ЈОВО РАДОШ: ГУСЛАРИ МУЧЕНИЦИ
Предсједник Савеза гуслара Србије проф. др Јово Радош написао је за Слободну Херцеговину, поводом 80 година од усташког геноцида над српским народом у НДХ, текст о српским гусларима који су своје животе окончали у јамама безданицама. Народни гуслари су соколили народ, уливали му веру и снагу, подсећали га на снове о јединству и подстицали га на побуну и јуначке подвиге. Зато су многи од њих били страдалници и мученици.
ШЋЕПАН ЗЕЛЕНКОВИЋ (1890 – 1941)
Гусларска песма је у српском народу одувек представљала највернији израз његовог неугасивог осећаја за слободом и отпором свакој сили и тиранији. Народни гуслари су соколили народ, уливали му веру и снагу, подсећали га на снове о јединству и подстицали га на побуну и јуначке подвиге. Зато су многи од њих били страдалници и мученици. И то не само у време турског ропства. Аустрија је, након Берлинског конгреса, предузимала многе активности у Босни и Херцеговини како би деморалисала народну веру, па су чак и гусле биле забрањиване. А посебно су на тешке муке стављани народни гуслари у време спровођења усташког геноцида над Србима у Другом светском рату. Један од оних који је тада умро мученичком смрћу био је и Шћепан Зеленковић.
Шћепан Зеленковић је рођен у селу Рјечице код Домановића у Херцеговини 1890. године. Зеленковићи су, иначе, веома стара српска породица. Јевто Дедијер, у својој антропо-географској студији Херцеговина, вели за њих „да су их Турци ту затекли“.
Шћепан је био „кршан, лијеп и миран чоек“ – казује о њему његов унук по мајци Симо Бојбаша (1939). „Имао је пет шћери и два сина. Као гуслар узео је четврто мјесто на такмичењу код краља Александра. (Његов син Ристо је био добар гуслар, али не као он).“
Занимљиво је да Шћепана Зеленковића помиње и књижевник Милош Црњански у свом запису са „утакмице гуслара код Алипашиног моста“ из 1925. године, наводећи да је, том приликом, певао песму Бој на Острогу.
Када је почео усташки терор, Шћепан је наслућивао шта ће бити, па је закопао гусле у башти испред своје куће. „Ја сам их (наставља причу Симо) нашао много година касније, након рата. Биле су прилично пропале (струнуле) у земљи“.
Усташе су ухватиле Шћепана, са још двојицом његових братственика, пред Видовдан 1941. године, и са другим заробљеним Србима затвориле у Домановићима. Ту су их стављали на најтеже муке. „Пребијали су им и ноге и руке“ – пише о томе Милан Булајић у својој књизи Усташки злочини геноцида. Шћепану су, како се касније причало, закивали и коњске чавле под нокте, говорећи: – „Сад куцни Шћепане по струнама и запјевај о Милошу и Марку“!
Шћепан Зеленковић је, са осталим Србима, бачен у јаму Бивоље Брдо, а његову жену су заклали на кућном прагу.
ИЛИЈА ВУКОВИЋ (1899 – 1941)
За Илију Вуковића одавно се надалеко чуло; како по његовом гусларском умећу, мушкој лепоти, људском достојанству и угледу, тако и по трагичној и мученичкој смрти од злочиначке усташке руке. О њему је много писано и приповедано још за живота, а дивне редове и странице посвећене овом врсном гуслару и човеку написали су и књижевник Радослав Братић у књизи Зима у Херцеговини), затим Будо Симоновић, као и Милош Марковић (иначе, Илијин блиски сродник) у тексту Илија Вуковић – метафора песме, певања и трагедије.
Наиме, када је тридесетих година прошлог века, у задужбини Илије М. Коларца, одржавана „утакмица“ гуслара, на којој је краљ лично председавао жирију, за најбољег такмичара Краљевине Југославије проглашен је Илија Вуковић. Остала је прича како је за време његовог гусларског казивања песме Стари Вујадин краљ пустио сузу. Том приликом, краљ му је уручио, као лични дар, позлаћени пиштољ, руски „наган, , какав је носио и славни руски војсковођа Кутузов. Уз то, даровао му је и златним жицама извезено свечано црногорско народно одело, а краљица Марија му је поклонила златни сат. Постао је краљев и краљичин љубимац и одмах му је понуђено „намештење“ у њиховом двору и кући на Сењаку. Иако је Илији било жао оставити родитеље и родни крај, он је, након неколико месеци прихватио понуду и од тада је био стални учесник на свим свечаностима које је краљ приређивао.
Илија Вуковић је рођен у Наданићима, код Гацка у Херцеговини, од оца Обрена и мајке Стане, рођене Марковић, из суседног села Мацановине. Његови родитељи имали су укупно девет синова и десету кћер Јелену Била је то честита кућа, која је неговала епску традицију и поносила се са својих „девет Југовића“
Али, дошла је и крвава 1941. година и усташки погром над српским становништвом у Херцеговини. Усташе (Хрвати и муслимани), ухватили су Илију Вуковића уочи Видовдана, на домак Невесиња, код Кифиног Села, и привели га већој групи повезаних Срба, међу којима је било и 28 Гачана. Пребили су му и руке и ноге, одсекли уши, поломоли зубе, извадили очи (као некада Турци Старом Вујадину) и тражили да тако осакаћен опет отпева ту чувену песму која га је прославила. Он је, у мукама и последњом снагом, певао познате стихове, поистовећујући се са старим хајдуком и његовом јуначком смрћу. Унакаженог су га, са осталим покланим и побијеним Србима, бацили у ископану јаметину.
МИЛОВАН ВОЈИЧИЋ (1903 – 1941)
О Миловану Војичићу, невесињском гуслару и епском песнику, врло мало се зна у гусларској и широј друштвеној јавности. Само појединим памтишама и ревноснијим истраживачима наше народне баштине познато је да је професор Харвардског универзитета Милман Пери забележио од њега 171 песму, на основу чега је постао и најзаступљенији казивач у Перијевој збирци. Иначе, ове песме се посебно одликују својом тематском разноврсношћу и систематичношћу, пошто их је Војичић зналачки сложио и поређао по хронолошком реду (од најстаријих времена, до балканских ратова и Првог светског рата). Многе од тих сабраних песама су лично његове, а у појединима је правио и сопствене песничке интервенције и дораде, у складу са познатим епским стандардима.
Када је Пери имао свој истраживачки поход по Југославији 1933. и 1934. године, боравио је, поред неких других места, и у Невесињу, где се дружио са Војичићем, па му је овај (поред казаних песама), написао и посветио у његову част, и једну песму, коју је Перијев ученик и асистент Алберт Лорд уврстио у додатак књиге Певач прича.
Милован Војичић је рођен у Жиљеву код Невесиња 1903. године. Као заљубљеник у епску поезију, а истовремено и као добар гуслар, учествовао је и на неким од тадашњих „гусларских утакмица“ (у Подгорици и Београду), које су одржаване у периоду између два рата. Остало је упамћено, поред осталог, да је наступао и пред краљем Александром.
У јуну 1941. године, у време крвавих усташких покоља по Херцеговини, страдао је мученичком смрћу и Милован Војичић. Зликовци су му претходно (као и Илији Вуковићу и Шћепану Зеленковићу) пребили и ноге и руке, извадили очи, одсекли нос и уши и гуслама разбили лобању. Тражили су од њега да пева своју омиљену песму о Фердинанду („Смрт бечког ћесара“), као што су од Илије тражили да пева о старом Вујадину, а од Шћепана, о Милошу и Марку. Са још 173 Невесињца бачен је у ископану јаму код невесињског логора.
Преузето са: Слободна Херцеговина