Књижeвноно вече у организацији Душе Буковице: вече сабрања, лијепе ријечи и традиционалне пјесме
Прошло је двије године од оснивања Удружења грађана Душа Буковице и тим поводoм организован је сусрет са српским пјесницима Далмације у Библиотеци „Свети Сава“ у Земуну, 31. јануара 2024. године. Било је то вече испуњено лијепом ријечју, традиционалном пјесмом, вече сабрања људи који Далмацију чувају од заборава.
Своје књиге представила су три аутора, Ковиљка Зелић, Андрејана Дворнић и Александар Васиљевић.
Модератор вечери била је шармантна Наташа Булатовић, чланица Удружења, а у програму су учествовали ученици Музичке школе Коста Манојловић из Земуна.
Главни задатак Удружења је рад на развоју и јачању свијести о националној култури и у том смислу чувања свих врста нематеријалне културне баштине. Баве се чувањем традиције кроз дигиталне формате јер су им циљна група млади људи. Чланови Удружења често бораве у Далмацији, праве мултимедијалне филмове, извјештавају са терена, откривају дестинације у завичају које су атрактивне, али занемарене и све то објављују на својој Фејсбук страници Душа Буковице. Чланице се иначе баве чувањем традиције и вредности из завичаја и професионално, Мајда учи да тка на разбоју (тари), Мирела је студент Етнологије и антропологије, а Наташа спрема докторат на тему Библиотека и архива цркава и манастира Епархије далматинске.
Прије разговора са ауторима присутни су могли да погледају филм о Цетини. Највећи број фотографија урадио је Александар Васиљевић који је рођен у Крагујевцу, отац му је Шумадинац, а мајка Далматинка са Цетине.
Васиљевић, који је представио свој роман Са Цетине Никола каже да му није тешко да одговори на питање да ли је Шумадинац или Далматинац рекавши да постоје два мјеста у његовом животу која у њему изазвају велико усхићење.
– Једно је брдо у Шумадији које се зове Светиња и поред кога сам управо прошао путујући овдје, а друго је Полача код Книна и када путујем у своју Цетину и сиђем сепертинама до Книна и крену прве сузе. Када прођем кроз Полачу и када се подигне Динара испред мене, немам ријечи да опишем тај осјећај.
Васиљевић наводи да није само импресиониран природним љепотама Далмације већ и нарјечјем и језиком људи са Цетине. С тога је нарација на екавици, како Васиљевић и говори, а дијалози су у оригиналном дијалекту људи из Загоре Далматинске.
У роману је мноштво историјских података, пописани су догађаји и документована грађа која је фино уткана у прозно ткиво. Преплиће се историја са самом судбином јунака. Описао је утакмице ФК Динаре, оснивање Соколског друштва у Далмацији, Српског привредног друштва Привредник, Задруге Српска зора, појављују се историјске личности као што је епископ Никодим Милаш.
– Сјећам се тренутка када сам одлучио да напишем овај роман. То је био тренутак када сам сазнао да у Исламу Грчком постоји мјешавина фортификације и стамбеног објекта, заправо родна кућа Јанковић Стојана и да је то и даље туристичка атракција и да је у власништву породице Десница јер је покојни Владан Десница директни потомак Јанковић Стојана. Онда сам се присјетио периода свог школовања, када сам учио пјесму Ропство Јанковић Стојана и када смо се бавили ускочким циклусом, зашто нам нико није говорио о географским одредницама и гдје се то све заправо догодило. Жељећи да опишем судбину и један истинити догађај кренуо сам да истражујем историју.
Васиљевић је прочитао одломак књиге који описује како се у Врлици спрема чувар Христовог гроба чинећи мајку поносном, а присутни су могли и уживо да виде Чуваре Христовог гроба, Јована Милаша и Васу.
То је обичај који је по народном предању стар 500 година. Народ се за Васкрс окупљао око своје цркве у Врлици и бранио је од турских упада из оближње Босне. Тај обичај постоји још само у Врличком крају и Јерусалиму.
Посебно изненађење је приређено када је аутор почео да чита стихове једне од пјесама која се пјевала послије слета Првог српског соколског друштва, а након првог стиха уживо су запјевали етномузиколог Драгана Томић и Јован Тричковић. То је изворна женска пјесма из врличког краја Ливадица, около јаење.
Андрејана Дворнић је рођена у Книну, написала је до сада четири романа Боје каледиоскопа (2012), Људи од воде (2014), Луткар (2018), Пчеле и шипражје (2021).
Тематика првог романа је тематика деведесетих година, вријеме рата, обухваћен у три цјелине: живот прије рата, вријеме рата, и трећи дио је избјеглиштво.
У другом роману Људи од воде описује период педесетих година када је направљена Хидроцентрала, вјештако језеро Перућа и описује се период живота људи тог поднебља.
Трећи роман Луткар је психолошка драма жене која је обољела од системске склерозе, четврти роман Пчеле и шипражје описује вријеме короне и неке социјалне и економске димензије које то вријеме прате.
– Повезница свега тога је Далмација јер ћете у свим мојим романима да наиђете на неки од далматинских манастира, на неку ријеч која побјегне на ијекавици. Наићи ћете на тај пут који води од Београда до Далмације. Увијек неки карактер који је специфичан за тај простор доље.
На питање модераторке да ли ју је велика трагедија одласка са родног огњишта можда усмјерила ка писању, Андрејана је рекла да на избјеглиштво гледа као на тужне године са статусом избјеглице.
– У првом мом роману избјеглиштво описујем као нешто што вас прати кроз цијели живот даље, али оно што остаје када све изгубите, остаје то достојанство. Браните га свим силама јер имате једино њега.
Као мала дјевојчица слушала је о манастиру Драговићу и звонима из воде и као дјетету то јој је дјеловало јако страшно, како звона звоне и чују се испод воде из потопљеног манастира.
– Преко љета 2013. имала сам страшну жељу да обиђем манастир Драговић. У моменту када смо помислили да смо се изгубили, иза некакве кривине нас је чекао сам улаз у порту манастира. Тај моменат уласка у манастир сам преплакала. Када сам се вратила у Београд одмах сам почела да пишем роман Људи од воде који је за годину дана написан и издат.
У роману постоји главни лик, Старац који се цијелим својим бићем бори за своја увјерења. Дворнићева сматра да су сви присутни на неки начин тај Старац и труде се да допринесу, свако на свој начин. Да ли кроз писану ријеч, фотографију, слику, причу, и труде се да вриједне ствари остану забиљежене, сачуване, што је по њој суштина и ове вечери.
– Старац који се појављује као главни лик у роману јесте управо особа која је несрећна и горда, лута свијетом због лажи које су изречене, због лажи других људи. Враћа се поново свом крају, и тада поново наставља да се осјећа живим. Одбија да прихвати вријеме које га је затекло, одбија да прихвати људе. Једино не одбија своју улогу чувара манастира и да чува језеро, односно да чува успомену. Брани тај простор од заборава, зато кажем да смо сви ми негдје дио тог Старца.
Ковиљка Зелић рођна је у Жегару, радила је као професор књижевности и српског језика у једној београдској средњој школи, секретар је Књижевне заједнице Крајине. Објавила је збирку прича Током Зрмање (2020) за коју је добила награду Књижевне заједнице Крајине Душан Ђаковић Дуја.
Ковиљка каже да је за њу писање одбрана колективног и личног памћења.
– Док год има некога ко његује, говори, пише, сјећа се, осјећа, зна, спознаје, ми ћемо наш живот продужити. Вољела бих да сви на различите начине на томе радимо. Наша осјећања су везана за три наше ријеке Крка, Цетина и Зрмања, три наша манастира која ће свједочити да смо тамо некада живјели, да су тамо поникли многи значајни, како данас кажу, Европејци, а Срби.
Као потомак Герасима Зелића, откад зна за њега „живи са њим“. Упознала га је кроз предање, онда учењем и сазнањем.
– Наравно, мој интерес је порастао, мој интерес траје и даље. У овој књизи сам хтјела да обухватим бар неколико знаменитих личности којима је Зрмања повезница. Прије свега, и изнад свега са жељом да бар неко од наших насљедника, од наших потомака то прихвати, па када то у њему сазри, написаће бољу и љепшу књигу, истраживаће значајног или мање познатог претка.
У књизи говори о Стојану Јанковићу, Петру Јагодићу Куриџи, Герасиму Зелићу. И даље пише, и нада се да ће објавити јер има много материјала, али нигдје не жури, биће када за то дође вријеме.
Програм је завршен спонтано, изворном пјесмом и стиоховима који су настали специјално за ову прилику:
Ој, Зрмањо, ријеко моја мила
Крај тебе сам драгог пољубила.
Ој, Крајино, ми те остављамо,
Ал` те никад не заборављамо.
Приређена је и етно изложба аутентичних сувенира из Буковице и Далмације – букаре, прслуци, вунене чарапе, симболи ФК„Буковица“ из Кистања и сл.
Сви присутни након емотивног и квалитетног званичног програма, наставили су дружење уз траниционално послужење, далматинске фритуле или уштипке, вино из Врлике и лозу из Далмације, евоцирајући успомене и договарајући неке нове сусрете и активности.
Новинар Српског кола
Драгана Бокун
