Јасеновац – рана која никада неће зарасти
У Храму светог пророка Илије у Млаки и у Манастиру Јасеновац 22. априла 2024. године обиљежено је 79 година пробоја посљедњих заробљеника логора Јасеновац.
У Храму светог пророка Илије у Млаки су епископ пакрачко-славонски Јован и администратор митрополије загребачко-љубљанске владика Кирило служили свету Архијерејску литургију поводом обиљежавања Дана сјећања на Новомученике Јасеновачке и на све пострадале током Другог свјетског рата. Након литургије, у Манастиру Јасеновац служен је парастос и освештани су кољиво и колач. Након парастоса, присутни су обишли цркву посвећену Рођењу Светог Јована Претече, која припада Епархији пакрачко-славонској Српске православне цркве.
Обиљежавању су присуствовали изасланик српског члана Предсједништва БиХ Бошко Томић, изасланик предсједника Републике Српске Синиша Михаиловић, државни секретар у Министарству за људска и мањинска права Иван Бошњак, амбасадор Републике Србије у Републици Хрватској Јелена Милић, протојереј-ставрофор Слободан Лалић директор Српске православне опште гимназије Кантакузина Катарина Бранковић у Загребу, замјеник начелника општине Окучани Синиша Мартиновић, предсједник жупанијске организације Самосталне демократске српске странке за Бродско-посавску жупанију Миленко Ећимовић, представници удружења из Баната из Идвора и Новог Кнежевца, потомци и поштоваоци жртава из Републике Србије, Републике Српске, Црне Горе и Републике Хрватске.
Владика Јован, који је и сам потомак јасеновачких жртава истакао је значај обиљежавања културе сјећања на страдале у геноциду током Другог свјетског рата на територији НДХ.
– Идеја сјећања је уписана у бит европске цивилизације и европске културе и културе сваког од нас. Оно чега се не сјећамо увијек нам се врати на зао начин. Сјећање, које производи освету, гњев, набој и мржњу је сјећање које нам не треба. Али сјећање на жртве, сјећање и чување имена и идентитета жртве, то је оно што треба да чинимо и то је оно што нам даје будућност.
Синиша Мартиновић, замјеник начелника општине Окучани и предсједник Вијећа српске националне мањине општине Окучани истакао је значај обиљежавања сјећања на све жртве.
– Ми смо у Западној Славонији сви везани, нема куће која није неког изгубила у Јасеновцу и Старој Градишки. Нема куће која није неког имала у Јасеновцу, чак сам имао и баку која је била у пробоју овдје у Јасеновцу. А бака и дједа други су спасени из колоне која је ишла за Стару Градишку и Јасеновац. А и повезница са овим задњим ратом… Онда се сви чуде и питају јел толико има Срба у Републици Хрватској, кад смо 1995. године избјегли. Има нас, има нас и сад. Ево ми у Окучанима његујемо то и боримо се да се то не заборави. Сваке године 22. априла долазимо у Млаку и Јасеновац, мимо тога што учимо и нашу дјецу да дођу. То треба да буде дан сјећања и да сви погнуте главе дођемо у Јасеновац, јер је то једина жртва коју можемо дати – истакао је Мартиновић.
Страдање у логорима за вријеме Другог свјетског рата оставило је горак укус и ране које никада неће зарасти. Једино што можемо да урадимо јесте да се сјећамо свих жртава које су на најмонструознији начин страдали у логорима. Наша обавеза је да их се сјећамо и да сваке године обиљежавамо њихово страдање. С обзиром да се ради о незапамћеном страдању једног народа за вријеме неког рата, број људи који их се сјећају требало би да буде много већи. Срби у Републици Српској и Републици Хрватској осјетљиви су на ова страдања, јер се посљедице и дан данас осјете. Још увијек постоје генерације које памте логор или имају некога ко је настрадао у логору.
Драгана Шиповац
