ГАЛЕРИЈА ЗНАМЕНИТИХ ХЕРЦЕГОВАЦА: Манастир Шишатовац – вјечно коначиште ктитора Секуле Витковића

• На јужним падинама западног дела Фрушке горе, северно од Сремске Митровице, из правца села Манђелос и Лежимир сместило се сремско село Шишатовац, а на ободу његовог атара стамено стоји истоимени манастир.

 

Историјски подаци казују да су монаси манастира Жича бежећи од турског зулума почетком 16. века дошли на Фрушку гору у предео данашњег села Шишатовац и ту затекли малу зидану цркву чији је ктитор био Стефан Штиљановић. На темељима те цркве између 1545. и 1550. године подигли су већу, окупили братство, а манастир назвали Шишатовац. Временом је Шишатовац постао један од највећих манастира у Срему. Манастир је имао велико имање и богату ризницу.

Архимандрит шишатовачки Вићентије Поповић је пуних двадесет година између 1758. и 1778. године градио нову већу цркву, тј садашњу цркву. Тада је саграђен и велики звоник.

И кад је Вићентије Поповић постао епископ Вршачки несебично је помагао манастир Шишатовац како би га сачувао од најезде Турака, Аустријанаца и Угара.

Верни српски народ је у манастиру налазио уточиште сваке врсте, па га је веома поштовао, помагао и даривао.

Неки од њих као што су браћа Монастерлија српског порекла, српски подвојвода и Хабзбуршки  оберкапетан Јован и Јосиф аустријски пуковник, српски официр-капетан, а каснији аустријски пуковник Вук Исакович и његов брат Трифун, аустријски пуковник Секула Витковић и његов брат капетан Јефтан Витковић издашно су помагали манастир приликом градње и сваке реконструкције, како цркве тако и помоћних зграда, као и при набавци црквених књига и реликвија.

Због својих ктиторских заслуга и доброчинства тело Херцеговца, Требињца,  Секуле Витковића почива у крипти манастирске цркве.

Писац ових редова имао је прилику и част да у манастирској цркви запали свећу за покој душе свом земљаку и да га спомене у разговору с игуманом манастира јеромонахом Андрејем.

Секула Витковић је један из плејаде требињских Витковића који су живели у Мостаћима сада приградском насељу Требиња. Рођен је 1687. године од оца Сима. Његово име  поред осталог у свом тестаменту помиње, као свог рођака, чувени дубровачки трговац Хаџи Јово Дучић Витковић, родом из Требиња.

Секула је са 19 година у потрази за бољим и сигурнијим животом отишао из Херцеговине, прикључио се граничној аустријској војсци у Славонској војној крајини и дошао да живи у Вуковару.

Као војник-хусар лаке коњице тог времена Секула је исказао велику храброст и способност у борбама на страни Хабзбуршке монархије против угарског феудалца Ракоција и његове буне као и у борбама за освајање Сегедина, града који је био седиште санџака у јужној Угарској.

Војне заслуге су га довеле да је 1731. године постављен за капетана у Бачко-бодрошкој жупанији, у данашњој Бачкој Паланци. Српски народ је поштовао Секулу, па га је бирао за свог представника на Народно-црквеном сабору у Карловцима. На тим саборима нису се само бирали архиепископи већ су се решавала и многа друга питања везана за живот Срба у Монархији.

Већ 1735. године постао је командант Петроварадинског шанца, данашњег Новог Сада, а затим бива распоређен у Срем где је као пуковник постављен за заповедника Сремско хусарске регименте са седиштем у Старим Бановцима.

Свој животни век Секула Витковић окончао је 1754. године у Батајници, а сахрањен је у манастиру Фенек. Као једног од ктитора манастира Шишатовац његово тело је 1771. године пренето у манастир Шишатовац и положено у манастирску крипту што се може видети и прочитати на надгробној плочи.

Сви ови поменути Срби, а и многи други, иако су припадали Аустријској монархији и за њу ратовали нису се одрекли своје вере и свог народа. Успели су да се отргну налету католичке цркве у процесу покатоличавања и остану верни својој Српској православној цркви, чувајући овај а и друге манастире по Фрушкој гори.

У манастиру је 1643. године боравио патријарх Пајсије Јањевац. Архимандрит Лукијан Мушицки пуних 12 година је службовао у Шишатовцу. Ту је Вук Стефановић Караџић уз слепог Филипа Вишњића записивао српске песме. У манастиру је службовао и ту је сахрањен архимандрит Петроније Трбојевић, доктор права и богослов, сестрић Николе Тесле, син Теслине сестре Ангелине. И сам Никола Тесла је у младости боравио у манастиру Шишатовац, тешко болестан  лечећи се лековитом изворском водом.

Зла судбина задесила је манастир за време Другог светског рата, усташе су у августу 1941. године одвеле све калуђере на челу са игуманом у логор где су пострадали, а драгоцене реликвије су покупили и предали повереништву НДХ у Загребу.

Током рата усташе су однеле манастирска звона, срушили конаке, минирали цркву и запалили библиотеку.

Манастирско здање је данас увелико обновљено, а трагови недела још увек се виде на самој манастирској цркви посвећене Рођењу пресвете Богородице. Добри и племенити људи данас као и они пре њих неће дозволити да се затре српска реч, православна вера и угасе кандила српских светиња.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић