Јово Иветић: На точку живота – све у своје вријеме

Јово Иветић је прије осам деценија из Казанаца „возом без возног реда” заједно са својим земљацима из Црног Луга, Бастаса, Нуглашице, Сајковића, Грковаца… стигао у Наково. Био је дијете, четрнаестогодишњак. Данас је највремешнија мушка глава у Накову са своје 92 године живота.

– Пролетеше године – рече Јово на почетку нашег разговора и настави причу.

– Оно вријеме некад и ово сад двије су стране свијета. Дошао сам као дијете са мајком Станом, оцем Стеваном, браћом Живком, Илијом, Неђом, Рајом и сестрама Спасом и Весом. Ја замало да останем у Казанцима са стрицем Васом и стрином Бојом јер немаше дјеце. Они осташе на нашем огњишту. Ја нисам хтио. Гдје ћу гледати другу жену ко своју матер, а ону што ме роди да оставим. Занећам се и кренем. Међутим, мој брат Мирко, од све моје браће, кад кренусмо пут Војводине, тек што мало поодмакосмо, отме се, искочи из кола и врати се стрицу Васи да са њим остане. Никад се није покајао што је од пута одустао.

Јово даље казује да су знали за Војводину јер му је отац с јесени за вријеме старе Југославије одлазио у Бачку да бере кукурузе. Памти и први сусрет са Наковом, по самом доласку.

– Куће нанизане једна уз другу. Испражњене. Остали столови, ормари, дио кућног прибора… Неке од кућа у селу и данас красе швапски лустери, прозори, плочице… Испред сваке била живица уредно окресана. Цијело село под воћем и виноградима. Ко је коју кућу добио да настани зависило је од броја чељади у породици, ко је био борац, ко је имао палог борца, па по неким заслугама… Нико завидан – присјећа се Јово првих дана у Банату.

Питамо се откуд дио колонистичког народа да крене баш пут Накова. У сјећању мјештана овог лијепог села и данас живе приче оних који су из динарског краја први крочили на наковачко тло. Босанско Грахово је имало своју делегацију у саставу Марко Јањић, Милан Бурсаћ, Илија Маљковић, Милош Лукач, Мика Штрбац и Даница Мирчић. Били су задужени за додјелу кућа. Казивали су да су Наковчани требали да иду у данашње село Сутјеска, али су у Сечњу већ биле бројне херцеговачке породице које су настаниле то село. И тако стигоше у Наково.

Јово се присјећа и љепоте дјетињства када је у селу све врвило од дјечје граје, безбрижности играња крпењачом. У Накову је далеке 1945. године било нешто више од 1.600 ђака распоређених у три сеоске школе – централну, у манастиру и близу границе са Румунијом. Данас наковачка основна школа једва да има осамдесет ђака. Толико је малишана некада било у десетак породица.

– Били су то све лијепи дани, а сада сјећање. Све се дешавало у своје, право вријеме. И школа, и радни вијек, и војска и женидба – уз благи смијешак сјете наставља своје казивање Јово.

– Моју покојну супругу Душанку упознао сам кад сам војску одслужио. Она је из Пеуља. Имам ћерку Љиљу, зета Стевана и унуку Мирјану. Имам и праунука Јована, име моје, мој соко.

Сачувана шина

О својим радним данима, Јово са поносом казује.

– Био сам ковач. Прва сазнања о том занату добио сам од Нијемца Јохана, који када нас је поучио отишао је у Њемачку. Некад су запрежна кола била главно превозно средство. Да би се људи превозили или какав товар превозио, требало је точак направити. Састојао се од више склапаних дијелова да би се добио цијели круг. Такав, дрвен није био у функцији. Око њега је морало гвожђе које се звало шина. Без шине точак би пукао, разлетио се. Не иде. Та шина око дрвеног точка је као обруч око бурета за вино. Исто сам и коње поткивао. Наково је имало четрнаест улица. Свака улица своју радну бригаду са двадесет коња. Сад не знам има ли у селу и један коњ за пољске радове.

Ријеч по ријеч са домаћином Јовом Иветићем из Накова протече за трен. Ненаписаног у овом чланку оста да се испише један роман. Многе од догодовштина и данас се препричавају. Тако, некада са разгласа, на ћошку „пете” улице, често се чула музика. Звучник је био постављен на дрвету и чула се пјесма Јаблани се повијају. Изашла стара бака Боровница на улицу и каже: „Јадан ли си, куд си се раније „припо” на ту висину и пјеваш одатле”. Узалуд ју је син убјеђивао да је то само музичка справа.

Татјана Рађеновић

Нема коментара

Напишите коментар