају на Новом Београду, Канаревом брду и БАСК Арени, и дјеца која раде у приватним школама фудбала  су растерећенија и раде са мање притиска него она у великим клубовима. Исто тако, њима се посвећује више времена и лакше је препознати таленат и усмјерити већу пажњу на дораду неких фудбалских финеса“, сматра овај млади фудбалски стручњак.

Скромност или жеља, да не истиче свој и рад његових колега из школе, могу да се препознају и као тренерова врлина, посматрајући остварене резултате. На недавно одржаном КОММ МИТ турниру у Ричионеу у Италији, дјечаци ове генерације Олимпика, у конкуренцији екипа из шест држава, освојили су прво мјесто. Осигурали су и улазак у највиши ранг такмичења ФСБ за петлиће, тако да ће наредне године моћи да снаге одмјере са нашим највећим клубовима Звездом, Партизаном и другима.

 

ЖЕЉА ЦРНО-БИЈЕЛИ ДРЕС


О Душану Цвјетковићу, који је на овој утакмици, као капитен, предводио своје саиграче, тренер Недић има веома добро мишљење.

„Душан је код нас дошао са четири године и он је, прије свега, једно јако добро, марљиво,  одговорно, интелигентно дијете које просто упија, као сунђер, све што му се каже. Као што сте видијели данас против јаког Земуна, одрадио је велики посао и једноставно је незамјенљив у задњој линији. Био је носилац одбране, има ту природну мирноћу и несумњиво да је Душан једно заиста перспективно дијете и ако овако настави да се труди и ради имаће свијетлу будућност“,  закључује Александар Недић, тренер који сигурно најбоље познаје ову дјецу.

Док смо причали са тренером, Душан је отишао са својим другарима у свлачионицу, да прослави побједу, али су се тамо задржали нешто дуже. Уобичајено, причају нам окупљени родитељи, јер тренер Аца, како га зову, увијек нађе нешто што би требало исправити, побољшати, али зна и да похвали након добро одигране утакмице.

Ова утакмица само је показала да „ивер не пада далеко од кладе“ и да није чудо са којом је лакоћом Душан ријешавао најкомпликованије ситуације испред свог гола. На крају, остало је да га питамо, шта даље?

„ У овом тренутку, школа и Олимпик су ми у првом плану. Желим да останем овдје још годину и по дана, а касније све зависи и од мене, али и клубова у којима бих могао да играм“, скроман је овај дјечак, а баш та скромност, марљивост и фудбалско умијеће, како и тренер Аца каже, могу да га одведу далеко. За Душана је то у овом тренутку жеља да у догледно вријеме заигра за Партизан, тим за који навија, а ми се искрено надамо да ћемо га врло брзо видјети у црно-бијелим бојама у Земунелу и једног дана, зашто не,  на стадиону у Хумској.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк