Фонд за хуманитарно право објавио изјаве свједока с Петровачке цесте

Како би додатно расвијетлили чињенице везане уз бомбардирање избјегличких колона цивила хрватских Срба који су након „Олује“ спас потражили на територију Босне и Херцеговине, београдски Фонд за хуманитарно право објавио је податке и дијелове изјава свједока о тим догађајима, које је прикупио непосредно након њиховог доласка у Србију.

Подсјетимо да је против четворице официра пилота Хрватског ратног зракопловства суд у Србији подигнуо оптужницу у којој их терети за убојство 13 цивила, од којих шестеро дјеце, у два авионска напада направљена на избјегличке колоне на Петровачкој цести и крај мјеста Сводна поред Босанског Новог.

„У првом налету, 7. августа, на Петровачкој цести код Босанског Петровца, два авиона типа МиГ-21 испалила су више ракета на колону избеглица из Лике и Далмације и у том нападу погинуло је девет цивила, од којих четворо деце, а рањено је било преко 50. Према подацима ФХП-а, у овом нападу погинули су: Даринка Дрча (1927) и њени унуци Јовица Дрча (1989) и Мирјана Дубајић (1974) из Бротиње код Доњег Лапца, сестра и брат Невенка (1984) и Жарко Рајић (1986) из Доњег Лапца, Крстан Вуковић (1951) и његов син Дарко (1982) из Доњег Лапца, Бранко Стјеља (1923) и његов син Мирко (1961) из Надина код Бенковца“, резултат је тог ракетирања.

За почетак ћемо издвојити дио драматичних свједочења изравно везаних за ракетирање колоне на Петровачкој цести, а у наставку текста моћи ћете прочитати саопћење ФХП-а у цијелости у којем свједоци препричавају како је изгледао почетак „Олује“ из крајишке перспективе, „нестанак“ Миле Мартића, налете хрватских МиГ-ова, ракетирање и страдање најближих.

С обзиром да свједочанства говоре више од било каквог текста, одлучили смо их пренијети онако како их је Фонд за хуманитарно право забиљежио.

Кад смо били отприлике на 5 км од Босанског Петровца наишли су авиони. Вјеројатно су ниско летјели тако да смо их чули, али их нисмо видјели. Жене у шлеперу су мислиле да су то наши. Међутим, почели су да пуцају по нама. Избацивали су некакве запаљиве ракете. Нас троје смо у шлеперу сједели позади, на самом улазу, јер смо ушли посљедњи. Испод цераде сам видио када је погођен један фићо одмах иза нашег шлепера. Унутра је изгорјело четворо људи.

Ђ.Н. (1930), из села Стрмица, општина Книн
[Изјава узета 12.10.1995. у просторијама ФХП-а у Београду]

Очекивала сам Дарка и Крстана, и свугдје се распитивала за њих. Седмог августа увечер смо чули да је бомбардована колона код Петровца, близу села Кленовац, око поднева, и да је доста људи погинуло. На телевизији у вијестима смо видјели запаљен Крстанов камион. Исто вече, отишли смо за Бања Луку да се детаљније распитамо. Сутрадан, 8. августа 1995, добили смо потврду да су Крстан и Дарко погинули у бомбардовању колоне.

Ј.В. (1960), из села Заклопац, општина Доњи Лапац, супруга погинулог Крстана Вуковића и мајка погинулог Дарка Вуковића
[Изјава узета 15.8.2012. у Апатину]

У камиону смо били ја, мој син, мајка и сестра од тетке, а у колима моја жена и ћерка. Кренули смо у правцу Босне. Седмог августа, када смо били на Петровачкој цести, почело је бомбардовање. Налазили смо се код мјеста Кленовац. У том бомбардовању погинула је моја мајка Дара, мој син Јовица и сестра од тетке Мирјана Дубајић. Ја сам био рањен. Колега ме је пренио у Босански Петровац у болницу, али су ме одмах одатле упутили у болницу у Бањалуци. Послије три дана пребацили су ме на ВМА.

Д.Д. (1960), из села Бротња, општина Доњи Лапац, отац погинулог Јовице Дрче и син погинуле Даринке Дрче
[Изјава узета 15.8.2012. у Апатину]

Када је почела хрватска војна акција „Олуја“, 5. августа, Ведрана је у другом стању, са Савом и Александром, кренула у приколици камиона ка Србији. Нешто послије њих, колима је кренуо и Мирко са својим оцем Бранком и комшијом Иванежа Дулом. Када их је сустигао у колони, 7. августа код Босанског Петровца у мјесту Кленовац, гранатирана је избјегличка колона. Како је једна граната пала недалеко од њиховог аутомобила, гелери су на лицу мјеста усмртили Бранка и Мирка, док је Иванежа Дуле рањен.

Н.Т, из Даниловграда у Црној Гори, рођака погинулих Бранка и Мирка Стјеље
[Изјава узета 8.8.2012. у Барајеву]

Формирање избегличких колона

У наставку текста ћемо кронолошки пренијети свједочења, како их је сложио и ФХП, биљежећи сјећања из несретне колоне тог августа 1995. године.

Четвртог августа у 5 сати Хрвати су гранатирали Книн. Толико су тукли да се није могло ван. У једном тренутку смо покушали изаћи и тада ми је старија кћерка лакше рањена гелером у ногу. Увече сам кренула стопом са двоје дјеце и двије путне торбе.

Б.Л. (1959), из села Стрмица, општина Книн
[Изјава узета 11.9.1995. у Центру за колективни смештај избеглица у Панчеву]

У недјељу, 6. августа сам с мужем Пером врцала мед. Видјели смо како сусједи бјеже. Питали смо се шта је то, зашто су се сви дигли и бјеже. Међутим, кад видиш да бјеже други, бјежиш и ти. Кренули смо међу посљедњима тог истог дана. С нама је кренуо наш син Гојко. Повезао нас је комшија Мркаљ Бранко на свом трактору. Огромна колона трактора, приколица и аутомобила, отегла се према Вргинмосту.

М.Р. (1931), из села Доњи Сјеничак, општина Карловац
[Изјава узета 11.9.1995. у Центру за колективни смештај избеглица у Долову, општина Панчево] Војска је прво добила наредбу о заузимању резервних положаја, а потом да се повлачи са цивилима

Четвртог августа сам био на положају на Динари када је у 5 сати почело гранатирање Книна. […] Добили смо наређење да се прво извуку цивили а да војска заузме резервне положаје. Усташе су и даље гранатирале Книн, али нешто мањим интензитетом. Владала је општа паника. Кад граната падне на камен све пршти и пуца, камење лети на све стране. Тек око 20 сати нам је наређено да почнемо повлачење заједно са цивилима према Лици. У селу Пађане је требало да заузмемо наше резервне положаје. Међутим, кад смо стигли у то село речено нам је да продужавамо за Срб заједно са цивилима. На путу за Срб многима из колоне је позлило. Неки старији људи су и умрли.

С.В. (1960), возач из Книна
[Изјава узета 14.9.1995. у Центру за колективни смештај избеглица у селу Варна, општина Шабац]

Навече око 23 сата смо добили наређење да се повучемо у Медак. Одатле смо се повлачили у село Плоче па онда шумом преко брда Ресник. Цивили су се већ били повукли прије нас. Сва су села била пуста.

М.Ш. (1960), из села Горња Омсица, општина Грачац
[Изјава узета 21.9.1995. у Центру за колективни смештај избеглица у селу Колари, општина Смедерево]

Формирано је неколико избегличких колона које су се кретале споро ка Босни и Херцеговини и Србији. Цивили из Лике и северне Далмације, са војском, кретали су се према Србу, у правцу границе са БиХ

У Срб смо стигли 5. августа у 10 сати. Требало је да се ту стационирамо, али поново је дошло до промјене. Наредба је била да продужимо за Босански Петровац.

С.В. (1960), возач из Книна
[Изјава узета 14.9.1995. у Центру за колективни смештај избеглица у селу Варна, општина Шабац]

Седмог августа смо стигли до Петровца. Пред Петровцем су окупили нас мушкарце. Био је ту генерал Младић а видјели смо и Мартића који је сједио у аутомобилу, није смио ни да изађе. Младић је преко мегафона читао наредбу да ће сви они који се до 18. августа не пријаве у касарне у Мркоњић Граду, Бања Луци или Бијељини ићи на пријеки војни суд.

Н.П. (1965), економиста из села Смилчић, општина Бенковац
[Изјава узета 11.9.1995. у Центру за колективни смештај у Ватрогасном дому у Долову, општина Панчево]

Део избеглица из Кордуна и Баније, под пратњом хрватске војске, кретао се преко Сиска ка аутопуту Загреб-Београд којим су наставили, и на граничном прелазу Бајаково прешли у Србију. Део избеглица из Кордуна и Баније преко Двора и Босанског Новог прешао је у БиХ. Није било горива па су многи били приморани да оставе тракторе, аутомобиле и комбије и наставе пешице, што је повећавало гужву и закрченост на путевима.

Каменовање колоне на изласку из Сиска и на аутопуту

Избегличку колону која се кретала од Глине преко Петриње и Сиска, по изласку на аутопут у више наврата нападали су локални мештани.

Викали су на нас и називали нас четницима и циганима. Нормално смо прошли Сисак. Већ се хватао мрак. То је била сриједа вече. На аутопуту је било људи, дјеце и одраслих. Стајали су поред цесте и на надвожњацима. Гађали су нас камењем и пијеском. Нас срећом нису погодили неким већим каменом.

М.М. (1932), из села Растовац Будачки, општина Карловац
[Изјава узета 21.9.1995. у Центру за колективни смештај избеглица у Врбасу]

Хрватски војници нас нису нападали, само су нас вријеђали, псовали, пријетили, викали „Идите Милошевићу!“. Уз њихову пратњу и УНПРОФОР-а смо кренули ка Сиску. Кад смо дошли у Сисак народ је био около и разбијали су аута. Видио сам како је један, млади кренуо ка мојим колима али га је један зауставио и рекао „Видиш ли дјецу унутра!“.

Р.М. (1964), из Карловца
[Изјава узета 20.9.1995. у Центру за колективни смештај избеглица у Врбасу]

Кад смо дошли до Поповаче, сишли смо на аутопут. […] Имали су нека кола као џип на коме је писало „полиција“. Везали су ми руке кожним ременом па онда за задњи дио џипа. Онда је један сјео и упалио џип. Првих десет метара сам и могао да идем али послије ноге су пузиле. Изгулио сам руке и кољена. Кола су ишла доста брзо. Држао сам се на рукама. Возили су можда 20-30 метара. Онда сам чуо сирену, као болничка кола. Тек када су зауставили усташе, видио сам да су то два млада дечка. Послије сам разумио да су Јорданци. Из УНПРОФОР-а. Онда је овај један из кола изашао и пресјекао ремен. Ови дечки, Јорданци, су нашли неку приколицу и ту ме смјестили. Трактор ми је остао на путу.

С.Д. (1928), земљорадник из села Точак, општина Слуњ
[Изјава узета 29.8.1995. у Београду]

У Славонском Броду нас је дочекало пуно њихових људи крај пута, обичан народ. Било их је и на надвожњацима. Међу њима је било одраслих и дјеце. Викали су нам: “Цигани, цигани! Идите у Србију, овдје не можете остати! Вуковар је наш, ово је Хрватска!“ Гађали су нас камењем као да смо животиње. Страшно сам била понижена. Наш трактор нису погодили.

Д.Р. (1928), из села Чремушница, општина Вргинмост
[Изјава узета 12.9.1995. у Центру за колективни смештај избеглица у Делиблатској пешчари, општина Ковин]

Остао сам на цести код нашег аута сам с оним другим полицајцем. Врло се коректно понашао према мени. Питао ме је што бјежим. Имао сам код себе мало домаће ракије па смо заједно то попили. Питао ме је шта ћу да радим с колима. Избацио је из њих онај комад бетона. Рекао ми је: „Тко зна гдје ћеш ноћивати, узми ћебе и храну из кола“. Сам се тога сјетио, мени ни на крај памети није било.

М.К. (1944), из села Сјеничак Ласињски, општина Карловац
[Изјава узета 27.10.1995. у Кљајићеву, општина Сомбор]

Кад смо стигли у Липовљане, колона се поново зауставила. Један хрватски војник нам је пришао и понудио нас водом. Били смо страшно жедни. Изађох с приколице и одох са канистром по воду. Један други, нешто старији војник ми је пришао и упитао: „Гдје ћеш бако, гдје си кренула?“ Рекла сам да не знам ни сама куда идем. Напунио ми је канистар с водом, а у велику папирнату врећу ставио ми је хране, нешто конзерви, 4-5 круха.

М.Р. (1931), из села Доњи Сјеничак, општина Карловац
[Изјава узета 11.9.1995. у Центру за колективни смештај избеглица у Долову, општина Панчево]

Ракетирање колона на територији БиХ

Колоне избеглица су из два правца прешле на територију БиХ; избеглице из Лике и Далмације код места Срба, а део избеглица из Кордуна и Баније код Двора на Уни. Када су колоне већ биле на територији БиХ, хрватски ратни авиони су их тукли у два наврата.

У првом налету, 7. августа, на Петровачкој цести код Босанског Петровца, два авиона типа МИГ-21 испалила су више ракета на колону избеглица из Лике и Далмације и у том нападу погинуло је девет цивила, од којих четворо деце, а рањено је било преко 50. Према подацима ФХП-а, у овом нападу погинули су: Даринка Дрча (1927) и њени унуци Јовица Дрча (1989) и Мирјана Дубајић (1974) из Бротиње код Доњег Лапца, сестра и брат Невенка (1984) и Жарко Рајић (1986) из Доњег Лапца, Крстан Вуковић (1951) и његов син Дарко (1982) из Доњег Лапца, Бранко Стјеља (1923) и његов син Мирко (1961) из Надина код Бенковца.

Према сведочењима људи из те колоне, у њој није било војних возила ни организоване војске, само људи који су морали да напусте домове.

Из шлепера се дијелила храна људима из колоне, а из хеликоптера крух. У једном тренутку, један од наших официра је викнуо онима који су стајали около и чекали храну да се морају склонити брзо у шуму, јер је примијетио да хрватски авион надлијеће изнад њих. Почели су сви панично бјежати. Неки легли у канале, неки под кола, како тко. У том тренутку, авион је избацио бомбу право на шлепер који се одмах запалио. Од високе температуре конзерве с храном су почеле да пуцају.

С.В. (1960), возач из Книна
[Изјава узета 14.9.1995. у Центру за колективни смештај избеглица у селу Варна, општина Шабац]

На излазу из Петровца, када смо одмакли једно 7, 8 км, наишли су авиони. Била су два авиона. Бацили су бомбе, оне мале, касетне. Погодили су директно ауто у колони. Ја сам био 100 метара далеко. У колони није било ни војника ни војних возила. Нити је, колико знам и колико сам видио било икакве војне технике около.

С.Л. (1944), из Бенковца
[Изјава узета 11.9.1995. у Центру за колективни смештај избеглица у Долову, општина Панчево]

Кад смо били отприлике на 5 км од Босанског Петровца наишли су авиони. Вјеројатно су ниско летјели тако да смо их чули, али их нисмо видјели. Жене у шлеперу су мислиле да су то наши. Међутим, почели су да пуцају по нама. Избацивали су некакве запаљиве ракете. Нас троје смо у шлеперу сједјели позади, на самом улазу, јер смо ушли посљедњи. Испод цераде сам видио када је погођен један фићо одмах иза нашег шлепера. Унутра је изгорјело четворо људи.

Ђ.Н. (1930), из села Стрмица, општина Книн
[Изјава узета 12.10.1995. у просторијама ФХП-а у Београду]

За то вријеме, Босански Петровац су надлијетали хрватски авиони. Нисам чуо никакве експлозије. Мислим да је био 9. август кад смо кренули за Бања Луку. На излазу из Босанског Петровца наишли смо на спаљене олупине шлепера и једног Мерцедеса који се још пушио. Шлепер је превозио конзерве које су биле разбацане на све стране.

С.П. (1938), из села Смилчић, општина Бенковац
[Изјава узета 11.9.1995. у Центру за колективни смештај избеглица у Панчеву]

Очекивала сам Дарка и Крстана, и свугдје се распитивала за њих. Седмог августа увечер смо чули да је бомбардована колона код Петровца, близу села Кленовац, око поднева, и да је доста људи погинуло. На телевизији у вијестима смо видјели запаљен Крстанов камион. Исто вече, отишли смо за Бања Луку да се детаљније распитамо. Сутрадан, 8. августа 1995, добили смо потврду да су Крстан и Дарко погинули у бомбардовању колоне.

Ј.В. (1960), из села Заклопац, општина Доњи Лапац, супруга погинулог Крстана Вуковића и мајка погинулог Дарка Вуковића
[Изјава узета 15.8.2012. у Апатину]

У камиону смо били ја, мој син, мајка и сестра од тетке, а у колима моја жена и ћерка. Кренули смо у правцу Босне. Седмог августа, када смо били на Петровачкој цести, почело је бомбардовање. Налазили смо се код мјеста Кленовац. У том бомбардовању погинула је моја мајка Дара, мој син Јовица и сестра од тетке Мирјана Дубајић. Ја сам био рањен. Колега ме је пренио у Босански Петровац у болницу, али су ме одмах одатле упутили у болницу у Бањалуци. Послије три дана пребацили су ме на ВМА.

Д.Д. (1960), из села Бротња, општина Доњи Лапац, отац погинулог Јовице Дрче и син погинуле Даринке Дрче
[Изјава узета 15.8.2012. у Апатину]

Када је почела хрватска војна акција „Олуја“, 5. августа, Ведрана је у другом стању, са Савом и Александром, кренула у приколици камиона ка Србији. Нешто послије њих, колима је кренуо и Мирко са својим оцем Бранком и комшијом Иванежа Дулом. Када их је сустигао у колони, 7. августа код Босанског Петровца у мјесту Кленовац, гранатирана је избјегличка колона. Како је једна граната пала недалеко од њиховог аутомобила, гелери су на лицу мјеста усмртили Бранка и Мирка, док је Иванежа Дуле рањен.

Н.Т, из Даниловграда у Црној Гори, рођака погинулих Бранка и Мирка Стјеље
[Изјава узета 8.8.2012. у Барајеву]

Посмртни остаци неких жртава предати су породицама неколико година касније

Мирјана [Дубајић] је сахрањена непосредно поред пута, у селу Бравско. Ексхумација њених посмртних остатака је извршена 2001. године. Тијело нам је предано у Бањалуци, августа исте године. Сестра је сахрањена сљедећег дана на гробљу Суваја, општина Грачац, некада Доњи Лапац.

Ј.А, из Бротње, општина Грачац, сестра погинуле Мирјане Дубајић
[Изјава узета 3.7.2012. у Врелу, општина Уб]

Мирко и Бранко [Стјеља] су пронађени 2002. године, поред пута на коме су настрадали, у олупини аутомобила. Крв за ДНК анализу су у Бањалуци дале Миркова сестра Милка и мајка Сава. У мају 2002. године, преко организације „Веритас“, Мирко и Бранко су допремљени у Барајево, гдје су и сахрањени поред Ведране.

Н.Т, из Даниловграда у Црној Гори, рођака погинулих Бранка и Мирка Стјеље
[Изјава узета 8.8.2012. у Барајеву]

Ујутру у уторак 8. августа, била је велика гужва на улицама Босанског Новог. Чуо се јаук и плач на све стране. Свако је тражио своје, родбину, пријатеље. Војницима су пушке висиле у рукама док су они плакали. Сви смо плакали, свима је било тешко. Тада сам угледала брата Дамира. Плакао је и он. Кренули смо за Сводну око 20 часова. Колона је била огромна, кретала се у три траке. У Сводни је наша војска остављала оружје. Ту је био неки војни пункт српске војске у Босни. Кренули смо према Приједору. Убрзо када смо на- пустили Сводну, чули смо како је из авиона бомбардују. Вероватно су тукли то место где се предавало наоружање. Од те буке и страха многи су хтјели да зауставе тракторе и приколице крај пута, па су се тако у брзини и страху превртали у јарак.

Н.М. (1976), из села Равно Рашће, општина Глина [Изјава узета 20.9.1995. у Центру за колективни смештај избеглица у Србобрану]

[…] пред само вече (7. август) смо стигли у село Тргови. Ту смо сазнали да се стоји пред Двором јер се воде борбе. Између 19 и 20 сати су крај нас, преко ливада према Двору почели пролазити српски тенкови. Сазнали смо да се Крајиш- ка војска повлачи и извлачи технику у Босну. Око 21 сата, колона је поново кренула. Међутим, између села Грмушани и Вањићи кроз колону почињу да се крећу припадници Арканове војске (ишли су из правца Двора) и рекли су нам да морамо пјешице према Двору. Настала је пометња међу људима, нико није хтио да остави своја возила, али ипак након неких пола сата сви крећу пјешке. Пењали смо се према Вањићима и онда почели силазити према Двору, али тада поново почиње гранатирање. Људи су се почели склањати у оближњу шуму, по кућама уз цесту. Ја сам се са својима склонила у једну кућу и ту само били до иза поноћи. Око поноћи доста људи се враћа пјешице натраг, према возилима која смо оставили. Своје ауто „пеглицу” сам нашла преврнуто у јарку и један дјед који је био ту на свом трактору ми је рекао: ”Гдје си ти, обилазили су ти око аута и ваљда зато што им је мало није им одговарало па га је 4-5 мушкараца узело и преврнуло у јарак”. Рекао је да је то била “нека војска”,али ја сам тек тада схватила да су то били Арканови људи и да су нас због пљачке послали да идемо пјешице. Сва боља возила су одвезли.

Око 11 сати (8.август) колона се поново почела кретати и мој дио колоне се покренуо око 12.15. Како смо се приближавали Двору, видјела сам трагове борби, порушене куће, на самом улазу у Двор (на око 500 м прије табле) са стране пута је лежало 4-5 војника (не знам чијих). У самом граду из једне куће, преко прозора је висио мртав војник. На путу од Двора према Матијевићима прошла сам крај леша једне жене. Била је крупнија и лежала је потрбушке крај пута. Наставила сам за Босански Нови. Ту сам била од 13 сати па све до 21.30. Бомбардовање Босанског Новог је почело око 17 сати. У ствари бомбардовано је мјесто Сводна јер је ту српска војска одлагала оружје. Међутим, ту је погођен и дио колоне. Бомбардовање Сводне је престало око 18 сати.

М.Љ. (1957), новинарка из Вргинмоста
[Изјава узета 15.7.1996. у просторијама ФХП-а у Београду]

Према подацима „Доцументе“ и „Веритаса“, 8 августа, у селу Сводна код Босанског Новог, хрватски авиони ракетирали су колону избеглица с подручја Кордуна и Баније, и у том нападу погинула су три цивила: Марта Галогажа (1935), Раде Галогажа (1955) и Миле Малобабић (1953) из Славског Поља.

Поднесак Републике Хрватске о бомбардовању избегличких колона

У поступку пред Међународним судом правде у којем је Хрватска тужила Србију за геноцид, професор Мирјан Дамашка, агент Републике Хрватске, је 10. 9. 2013. године предао суду поднесак у којем наводи: „[…] хрватске оружане снаге заиста су предузеле одређене акције против српских механизованих оклопних колона на територији Босне, али чинећи то нису таргетирале српске цивиле”.