Исјечци сјећања (32): Наш прогон славе и они које смо дочекивали у својим селима

Док сам растао на селу, а у селу сам и рођен, хватала су ме понекад маштања о томе како би било лијепо да сам рођен и да живим у граду. И то због тога да не морам да радим оно што сам морао да радим на селу.

Иако сам малко и упознао град кад су ме у вријеме раног дјетињства водили по болницама, а то је било доба почетка каквог-таквог памћења онога што сам гледао и слушао, таквих жеља тада нисам имао. Тада сам се и плашио града. Плашио сам се великих кућа, лијепо обученог народа, дјеце која су, чинило ми се, била злочестија од нас који смо живјели на селу, другачијег говора од онога којим смо ми у Јошавици говорили. Нико од оних код којих смо били, а све су то били наши рођаци, није рекао: Иша сам, или ишо сам у дућан да узмем крува и слалине, већ овако: Ишао сам у шпецерај да купим круха и шпека. „Шпецерај“ и „шпек“ брзо сам заборавио. С њима сам се сусрео тек по доласку у Петрињу, у шести разред.

Та размишљања о граду јавила су ми се у скроз предшколско вријеме, кад сам у Јошавици био увођен у послове чувања оваца, а онда крава и коња. Била су то сасвим танана размишљања, маштања. Јављала су се најчешће приликом јурњаве за овцама – немирнију стоку од оваца и крмака никад нисам чувао. Само, свиње сам чувао свега неколико пута. Али овце: најприје у Јошавици па поново у Комоговини. Отјерам их у мајине, зване Гајине, које се налазе на сјеверном ободу приватних комоговљанских шума Шамарице, па их пустим по Доњим Гајинама. Ја још нисам ни сјео, а оне већ шишају према Горњим Гајинама, са чијих чистина, између грмељака и трњака, одлутају кроз шуме Борисавца и још даље – у шуме вијенца Паљевина.

Жеља за градом почела је у ствари да јача доласком у Комоговину, у осмој години. Та се жеља често мијешала, и не само код мене него и код од мене нешто млађих сестре и брата, питањем: зашто смо ми морали да будемо дјеца Јоце и Данице па да морамо да радимо све то што смо радили док смо ишли у прве разреде основне школе? Касније смо радили и све друге и најтеже сеоске послове. Сестру и мене, након што смо кренули у више разреде осмогодишње школе, најприје ја, а онда и она, чекали су и најтежи послови цијелог љета, док је брат те послове, посебно орања, брнања и сијања, радио са оцем и у прољеће и у јесен. А такве послове дјеца која живе у граду нису морала да раде: да чувају овце, краве, једно вријеме и јунце, а онда и коње; да плијеву поврће у башчи: свако добије по гредицу па тјерај; да чупају конопљу и кетен, да их увезују у снопове и одвозе у ријеку Суњу на кисељење, па да их, онако суве, данима млате ступом; да иду на прутање, копање и огртање кукуруза (кад идем и код себе и код другога с коњима, колима и прутачем, устајем у три сата, прутамо до доласка копача, а тада дајем коњима да једу, узимам мотику и копам док год има испрутаних редова, а онда поново); да косе траву, дјетелину, стрнокос и да то суше, осушено да довозе на гумно па га дјеђу у пласнице, или сијено и дјетелину спремају на шталу, у сјенике, а слама и стрнокос обавезно се дјеђу на гумну; да иду у жетву и за жетеоцима да вежу снопље (да, знали смо и ми, неки дјечаци да то радимо); да машинају жито, да на дрешу режу снопље, а неки малко старији и да сноповима хране дреш, да одгрћу сламу, пљеву, а малко старији да вежу вреће напуњене житом и да их склањају како би старији од њих то односили и спремали на за то одређена мјеста; да воде коње или волове на њиви у вријеме орања, да и сами држе плуг, брначу и сијач код сјетве кукуруза; да беру гра курузарац у кукурузима (е што сам то мрзио!); да беру кукурузе и да их перушају; да иду у шуму, спремају и довозе дрва, да их режу, цијепају, уносе и слажу у дрварници, шупи или испод какве стрехе; да их воде по сајмовима и да чувају коње и кола док се родитељи не врате; да смирују конак док родитељи раде по њивама, башчама, у шуми, или кад некуд оду: да нахране свиње, кокоши, гуске, туке и раце и да их затворе, да покупе суве рубине са штрика у воћару; да из воћара унесу сак са сиром; да наложе ватру како би мајка кад дође могла што брже да припреми нешто за вечеру; да помузу краве (нучио сам да музем и краве и овце); да чешу (чешагијом и кефом) говеда и коње; да купе шљиве и помажу код печења ракије; да иду зими у шуму и да режу кестеново дрво за танин, да то дрво режу и комаде слажу поред пута како би дрво било припремљено за чекићање и одвоз; да одлазе, кад их отац пошаље, с коњима, колима и на колима с плугом, брначом и сијачем да раде код других у свом селу или у неком другом селу – код рођака, кумова пријатеља… и тако даље, и тако даље.

Од нас, Јоцине и Даничине дјеце, у Комоговини су, а то су други говорили, тако радили од нас нешто млађи дјечаци Шестићи, Милош и Божо, синови Ђуре и Данице. Е, сад, морам и ово да кажем: Милош, Мића, био је голман моје комоговљанске екипе са којим сам одиграо највише малофудбалских утакмица од свих голмана са којима сам играо мали фудбал, а Божо се посветио рвању, са Рвачким клубом „Гавриловић“ из Петриње освајао је првенства Југославије, рвао за Рвачки клуб Сисак, освајао бројне медаље на југословенским, републичким и међународним такмичењима, учио друге рвању, а играо је с нама и мали фудбал на Чечевици; како сам га само волио!…

Е, у тим тако давним и још давнијим временима, маштао сам о граду. И не само због рада, него и због много чега другог о чему сам слушао, а нешто и видио.

И кроз све те године, како за вријеме боравка у селу током цијелих година тако и за вријеме љетних распуста, долазе нам у село дјечаци и дјевојчице из Загреба, Београда, Сиска, Сарајева, Петриње и причају како одлазе у кино и гледају каубојске филмове. Причају како се туку дјечаци из ове против дјечака из оне улице. Они из Београда и Загреба причају о животињама у зоолошким вртовима. А онда им ми кажемо да смо и ми били у зоолошком врту. Причају о фудбалу, о Црвеној звезди, Партизану, Динаму, Сарајеву… Па крећу и измишљања и хвалисања: за једнога се причало да брани у јуниорима Партизана, за другога да игра за јуниоре Динама, трећи је играч Новог Сада, четврти Сегесте… Причају како краду лубенице чим лубенице стигну на женски плац, како краду трешње, грожђе по виноградима… И још нам свашта причају.

Добро, и ти који живиш на селу знаш нешто и од тог њиховог. И ти, кад наиђе дан (или дани) па не мораш да радиш нешто од онога с почетка приче, али говеда и коње чуваш, без тога не може, па кад приспију кукурузи, печеш печенике. Иде и неко од њих с тобом, ужива и све уздише како је нама лијепо, или лепо, свеједно. Понекад иде неко од њих са неким од нас да краде кукурузе. Па га водимо да краде крушке јечмењаче… А онда га учим да јаше моје коње. Он прича о хиподрому и седлу, а код мене су сва Брда и чечевичке ледине хиподроми. А о седлу да се и не прича: какво седло, јадан не био!

Кад сам у дванаестој години отишао у град, брзо сам учио много штошта од онога што су они причали. За нешто од тога што су причали, схватио сам да су преувеличавали, осим одлазака у кино, у циркус „Адрију“, на утакмице… Предност су биле посластичарнице, ако сам имао који динар, и у њима, поред сладоледа, обавезне су биле лимунада и алва. Док су крађе трешања, грожђа и лубеница на женском плацу исте као и крађе воћа у мом селу.

Кад поново дође љето, а ми, који смо завршили разреде својих школа, што прије у своје село. Па се они, дјеца функционера, службеника, официра, бројних мајстора, па зетови из богзна ког краја, па снахе из тамо неког града, села, па све почне испочетка. Укрцам некога себи у запрежна кола с лотрама па на Брда. Он сједи, пружи ноге свијене у кољенима између пречки лотре и млати с њима. Није ни свјестан колико слободе имају те његове ноге док се возе преко плитке Суње, па каменим и од тог камена кречњака прашњавим путем, па колским путевима између њива. И док товарим мисираче, какву траву или било шта друго, показујем му гдје живе отровне змије кљечани. Учим га како се чува од осињака у земљи близу најродније шљиве, учим га да се не плаши гуштера, учим га како се прилази коњу, увече га изводим на брдо близу шуме да чује лисицу, да у предвечерје види срне на паши. Сутрадан га водим у бербу купина и дивљих малина. Кад који дан падају кише па стану, водим га да бере вргање, лисичарке и рудњаче. Учим га да једе трњине и глогиње. Водим га на забаве: ја свирам, а он гледа и чуди се. Водим га на купање у вир Милаковац (испод Трешњара, гдје је граница између Комоговине и Боројевића). Ми скачемо са једне од повиших грана јошића, а он не смије… И све тако…

И данас се поносим са својим селом, са својим селима, са оним што је било највредније у њима: њиховим народом. И срећан сам што сам живио и у селу и у граду. Јер село ми је дало оно што никад и нигдје не бих стекао. А град је то на свој начин само допунио.

А сад с тугом у очима посматрам ову дјецу, ове потомке прогнане дјеце у великом граду од којих ће ријетко ко имати прилику да се у природи сретне са вуком, дивљим вепром, поскоком, да пече печенике, да краде крушке јечмењаче, шламе, диње и друго воће. Та дјеца никад неће сазнати шта то значи кад се плијеве око лука, краставаца, парадајза, па се онда оде на купање у Жарков или Стевчин вир, па се у Чечевици заигра малог фудбала.

Нажалост, ни моји унуци то никад неће сазнати. Јер тамо гдје им је дјед, ма од каквог рада да је био уморан, и изнад свега волио село, сад расту шуме и заборав.

Сад наш прогон из тих пустих села и градова славе и они које смо дочекивали у својим селима, које смо учили јахању неседланих коња, којима смо пекли печенике, водали их по зборовима…

Дани пролазе, а на нашу радост – и наша дјеца расту!

Милош Кордић

Преузето са: banija.rs