Љубан Клобучар песник „Живим у једином САДА памтећи јуче зарад неког сутра“

Љубан Клобучар је у књижевност ушао давне 1984. Објавио је тринаест песничких књига, након многих пресељења и живљења у Хрватској, Црној Гори и Србији, већ двадесет и три године у Канади слаже колаж свога постојања прихватајући искуства кроз која пролази као огледало властите индивидуалности у свету различитости.

Поезију сте почели да објављујете 1984. Када сте препознали титрај поетског нерва, да ли се сећате првих написаних стихова, шта им је претходило?

Не могу рећи да уопште постоји сјећање на почетке пјесничких путешествија у овоме бивању или постојању тренутнога животнога круга у материјалноме свијету који ме окружује. Када размишљам сада о томе, понукан Вашим питањем, имам осјећај да је писање у овоме, само наставак започетога пута у пријашњим живљењима. Сви смо ми вјерујем пре рађања, прегледавши их, потписали уговоре нових постојања а ја, ако се окренем сада унатраг,видим да је мој био да распростирем на својим стазама стихове и енергије за оне који вибрирају на истима. Дакле да сумирам овај одговор, мислим да ћу потпуну спознају сврхе овога круга постојања спознати тек на крају круга и самим тиме подастријети вам одговор будемо ли се у било којим формама срели у будућим бивањима.

Који књиге (аутори) су обележили Ваше стваралачко сазревање? „Књига треба да прекопава по ранама, чак и да их иритира“, сматрао је Емил Сиоран. На који начин Ви доживљавате квалитетно штиво, да ли се неким књигама враћате, на који начин их сада доживљавате?

Ако прихватимо чињеницу да је све око нас, па и ми енергија,онда ту припадају и књижевна дјела кроз која смо пролазили у различитим фазама својих постојања. Сматрам да су сва дјела, све те творевине нечијих душа подједнако важне у циклусима људских постојања без обзира како нас се оне дотицале. Не бих их дјелио у велика или мала, врхунска или мање тиражна (мада на жалост живимо у свијету конкуренције, утркивања и престижа ) јер мислим да су нека писана непримјетно у овом живљењу да би била порука неким будућим сјенама далеко иза нас. Сви смо на различите начине пријемчиви на неку пјесму, новелу или сликарски рад, али како рекох све је то само маниестација наших енергија које су мање више пријемчиве на поједина стваралаштва. Не заборавимо да постоје многи Богоумилни сликарски или писани радови чији аутори сем мањега круга оних који их окружују, не желе да им дјела красе поједине галерије или корице будућих књига. Једноставно, они свој печат отискују на њима изабран начин, тијан и готово срамежљив, нипошто мање вриједан од било којега другог.Волим рећи, сви смо ми пјесници али неки пишу само за себе и своје душевне близанце.

„Стари свет умире, нови свет се још не назире и из тог кјароскура израњају чудовишта“, написао је Антонио Грамши. Колико је виталан свет у ком живимо?

Мислим да се свијет и све око нас константно мјењају подложни промјенама. Дан, ноћ, годишња доба, рађање, одрастање, старење, умирање, све су то циклуси промјенљивости ријеке која пролази поред нас. Можемо сједити годинама на обали на једном истоме мјесту посматрајући је видјећемо да се и сами мјењамо баш као и прољећа, љета, јесени и зиме на њеним обалама. И то ме, рекао бих, радује јер какав би био овај свијет да у њему влада царство једноличности. На нама је само да запажамо све око нас, чујемо и видимо потпуно се препуштајући постојећим ритмовима свјесни да смо владари својих мисли и да након издаха у овоме чекају удаси нових свјетова. И … радујмо се и старењу и дјетету у њему.

„Ничега нема у животу морања. Само питања, питања“, стихови су из Ваше песме „Питам се“. Да ли поезија успева да нађе одговоре, или их умножава?

Ех, да. Та поезија. Птица питалица.Вјетар скиталица. Ријека умилница. Мислим да поезија, барем она коју ја пишем, није ни питање ни одговор већ рекао бих ток. Мост између тога. Огледало свакога читаоца који је прихвата на начин којим му душа рефлектира у томе моменту живљења. Зато и сам у моменту тиховања, јер то је чар примања свих информација па и стихова, сматрам себе мостом свјетова, јер потписујући се испод својих пјесама задовољавам форме овога окружења, никако се не могу отети осјећају да су те нити стигле од неких других Извора које су ме изабрале у тренутку надахнућа баш као и било којега другога аутора, писца, сликара, истраживача или научника.Враћам се на оно речено а то је да се треба предати, утихнути, чути и видјети. Тада све прилази без морања.

У песми „Кад мисли наврате“ („Мошти сјеверних ветрова“, Апостоф,) написали те“Памтим мирис ограде. Чујем тишину матере“. Након немилих догађаја, преселили сте се у Канаду. Одласци нису лаку, поготово ако су принудни, никоме није лако да се укорени, ма чиме да се бави. Људи у новом прибежишту имају две историје, две географије, два језика. На који начин сте се прилагодили овом дуалитету, да ли је стихови начин да их помирите или, можда, створите неки трећи, нишу од оног што боли?

Карма. Судбина. Избор. Морање. Хтијење. Све би то могли бити потенцијални извори одговора на Ваше питање у којем се крију многа. Подсјећам, један сам од оних који сматрају да смо ми пре рођења потписали уговоре за ова живљења. Једном написах да је бол пробудио оно најбоље у мени. Касније схватих да то може и радост и срећа. Сви су ти осјећаји некако повезани у универзалном кругу наших збора. Ма гдје отишли, ма када, ма куда, увијек ћемо срести неке добре душе које су спремне да нам пруже руку или барем упере прстом у коме смјеру кренути на животним раскрсницама. Нема успона без падова, висина без долова. То не значи да су најљепши погледи на врховима. Ко зна гледати хармонија га чека и у дубинама. Дакле,рекао бих да су сва ова искушења кроз која сам прошао једноставно била потребна да бих одрастао и ја и ово стиховање што се рађало у дубини срца. Понекад се потребно удаљити да би човјек боље видио. Изгубити, да би схватио да је све пролазно. Након многих пресељења и живљења у Хрватској, Црној Гори и Србији сада ево већ двадесет три године у Канади још увијек „мукотрпно“ слажем колаж свога постојања прихватајући искуства кроз која пролазим као огледало властите индивидуалности у свијету различитости. Наравно, нова земља, нови град, култура, језик и цивилизација донесоше искушења за моју маленкост као и за све који прођоше сличне стазе али полако прихватајући животне токове пронађох спону између банијских предвечерја и преријских праскозорја. Учим. Одрастам. Пишем. Живим у једином САДА памтећи јучер зарад некога сутра. А за то „памћење“ дише поезија и дисаће и онда када будем негдје другдје неко ново ЈА.

Аутор сте тринаест песничких књига, шта се у Вашем погледу на свет и стваралаштво изменило од прво написане књиге до данас? Да ли су се источници надахнућа изменили?

Као дјелић Себства у окружењу Свества прихватам промјене о којима раније говорих као дио тока свевремених бивања. Мада је цијели Универзум саткан у бројкама мислим да су све ове “моје“ збирке до сада објављене у ствари дио једне велике недовршене. Зашто то кажем. Ако прихватимо неминовност да је све подложно сталним процесима промјенљивости у то спада и стваралаштво, тако да и хармонија унутрашњега бића спојена са промјенљивошћу вањских токова значи да се и ток мисли мијења а самим тиме и стварање. Макар то били и ожиљци и боре на лицу, сви су ти знакови пролазности кап у мору вјечности када жемо у једном тренутку схватити и прихватити да је Исток Запад а Запад ће Исток бивати.

У причи „Свет“ Данил Хармс је написао:“Говорио сам себи да видим свет. Али моме погледу није био доступан цео свет и ја сам видео само делове:“. На који начин дефинишете свет, да ли се може сагледати његова целовитост?

Замислите једну велику Галерију са само једном сликом на зиду. При том у њој стотину заљубљеника сликарства који је свако на свој начин посматрају. Неко изблиза, неко подаље. Једни дуже, други краће. Понеко у тишини, а опет понеко пропрати тихом рјечју само себи разумљивом.У књизи утисака на изласку из Галерије остало је стотину различитих виђења једне те исте слике.

Ето, то је Свијет. Свако га креира, осјети и види на свој начин и при томе и не схвата да види само дјелић једнога великога Божанскога колажа који се при томе константно мијења. Ми смо господари себе мада многи и несвјесно пристану да буду слуге туђина мислећи да је онај понуђени дјелић колажа један једини. Радује ме слутња коначнога доласка Свјетлости када ће очи моћи чути.

Заступљени сте у многим антологијама код нас и у свету (Анотологија српског пјесништва у хрватској двадесетог вијека, Збирка поезија канадских пјесника, Анотогија српске избјегличке поезије Прогнани Орфеји, Српски писци у расејању7 1914-2014 и друге). Ваша песничка књига на енглеском језику се нашла и на листи бестселера, како је дошло до сарадње са канадским издавачем, да ли Вас је такав успех изненадио? Да ли српска заједница довољно улаже у одржање наших установа културе у Канади и на који начин? Каквом изразу инклинирају савремени канадски песници?

Знате, сјећам се себе као дјечака који је стидљиво приписивао неке своје мисли вјеројатно ни сам не знајући зашто то чини. Сигуран сам да сам био попут многих који би писањем у тишини бјежали од буке окружења и слијепих улица пуних истих лица. Никада нисам размишљао о објављивању својих мисли које би некако готово незграпно чувао у ладицама своје пролазности. И како то живот замисли или раније поменуте судбе, избори или карме у нашим се животима са разлогом појаве Свјетлоноше или они који нас поуче и воде указујући на најмирисније смјерове стаза испред нас. Оне који нам укажу да оно што радимо или у моме случају запишемо вриједи показати свјетлу времена.И тако ево ту сам. Када се окренем овако “издалека“ обрадује ме чињеница да ме премда већ дуго живим у Канади одређени књижевни кругови као и пјесници у Србији и Црној Гори нису заборавили уврштавајући моје скромно стиховање у Антологије поетских стваралаштава као и стајући иза мојих пројеката објављивања нових збирки пјесама. То је радост за моју душу а и да није тако и даље бих писао и стварао испуњавајући бит свога постојања.И један једини читалац испуњава сврху слања поруке Универзума пунога стихова. Такођер радује ме и спознаја да и овдје у Канади постоји одређен број наших писаца који раде и дјелују у складу са својим могућностима и капацитетима удружења којим припадају. Надам се да ће тако бити и даље.Објављивање на енглескоме језику је такођер мислим дио једнога “вишега плана“ и драго ми је да су реакције биле такове какове јесу, а о томе најбоље нека прича вријеме. Посебно је задовољство када би ме на књижевним вечерима Канађани поред поезије питали и о мојим коријенима тако да бих одговарајући испунио потпуни круг сврхе стварања у Канади. По питању удружења и помоћи институција књижевним ствараоцима у Канади имам осјећај да је то једнако посвуда односно овисно о снази и пожртвовности стваралаца да се организирају књижевне вечери и објављују поједини пројекти. Поезија је одувијек била њежна и тиха у тој борби за помоћ институција. Но, искуство говори да би се увијек успјела изборити на неки начин. Ту сам да трајем и пишем потпуно растерећен временским оквирима објављивања нових збирки прихватајући мисли овога мога Анђела чувара што ми шапуће час са деснога, час са лијевога рамена … биће ако треба да буде.

„Истина умива страхове“ стихови су из Ваше песме „Воли“ ( И ништа крштено бива, Апостроф), да ли је, уистину, тако?

И опет, записах једном … ако је све ово Истина онда Истина ништа није…Сви имамо неку своју подложну у многим ситуацијама и искушењима суду времена. Пјесничка истина је рекао бих брутално искрена.Своја и не мари за вријеме. И лаж је попут Истине крштена а на нама је да изаберемо и просудимо али само себи. У овоме свијету препуноме гријеха чији сљедбеници и сами почесто бивамо немамо право суда другима. Онај ко Крштава тај и прашта.Своју духовност рођењем донесох у овај свијет религија чувајући је и залијевајући у најсушнија времена.

У књизи „Дивни губитници“ Ленард Коен се пита:“Како да са било чиме кренем испочетка када је свеколика јучерашњица у мени?“. Какав одговор бисте дали на ово питање?

Јучер и сутра не могу дотакнути, помирисати, осјетити. Сљедбеник сам једнога јединога САДА у коме све постоји па и то јучер и сутра. Но, Акаша је то све сачувала и објаснила а пјесници, како то рекох већ једном раније, бивају само као мост подсјећајући на нешто чега више нема, а можда никада није нити било.

„Стремим ка небу/испуњен слутњом властите крви/да извор тамо једино бива“, написали сте у песми „Извор“. Да ли је стварање један од начина спознања сопства и сврхе?

ЈА ЈЕСАМ свакога трена свга постојања, а стварање је та срж која ме буди или просто тјера да не заспим или поклекнем у овоме свијету требања. Стварање ми помаже да схватим да овдје ништа моје није и да голи дођосмо и голи отиђосмо. Стварање је енергија прије и далеко послије тијела у материјалноме свијету гдје поезија приближава Универзум, додирује времена и мирише цвијетове што никада не вену тамо далеко, далеко иза последњих оку видљивих звијезда.

Љубан Клобучар рођен је 1963. године у Сиску (Хрватска). Објављује поезију од 1984. године у многим књижевним часописима и листовима бивше Југославије. Заступљен је у Антологији српског пјесништва у Хрватској двадесетог вијека у издању СКД “Просвјета” из Загреба, 2002. године. Живи и ради у Саскатуну (Канада).

Валентина Новковић; Конкретно.цо.рс

Преузето са: Банија онлајн