Јововић, вазда ти пуцала: Два метка за Павелића

Када је Краљевина Југославија у Априлском рату 1941. године немоћно положила оружје пред највећом до тада виђеном војном силом и капитулирала, један дио Југословенске војске и појединињени припадници пружили су жесток отпор швапској армади.

Ношени завјетом предака да је боље изгубити главу него положити оружје пред непријатељем, ови јуначкиизданци краљеве војске су својимпримјерима чојства и јунаштва занавијек уписали себе златнијемсловима у српској историји.Један од таквих био је и Благоје Јововић, родом из села Косића, крај Даниловграда.

Априлски рат 1941. године га је затекао на војној служби у Струмици, Македонија.Из Македоније се преко Косова и Метохије враћа у Црну Гору.

У родним Бјелопавлићима се придружује Народноослободилачкој војсци Црне Горе. Када је почео Тринаестојулски устанак у Црној Гори, Благоје се налазио на дужности командира Косићког партизанског одреда. На тој дужности остаје до зиме 1941, када је дошло до трагичне Битке за Пљевља.

Опште је познато да је након те битке услиједио раскол међу устаницима. Истовремено, започела је и тзв. „друга фаза” комунистичке револуционарне борбе. У овим тешким и смутним временима, Благоје се сврстава на страну која је остала вјерна вјери, Богу и српскоме роду Југословенској војсци у отаџбини.

Након што му комунистички главар Иван Милутиновић издаје наредбу да крене пут Острога и ликвидира пуковника Баја Јакововог Станишића (Бајо је Благоју пријерата био командант у Подофицирској академији у Билећи), Благоје одрично одбија наређење, напушта партизане и ставља се под Бајову команду.Овдје ваља напоменути да је и Благојев блиски рођак Јаков Јововић, пријерата поморски официр, био у служби код Баја Станишића као један од команданата.

Од тада, па све до краја свог живота, Благоје се налазио у првим редовима српских националних бораца за које је комунизам био највећезло, против којег се требало боритисвим средствима. Све до одласка из Црне Горе (јесен 1944. године), Благоје се налазио у свим биткама које су се водиле против комунистичких снага, од Далмације до Космета и од Босне до Јадранског мора.

Септембра 1944. године, Благоје је делегиран од стране Врховног штаба ЈВуО за преговоре са Енглезима који су вођени у Италији.

Са групом четничких официра, упућен је из Котора за Италију. Након искрцавања на италијанску обалу и оствареног контакта са Енглезима, делегација ЈВуО сазнаје да су Савезници напустили ЈВуО и Дражу Михајловића и своја средства и повјерење усмјерили ка Титовом партизанском покрету.

Игром која је својствена и често разумљива само људима из обавјештајних структура, Благоје и остали официри остају у Италији и започињу своје ангажовање у британском Интелиџенс сервису, односно британској тајној служби.

За вријеме рада у британској тајној служби у Италији, Благоје сазнаје да је усташки поглавник и вођа НДХ Анте Павелић тајно пребачен ватиканским каналима (тзв. „пацовски канали”) у Рим, одакле је, опет, пребачен за Аргентину.

Благоје тада долази на идеју да искористи добијене информације и крене у лов на Павелића. Осјећао је да ову прилику не смије пропустити, јер се друга прилика можда никад више неће указати. Септембра мјесеца 1947. године, Благоје Јововић бродом креће из Ђенове за Аргентину.

Пунијех десет година је трајала Благојева потрга за усташкијем крвником. Тешко је било навикнути се на живот у Јужној Америци и започети све изнова. Благоје је радио као физички радник, конобар, морнар, трговац… Сналазио се и довијао на све начине да преживи у Аргентини, а да истовремено сазна ђе се крије његов плијен.

Упорни и вриједни Благоје успијева да након неколико година створи завидан иметак и стекне име које се са поштовањем изговарало у Аргентини.

Дал да га прибијем? Онда угледам ону ташну. Документи? Било би добро докопати се… али, ако су паре у торби, па ме ухвате и прогласе лоповом. И да сам га убио због пара! Оставим ја и Павелића и торбу.

Заједно са осталијем Србима који су након рата емигрирали у Јужну Америку, Благоје је основао црквену општину „Свети Сава”, Удружење бораца „Дража Михајловић” и Друштво „Његош”. Почетком 1957. године, након скоро десет година упорне потраге, Благоје дознаје потенцијално мјесто скривања Анта Павелића. Заједно са Јаковом Јововићем и Милом Кривокапићем, Благоје кује план за ликвидацију усташког поглавника.

Донешена је одлука да се Павелић ликвидира 10. априла, на дан проглашења НДХ. Тада је у усташкој емиграцији у Аргентини планирана прослава, па су сматрали да ће им тада и пажња попустити и неће бити опрезни ка раније.Тако је и било. Мјесто Ломас де Паламор, предграђе Буенос Аиреса. Вријеме девет часова увече.

Након прославе, Анте Павелић је са својим тјелохранитељем кренуо ка својој вили. Заједно са њима, у омнибус су ушли и Благоје и Мило. Срећа их је послужила, јер је по изласку из омнибуса Павелићев пратилац замолио поглавника да му да „вољно”, јер би наставио прославу у једном хрватском ресторану који се налазио у близини.

Павелић му је одобрио одлазак и наставио сам ка вили. За њим се запутио и Благоје. Како су изгледали ти судбоносни тренуци, описао је сам Благоје:…
Кренем за њим. Брзим кораком. Скоро трчим. Долазим на седамосам метара. Павелић ме је осјетио, видео… почео да виче:„Мајку ти јебем српскојеврејску, комунистичку!”

Чујем пуцањ, не знам одакле долази. Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два-три метра и пуцам. Једном. Други пут! Пуцам му у леђа, онако како је бјежао. Два пута у њега. Он пада. Како је носио ташну, она му испадне, са стране у једну башту.

Пао, не мрда, не могу да вјерујем да се прави мртав, ако су два метка у њега.

У том тренутку помислим — боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видети и онда му се мора судити!Дал да га прибијем?
Онда угледам ону ташну. Документи?
Било би добро докопати се… али, ако су паре у торби, па ме ухвате и прогласе лоповом. И да сам га убио због пара! Оставим ја и Павелића и торбу.

Неко виче: „Јуре, Јуре!”
И пуца се према мени. Ја се окренем и пуцам у том правцу. Испалим три хица. Почнем да трчим око зграда, полукружном улицом.

Народ излази. Питају — шта је било?

Онако задихан, говорим им:„Гледајте шта раде ове будале тамо, напиле се па пуцају на све живо!”„Тај је луд или пијан”, вичем да ме и они са прозора чују.

Револвер ми у џепу. Оставио сам само један метак, за сваки случај.Након атентата, Павелић је живио још двије године. Послије рањавања у Аргентини, усташка емиграција га је хитно пребачила за Шпанију, надајући се да ће у Франковој држави бити сигурнији. Ипак, усташки поглавник и крвник који је Српству дугова милион српских глава, ускоро умире од последица атентата (28.12.1959. године) у Мадриду.

Овијем витешкијем чином, Благоје Јововић се златнијем словима уписао у плејаду српских витезова. Макар мало је успио да ублажи бол за милион српскијех жртава које је Павелић и његова усташка НДХ позобала у Другом свјетском рату.

Дуго времена се није знало ко је извршио атентат на Павелића. Дуго се шпекулисало са именима атентатора и његовим налогодавцима.

Да један овакав јунак и његов подвиг не буду заборављени, потрудили су се пјесма и гусле. Епски пјесник из Црне Горе, Миодраг Мијо Боричић је написао пјесму Два фишека за српског крвника. Пјесму је снимио гуслар Веселин Вуковић. Дивни стихови на крају пјесме крунишу витешки Благојев подвиг:
Оде глава српскоме крвнику
вјечна слава нек је осветнику
што га српска Црна Гора дала
Јововићу, вазда ти пуцала!

Ипак, послије 55 година од свог одласка из Црне Горе, Благоје Јововић је дошао у посјету родном крају. Осјећајући да је на овијем просторима комунизам на измаку, дошао је да још једном бачи поглед на црногорско стијење.

Године 1991. Благоје је посјетио Црну Гору, родни крај и манастир Острог. Тада се сусрео са митрополитом Амфилохијем и у разговору са њим открио да је он човјек који је пуцао на Павелића.

Ускоро је новинар Тихомир Бурзановић на основу Благојевих казивања написао књигу „Два метка за Павелића”.

Благоје Јововић је умро 2. јуна 1999. у Аргентини. Ка што рече епски пјесник Миодраг Боричић ЈОВОВИЋУ, ВАЗДА ТИ ПУЦАЛА!

српски гуслар Сава Станишић
публиковано у Листу „Гусле“
издавач: Савез гуслара Србије
број 31 (октобар 2017. године, стр. 38-39)  

Вест преузета са: slobodnahercegovina.com