„Коридор 92“ сећање: Банијска чета – Пробој
Пише: Чедо Вукмировић
Слушајући разговоре и интервјуе о акцији „Коридор 1992“, те гледајући документарни филм „Коридор 92“ српске редитељке Слађане Зарић, изведеној током рата у Босни и Херцеговини, заједничким снагама бораца Републике Српске и Републике Српске Крајине, за мене као учесника борбе, утисци о филму били су, да будем пријатељ учтивости, добри, а учесници у разговорима давали су коректне изјаве. Филм „КОРИДОР 92“ гледао сам на ТВ РТС премијери 2021. године.
Мјесец је јун 2023. године, 31. (тридесетпрва) годишњњица пробоја.
Већ у уводном дијелу овог текста користим ријечи: учесник борбе, што се у наставку подразумијева да ће бити и ријеч: саборци. У младости никада нисам помишљао да ћу у неком тексту користити и те лингвистички или језички лијепе, али у животу веома тешке ријечи.
Увијек сам сматрао као чињеницу да је вријеме ратова прошлост, и ако су наши очеви и преци морали у рат, да је након Другог свијетског рата дошло вријеме разума и толеранције међу народима и да смо на темељима тада великог страдања извукли поуке, и да ће се човјек са човјеком, народ с народом лако договорити о будућности. Колика заблуда младог човјека!? А каква нам је била одређена будућност, видјели смо деведесетих година и нашим учешћем у саставу чете “Банија’‘, односно Банијске чете на Коридору 1992. године, али и несрећне 1995. године.
Укратко, како је дошло до Коридора? У неприликама најопасније су – метафорично речено – политичке кухиње. Међународни моћници су одлучили да српски народ треба раздвојити, а прекодринцима, ту се мислило и на Републику Српску Крајину, треба покидати везу са матичном земљом – Србијом. Нехумани план на нашу несрећу почео се и проводити, јер су хрватске и муслиманске војне снаге потпуно затвориле везу са Србијом, што је значајно отежало свакодневни живот Крајине.
Присјетимо се трагичне судбине и злочина с бебама у болници у Бања Луци и недостатка кисеоника, почетка несташице основних средстава у прехрани: шећера, соли, уља и других потрепштина. Примјетан је био и недостатак лијекова и немогућност одређивања праве терапије. Нисам пушач, али се добро сјећам и почетак несташице цигарета и нервозу код људи који су користили дуван. И друго!
Готово идентичан план с изгладњивањем проводи се данас са Србима у нашој окупираној Јужној покрајини Косово и Метохија. Симпоматично је да Међународна заједница већ неколико деценија не мијења начине притисака на српски народ.
Но, да се вратимо Коридору. Донијета је одлука да се на подручју Републике Српске Крајине (Далмација, Славонија, Лика, Кордун и Банија) формирају борбене јединице, сачињени су војни планови о Коридору, и да се од јуна мјесеса 1992. године учини пробој, да се отвори веза Републике Српске и Републике Српске Крајине са Србијом. И кренуло је одлучно и успјешно.
Зашто се о тако значајној операцији као што је Коридор мало говори, треба питати војне стручњаке, војне аналитичаре, историчаре, али и борце као непосредне учеснике. Поставља се питање: Шта би било 1995. године с народом да није био успостављен Коридор?
Борбе су се водиле на сјеверном дијелу БиХ на територији Босанске Посавине гдје се налази важна саобраћајница према Републици Србији. Са историјског и војног становишта, то је једна од најважнијих акција коју је за свој животни опстанак водио српски народ.
Као учесник борбе на Коридору, у саставу бораца чете „Банија“, напомињем да је у тактичком дијелу војна операција била веома сложена. Зашто? Због ослобађања терена операција није била обрамбена, већ искључиво нападачка. Познато је да однос жртава код таквих операција износи 3:1 на штету јединица које нападају У таквим условима борцима је јако тешко и увијек су потребне велике жртве за остварење циља. Без обзира на распоред борбених јединица и координацију дејства, одлучност наших бораца да се пробије противничка линија одбране била је пресудна, и по том је операција Коридор била специфична и јединствена са војног аспекта. На ту истину као борци Банијске чете морамо бити поносни.
Вођен обавезом да помогнем у пробоју према Србији, као добровољац средином јуна 1992. године кренуо сам у БиХ с Милом Карапанџом, командиром Банијске чете који се тих дана из Босне вратио да сахрани преминулог оца. Чета је у то вријеме имала углавном пјешадијско наоружање, а унутар јединице наступили су кадровски проблеми након рањавања неколико бораца. Попунили су је припадници милиције из Глине. Тог дана из Петриње такође долази десетак нових бораца, када се с добровољцима из Глине спајамо и формирамо колону у Двору на Уни. Остали састав чете бораца из Петриње, Костајнице и Градусе налазио се у Добоју очекујући наше укључење.
Било је импозантно гледати састав. Готово деведесет одсто бораца били су млади људи, пуни живота и вјере у борбу која им предстоји. На излазу, на граничном дијелу према Републици Српској, у заклону саграђеном од врећа пуњених пјеском дежура насмијани војник Унпрофора. Очигледно да региструје и уноси податке о нашој јединици. Сам тај чин дјеловао ми је помало инфантилно. Борци, банијски – духовито коментаришу његову ажурност: Пази! Испуни све рубрике! Слушајући и смијући се примједбама сабораца, размишљао сам да Унпрофоров војник истина извршава постављени задатак, али и да је оправдана сумња у њеову мисију, с питањем – шта ће страни војник овдје, и ко може туђег војника да овласти да вршља по нашој земљи па макар то биле и Уједињене нације које су од почетка сукоба у Југославији изгубиле смисао, а њиховом непримјереном војном приступу у цијелој земљи, неке територије су постале угроженије него што су биле.
Чета „Банија“ налази се на зборном мјесту. Сусрет с другим дијелом чете прошао је дирљиво. Борци су се познавали и носили лијепа ссјећања из предратних, љепших времена. Руковање, загрљај и питање: „Ђе си!“, као да је довољно објашњавало сусрет земљака са неизвјесном судбином.
Свијест о озбиљности задатка потврђена је говором неколико офирира о важности операције. Наше ново одредиште – кота 350 Грахориште, мора бити искључиво наше, али мора се и ослободити. Неколико дана покушавало се, више чаркама, изазивати противничке одбранбене линије. У једној од чарки, дио наше чете долазећи густом шумом заобилази противничку линију, али је налето на тврду одбрану. Из укопаног утврђења нападнути смо жестоком оружаном ватром. Није се могла подићи глава, а одјек пуцања из оружја спајао се с реским лелеком од танади пробушеног листа на гранама и тупог забијања у стабла. Храбро је наступио Ђуро Лончар допузавши до отвореног зеленог дијела – мање ливаде, и са брзим и прецизним испаљењем двије „осе“ потпуно утишао одбрану. Падала је ноћ, пред нама је нови дан који можда обећава више успјеха.
Дуго времена пењемо се стазом. Упозорени смо да не бирамо неке нове шумске путеве, већ искључиво да слиједимо водича. Војничком метафором речено – посијано је доста „паштета“ и треба се држати наређења. Све је казано с разлогом и безбједности ради. Изласком на мањи плато били смо примјећени и приморани залећи због јаке оружане ватре. У том дијелу стаза није довољно покривена шумом, али излокана, помогла је да се просто стопимо с тереном. Иако под ватром, крећемо даље и наилазимо на тешко проходно грахориштанско шипражје и млада стабла која не дозволљавају погнуто и брзо кретање српским борцима. Иза широког и плећатог Петра Ђукића из Доње Бачуге, пузим по земљи док он шљемом више рује, кидајући коријење, него што рукама и пушком помјера младице шуме. Зажелио сам шљем, иако ми је у мирнодопским војничким приликама више сметао него користио. Сада видим и осјећам да није тако. Присјећам се Ђукићевих коментара прије одласка у акцију: „Без шљема нити у шталу, а камо ли на фронт!“ Ватра је коначно стала. Скидам зољу с леђа, примјећујем да је откопчана. Шипражје је учинило своје. Закопчавам је и стављам у лијеву руку, и с пушком у десној тешко напредујем. Осјећам и фишеклије с бомбама. Ваљда су сигурне. Изненада, наш вод из шипражја избија директно на неорану плитку драгу која ме љепотом подсјећала на личке. Мисаону идилу прекида рафал упућен у нашем правцу из вјешто камуфлираног утврђења налик бункеру, саграђено на другој страни тек упознате зелене љепотице.
Па куд брже с пуцањем, покушао сам у наступајући мир и тренутну ситуацију додати хумора. Одговорили смо ватром. Има користи, јењава ватра из утврђења. Мало се помјерам, добро је мијењати положај дејства. С моје десне стране, чини ми се Драган Асентић зољом погађа дио крова и отвор бункера. Чује се снажно „туп“ Погодак је баш користио. Престаје непријатељска ватра. Контролишем оквир, остало је око десетак метака. Крећем лијево од драге. Тројица бораца леже окренути лицем према земљи. Није им лако. Дугачка стаза на брду, пузање, шипражје, и напад на утврђење учинили су своје. А мора се даље. Ни мени није лако. Због безбједности носим панцир чија је предња и задња страна спојена само ластичним дијелом.
Остављам тројицу бораца и успут говорим: Идемо момци, пашће ноћ, а нисмо још ништа направили! Устају, и говоре да ће даље напредовати лијевом страном. Прелазим петнаестак метара и долазим пред велики зелени плато. На њему лежи неколико Глињана. Дижем се и претрчавам до зеленог грудобрана. Чудим се његовој дужини и благом луку. Овдје су се дуго спремали за борбу, док су Срби демократским путем у парламенту тражили своја права. Брзо и погуреног тијела прилази и борац Миле Љиљак из Шакићеве улице у Глини. Познавао сам га као одличног и добронамјерног човјека. Још једно утврђење је с друге стране платоа. Као да из њега туку, али без опасности по нас иза грудобрана. Ори се шумом: Опколи! Опколи! Према нагласку ријечи и одлучности у гласу препознајем Банијца. Сва наша пажња била је усмјерена према утврђењу.
– Чедо, ено усташе! Опрезно је проговорио Миле гледајући лијеву бочну страну.
– Пази да нису наши! Одговорим, мислећи на тројицу бораца које сам прије неколико минута оставио, и чија је намјера била да крену у том правцу. Док се Миле повукао корак, провјеравао сам мјесто одакле нам прети опасност. Одједном с те критичне стране, бочно, на ластичном дијелу панцира, добио сам јак удар у тијело. Осјетио сам да метак путује с лијеве на десну страну одбијајући се од тврдих кошчатих дијелова и путовање кроз тијело завршава према доље. Дуже траје трептај него путовање пушчаног зрна. Још свјестан, покушао сам се подићи, али као да сам обукао оклоп.
Касније, боравком у болници схватио сам да је осјећај оклопа, којег се донекле још нисам ријешио, дошао након тешке повреде краљежнице и коштане сржи, те путовања метка у торакалном дијелу – од седмог до деветог пршљена.
Почела ме хватати несвјестица. Као да сањам, на око два метра од земље лебдим у ваздуху. Зашто не падам? Још увијек сам мета. Да ли је то била већ клиничка смрт? Ипак се будим.
– Миле, ја сам готов! Покушавам гласно упозорити саборца.
– Поздрави моје, Раду и Данила! И Данила! Говорим гласније мислећи да ме није чуо.
– Тако, сада могу умријети. И у задњим тренуцима био сам са својима. Ко каже да се умире тешко, није истина. Боже, како се небо спустило, а нигдје нема облака. Или га можда не видим. Зашто брда таласају? Јавља се цвјетно поље. Треба само склопити очи.
Бог је одредио другачије. Да ли сам заслужио привилегију наставка живота, никада нећу докучити.
У разговору са саборцима с Коридора сазнао сам да ми је Драган Асентић, борац и болничар, хитном интервенцијом помогао да се рана санира, и да што прије будем превежен у болницу у Добој.
Ево, прошла је 31 (тридесетједна) година послије пробоја Коридора. Борци Банијске чете редовно се сусрећу сваке године да евоцирају успомене на борбу и пале другове-саборце. Много је сјећања и успомена. Ове године били су присутни и представници осталих јединица Републике Српске Крајине.
Са пијететом се сјећамо ратних другова који су дали своје животе на пробоју Коридора: Тинтор Душана, Груборовић Анише, Ђермановић Миле, Тарбук Илије, Анђелић Мирка, Вујанић Ненада, Бранковић Станка, Боговић Стеве, Вујаковић Предрага.
Неки од бораца који су преживели „Коридор“, касније, као добровољци, ратујући на другим ратиштима, дали су своје животе на одбрану Републике Српске Крајине: Баљак Милан, погинуо је 1993. године у Кашићу код Бенковца;Санадер Душан, као командир специјалне јединице, погинуо је 1994. године у Бугару, код Велике Кладуше; Љиљак Миле, погинуо је 1995. године на положају на Купи код Глине.
Ових дванаест бораца били су млади људи, у пуној животној снази и цвијет својих породица и Баније.
Тешко је било ратовати, посебно на Коридру, на уском ратишту гдје су се противничке војске често сударале, а било је и сложенијих ситуација због брзине догађања, када су се сусретале наше јединице и везом препознавале. Све ово наводим да историчари и стручњаци војних наука више обрате пажњу на значај коридора који и данас у пуном формату функционише, како су га креирале борбене јединице Републике Српске и Републике Српске Крајине.
О Коридору је објављено и неколико књига. Одличну књигу написао је Милан Карапанџа, командир Банијске чете, под насловом ЧЕТА „БАНИЈА“ У ОПЕРАЦИЈИ КОРИДОР 92. Карапанџа по образовању није војно лице, али је оставио значајан текст о операцији пробоја Коридора и улози бораца чете „Банија“.
Први борци Банијске чете на простор сјеверног дијела БиХ – Посавину, гдје су се водиле борбе, дошли су 11. јуна 1992. године. Током борби чета се повремено попуњавала, а готово једна трећина бораца својим животом, тешким и лакшим рањавањем, својим храбрим колективом, уградила се у темеље коначне побједе и продора на Коридору.
Банијска чета на Банију се вратила дана 16, јула 1992. године.
Чедо Вукмировић
Документарни филм „Коридор 92“
Сценарио и режију потписује ауторка документрано-играних филмова „Ратне приче са Кошара“ и „Ратне приче са Паштрика“ Слађана Зарић.
Преузето са: Банија онлајн
