ГАЛЕРИЈА БЕСМРТНИХ ХЕРЦЕГОВАЦА: Васиљ Грђић – генерални секретар српства у БиХ

Васиљ Грђић је још један доказ да се у Гацку- гнезду слободе, правде и истине,  излежу најбољи соколови српског рода.

Година у којој је пукла Невесињска пушка 1875. у књигу рођених уписала је многе знамените личности српске историје међу којима су Светозар Ћоровић,  Арчибалд Рајс и Милева Марић- Ајнштајн. Исте године рођен је и један од заборављених витезова српске историје Васиљ Грђић.  Он је уз Гаврила Принципа свакако најизразитији српски борац Босне и Херцеговине против  аустроугарске тираније.  У  маленом Гацку,  које је вековима било на мети завојевача,  изњихао се јунак чија је реч била бриткија од сваке сабље и јатагана,  а мисао убојитија од пушчаног зрна и топовског ђула.

Васиљ Грђић, потомак Риста  и Ане, рођен је 13. октобра.  Од најранијег  детињства  се  хватао  у коштац са животним недаћама и показивао своју бунтовничку природу. Живот га није миловао, па је већ са три године остао без оца.  У Гацку је завршавио основну школу,  затим  обућарски занат у Сарајеву.  Касно је  уписао гимназију, са навршених 15 година. По завршетку гимназије одлази у Беч да студира технику.  Већ у другој години одузимајуму стипендију,  па га је брат Шћепан помагао до краја студија.  По напуштању Техничког факултета,  прелази на филозофију коју завршава у Грацу 1903. године.

Још у гимназијским данима Васиљ се укључује у рад српског  тајног ђачког  друштва  “Српска свијест”,  чији је био први председник.  Друштво је издавало и истоимени часопис.  Скоро да није било покрета или акције у којој и Васиљ није имао учешћа и где није имао запажену улогу. Његов утицај је био велики и често пресудан.

Када је 1905. године покренут  часопис “Српска ријеч”,  Васиљ је био први уредник,  али не задуго,  брзо се сукобио са уредништвом,  јер није пристајао на споразум са аустроугарском  управом. У првом броју часописа,  Васиљ је записао речи којих ће се држати целог живота: “Никакав народ није дошао до своје среће ћутањем ни тужењем,  него отвореном борбом против свакога ко му стоји на путу и пријечи му да се може правилно развијати.”

Било какав  компромис са Калајевим режимом,  за Васиља је био неприхватљив. Није веровао у обећања и намере власти, а није прихватао да моли и понижава себе и свој народ ни по коју цену.  Непомирљив према Аустрији, стамен,  доследан,  непоткупљив и  правичан,  није се смиривао до пропасти  Аустроугарске империје.

Васиљ Грђић је почетком 1907. године, уз Алексу Шантића и браћу Ћоровић био један од најважнијих сарадника листа “Народ” који су у Мостару издавали Урош Круљ и Јован Малић, а уређивао га је Ристо Радуловић. Лист је излазио два пута седмично, сриједом и суботом, на српском језику, штампан ћириличним писмом.

Исте године, током избора у Гацку,  за народног посланика изабран је Стеван Зимоњић, а Васиљ Грђић за заменика. Ова година је изузетно важна за Васиља јер  је почетком октобра изабран за генералног секретара Српског културно-просвјетног друштва “Просвјета”.  На овом месту је био непрекидно до 19. августа 1934. године,  када је изабран за председника Главног одбора “Просвјете”.

Од 1907.  до 1913. уређује часописе  “Просвјета”  и  “Гласник друштва Просвјета”,  1910.  године  покреће  “Преглед”,  лист  за науку  и  социјални живот,  чији је власник и уредник.  Васиљ је  у  животу радио многе послове,  сваком послу је био невероватно посвећен. Одговорно и одлучно је спроводио своје замисли у дела. Ипак,  рад у  “Просвјети” му је  причињавао највеће задовољство.  Васиљ је био синоним за “Просвјету”.  Временом је “Просвјета”  израсла у праву институцију,  која се интезивно и свеобухватно бавила  културним и националним животом Срба  из Босне и Херцеговине.  Васиљева заслуга за такав узлет “Просвјете” је непроцењива.  Божија је правда да крај живота,  Васиљ дочека као њен председник, иако је 27. година био генерални секретар. Велики Перо Слијепчевић га је назвао, “генералним  секретаром  српства у Босни и Херцеговини”.

Када је 1910. године основан Босанско-херцеговачки сабор,  Васиљ је изабран за посланика за срезове Гацко,  Билећа и Невесиње.  Био је прави и принципијелни заступник народа.  Одличан и оштар говорник,  једноставне реторике,  брзо је постао омиљен и поштован у народу који је заступао и за који се борио.  Са братом Шћепаном,  такође заступником у Сабору називани  су  “гатачке двојнице” и својим говорима и делима служили народу Гацка и Херцеговине,  али и читавог српства.

У новембру 1913. године,  после одлуке Срба да напусте свечану седницу,  којој је присуствовао и земаљски поглавар Оскар Поћорек,  на изласку из сале Васиљ Грђић изговара речи које постају симбол отпора Срба:

“Жари пали удбински диздаре,
док и твојој кули редак дође !”

Током  целокупног свог рада,  било да је у питању новинарство,  издаваштво,  политика или култура,  Васиљ је спроводио српску националну идеју,  која нимало није одговарала властима,  зато и не чуди да је после Сарајевског  атентата  ухапшен већ  25. јула и цео рат провео у затвору.  На комеморативној седници поводом убиства престолонаследника Франца  Фердинанда једино су се он  и брат  му  Шћепан појавили у светлим оделима,  сви остали посланици су били у црним.  И то је био знак отпора према мрској власти.  Васиљ је у  свакој прилици и на сваком месту  отворено показивао своје незадовољство и неслагање.  Зато и не чуди да је режим једва дочекао прву прилику да га утамничи.

Др Саво Љубибратић,  Васиљев кум и најблискији пријатељ,  категорично је тврдио да је Васиљ био повезан са Принципом.  Било би чудо да није. Чињеница  да је народ  хтео да га сахрани заједно са Принципом и друговима у гробницу Видовданских хероја, доста тога говори.

Био је првооптужени у Бањалучком велеиздајничком процесу на коме су подигнуте  оптужнице против 156  угледних и утицајних Срба. Међу таквим пробраним српским главама,  управо  Васиљ је био првооптужен, што јасно указује кога је силна царевина видела као највећу опасност. Када су га уочи  изрицања пресуде питали како  му је, Васиљ одговара “Спавао сам спокојно као у манастиру”.

Уочи Васкрса, у суботу 22. априла 1916. године,  изречена је пресуда по којој је 16 лица осуђено на смрт, а 87 на временске казне.

Додатна казна за Васиља је била да као првооптужени буде погубљен последњи,  и претходно присуствује погубљењу својих сабораца. Залагањем владе Србије,  а потом и страних суверена,  пре свих шпанског краља Алфонса  XIII  био је помилован и осуђен на доживотну робију. Пуштен је из зеничког затвора,  првог новембра 1918. године,  месец дана пре уједињења  Југословена  у заједничку државу,  а потоњу тамницу и гробницу  српског народа.

Када је  у  Сарајево стигла вест да долази Васиљ,  пола Сарајева је спонтано  изашло на улице да дочека хероја.  На железничкој станици се орило “Ми смо с тобом сиви тићу Васиље Грђићу”.  Народ како у његовом родном гатачком крају,  тако и у Сарајеву где је живео и радио,  истински и искрено га је волео.  Уживао је велику и заслужену популарност.

Долазак слободе Васиљу није донео много доброга.  Он се искрено радовао повратку и раду у “Просвјети”.  Иако му је било најпаметније да се склони  из политике и посвети културно-образовном раду,  Васиљ није могао да да се повуче пред горима од себе. Тако је  1919. године изабран је за посланика Народног представништва у Београду,  а исте године међу првима се учланио у Демократску странку.

У наредним годинама,  Васиљ се није снашао у брлогу разноразних мутивода,  људи без морала и стида.  На наговор пријатеља неколико пута се враћао и кандидовао на изборима,  а 1927. године  није прошао на изборима у свом родном крају.  И даље непоколебљив,  изналазио је снаге и мотива да се изнова и изнова бори за своје идеале.  На изборима 1931. године изабран је за посланика за срезове Шавник и Гацко.

Српски двор нажалост није рачунао на Васиља, није у њему препознао оно што народ јесте.

” Кад год се радило о послу гдје треба добро  запети,  и  дуго издржати,  а без личне користи,  без јавног признања,  без златнијех слова у мермерној плочи – ту је сва Босна и Херцеговина листом рекла уједнак:  зовите Васиља !”  Овако о свом земљаку, блиском пријатељу и сабрату пише Перо Слијепчевић и  сва истина о Васиљу Грђићу је стала у ту једну реченицу.

У  нездравој атмосфери пуној подметачина,  афера,  превара,  где опет испливавају најгори,  Васиљ се све више повлачи из јавности и прерано и изненада умире 26. октобра 1934. године,  у 59.  години живота.

Дневни лист” Време” извештава о сахрани Васиља Грђића:

“Ценећи заслуге и плодан рад овог ретког човека на јучерашњој  тужној свечаности  учешће су узели  Њ.СВ. патријарх г. Варнава,  председник Министарског савета Никола Узуновић,  председник  Народне  Скупштине  Коста  Кумануди,  знатан број  министара,  сенатора,  народних посланика…

На опелу које је почело у цркви Св Саве чинодејствовао је сам Патријарх,  уз  асистенцију епископа Николаја  и  Викентија  и  још  дванаест  свештеника.  По завршетку опела одржао је кратко слово епископ Николај Велимировић: ” Пред нама се налази хладно тело   Васиља Грђића,  човека који је имао пламени дух,  који је грејао  људе,  а палио  нељуде.  Васиљ Грђић је припадао оној чети “малој али одабраној ” која се наоружана само истином и правдом,  у борби против моћне  двојне монархије могла најзад једнога дана поносити својим успехом.  Та мала чета видела је и дочекала своју победу и оправдала ову народну изреку,  да је боља мрва правде но кола неправде.  Васиљ Грђић је страдао,  али је страдао за свој народ и племениту идеју ослобођења.  Тамница за њега није била кућа необична.  Тамница и патња мучиле су само његово тело,  али је његов дух  био несаломљив.  Само тако овај велики човек могао је  у најтежим часовима смело  узвикнути:  “Жари пали удбински диздару,  док и твојој кули земан дође”  и дочекати остварење ових својих речи.

Васиљ Грђић је доживео дане слободе и живео у њој пуних 15. година, али Васиљ Грђић и у миру је остао исти и непроменљив.  У добру он се није понео.  Његов живот на целој линији илуструје његов велики карактер.  Када данас спомињемо велики карактер Васиља Грђића  ми као да судимо сами себи,  јер су карактери изузетак у данашњем добу.  Међутим,  у Херцеговини,  дичној земљи Растка Немањића,  кроз векове карактери су били правило. Ни сиромашније земље,  ни бољих јунака,  ни мање земље,  ни више људи са толико  части и достојанства.  У таквој околини,  Грђићу није било тешко да сачува оно што је наследио од својих предака,  да одржи оно што је битно у души народној,  честитост и поштење.  Грђић је био истовремено и јагње и лав.  Један библијски пророк рекао је да ће доћи време када ће јагње и лав заједно обитавати.  Те су се речи обистиниле у хришћанска времена,  јер су се  хришћанскии борци држали као јагњад према онима који љубе правду,  а као лавови према онима  који су надахнути неправдом и насиљем.  Као убеђени монархиста,  верујући да се наша земља може унапредити само кроз монархију на челу са народном династијом Карађорђевића  пошао је из Сарајева са сузама својих Сарајлија и целе  Босне.  Отишао је на Опленац,  преживео трагичне тренутке,  целивао последњи пут ковчег Краља Мученика,  вратио се у Београд,  легао на постељу и умро.  Умро је као да је желео са своје стране  нешто  да  дода великој националној жртви.  Црква не жали више мртве него живе.  Она зна да није на губитку.  Домаћин када пожње жито са њиве  и пренесе  га  у  своје кошеве није ништа изгубио.  Знајући да је Васиљ Грђић отишао у царство вечности  ми се данас клањамо његовој сени и узвикујемо вечен му покој”.

“Живот  се гаси,  а моја мисија није завршена…борити се за истину,  правду и слободу… најбржим,  најкраћим и најефикаснијим мјерама…”  Последње су речи овог српског горостаса.

Жалосна је чињеница  да је  до пре неколико година Васиљ Грђић био потпуна непознаница у српском роду,  чак и у његовом родном  Гацку.  Важно је неговати културу сећања на  такве националне  хероје,  извући их из заборава и вратити их на место које заслужују у српској историји. Смиљка Соретић, унука  Васиљевог брата Војислава  даривала је гатачкој општини,  бисту Васиља Грђића,  рад академског вајара Сретена Стојановића. Надамо се да ће јој се ускоро наћи заслужено  место у  централном  делу Гацка. Општинско признање које носи Васиљево име додељује се као највише признање  за посебан  допринос  за развој  Гацка,  једна од улица у Гацку носи име браће Грђић…

Клуб Гачана у Београду је пре пет година поднео иницијативу да се неке улице у Београду именују по знаменитим Гачанима.

Пре свега,  невероватно је да Београд нема Гатачку улицу, сви градови Источне Херцеговине, имају улицу у главном граду Србије, као и многи  градови из бивших република СФРЈ. Ако се раније оправдање проналазило у идеолошким разлозима, сада их нема.

Поднете су иницијативе да поједини знаменити Гачани  добију улице у Београду,  пре свих,  гроф Сава Владиславић и Свети Петар Зимоњић.  Недавно смо овим иницијативама придружили и захтев да Васиљ Грђић,  добије  улицу  у  Београду.  Гачанин чији смо део биографије представили,  човек који је говорио из душе народа,  делатник који слободу сања, али се за њу бори, прегаоц који само истину збори и трудбеник који за правду  живи. Он и његова браћа нигде и никад нису обрукали славне и поносне претке.  Србин који је сахрањен у Алеји великана,  и кога је на вечни починак испратио народ ,  закрчивши улице Београда.

Клуб Гачана ће у наредном периоду своје деловање усмерити ка циљу да  знаменити Гачани добију  улицу у престоници  Србије,  за коју је свако од њих дао велики допринос.  Када видимо ко све има улицу у Београду,  заиста је велика срамота да је нико од ових великана српства нема.   Сваки дан смо сведоци како истакнуте јавне и политичке личности, без имало стида, снисходљиво,  удворички и кукавички тону све дубље и дубље у издају својих предака и свог народа.

Када и поред  свог  зла који смо претрпели деценијама и вековима уназад,  представник српског народа  Борис Милошевић, бестидно жели да присуствује прослави злочиначке “Олује” или познати глумац Милан Марић чита стихове сребреничким муслиманима, срамно и несхватљиво покушавајући  да оптужи свој народ за геноцид, највећи број нас ћути.

Ово су само примери из претходних неколико дана, много их је више и све су учесталији. Ех,  да су нам  данас Васиљ  Грђић,  Гаврило Принцип или  Богдан Жерајић,  друга би се прича причала, или ми се само чини…Нужно је српској омладини,  док још није касно представити људе и јунаке који су љубили и неговали српство мило.  Који нису пристајали да зарад ситног шићара,  изгубе свој образ, издају своје порекло,  обезглаве своје име. Пуна  је српска историја оваквих примера. Али залуд,  кад од учитељице живота не учимо ништа. Бити потомак ових див јунака није само част,  него пре свега обавеза.  Пут Васиља Грђића је српски пут.  Сем тог пута, ми други пут немамо, нити требамо…

Слободан Бобан Драшковић

Литература:

• Успомене-  Ристо Грђић

• Споменица Васиља Грђића

• Алманах Просвјете

• Дневни лист “Време” -1934.

Преузето са: Слободна Херцеговина