АКТУЕЛНО:

МИЛАН ОД ДИНАРЕ: Мој Дом је тамо гдје станују ми преци

Међу Крајишницима познат као Милан од Динаре, Милан Тодоровић рођен је у Книну 3. 12. 1990. године. Основну и средњу школу је завршио у Земуну, сада је апсолвент на Правном факултету. Пјесник, патриота и члан Удружења Чувари Христовог гроба.

Његови стихови изазивају мноштво позитивних коментара. Многи се проналазе у њима. Посебно је дирљива пјесма о мајци Света жена са камена коју је отпјевала крајишка група Јандрино јато.

Иако током свог одрастања није био у већој мјери окружен људима из Крајине, ипак се у њему развијао тај осјећај припадности крајишкој традицији.

– Крајина је за мене прије свега метафизички појам, духовни ентитет. Крај земаљског, а почетак небеског пространства на чијем тлу се крвљу бранила православна вјера. Вријеме ради у корист Крајине, и убјеђен је сам да ће прије свега правослане земље, а онда и цијели свијет засигурно спознати митску земљу и схватити колику су жртву Срби православци на најзападнијем православном простору положили за живог Христа.

Случајући Милана како са посебном занесеношћу говори о Крајини, питали смо га како би објаснио неком ко не познаје ниједног Крајишника, какав је то човјек – Србин Крајишник.

– То је човјек који је карактеран, особен, креативан, истрајан, домишљат, храбар, пркосан и поносит. Крајишник је потомак древних горштака и славних јунака стољећима опијених љубављу према свом родном крају. Могао сам да примјетим да наши млади људи имају  афинитете према Полицијској и Војној академији, а како и не би имали када им ратничка крв тече кроз вене. Памте гени, колективно сјећање им шапуће да су им преци штитили цијелу хришћанску Европу од освајача, тако да се та тенденција и данас у младим нараштајима осјети.

Колико су Крајишници, у његовом случају Далматинци привржени цркви Тодоровић је објаснио на један занимљив начин говорећи да Крајишници и када псују Бога псују га са већом вјером него што му се многи по свијету моле.

– То је заиста специфичан однос човјека и Бог, јер наш народ није толико оптерећен формом, доста нам је страна у многим ситуацијама, али би се могло рећи да смо народ суштине. Наш човјек ће отићи неколико пута у години у цркву, можда ће некада између цркве и кафане преко пута прије изабрати локалну биртију, можда се неће ваљано држати црквених канона, али ће најприје и са највећом радошћу страдати за Господа у односу на све друге.

Родног краја једва да се и сјећао. У Земуну је завршио и средњу и основну школу. Овдје се оженио, добио дијете. Које мјесто назива Дом?

–  Мој Дом је тамо гдје станују ми преци. Од малих ногу живим у Земуну, а када сам уписао Правни факултет у Београду често су ме колеге питале одакле сам. На то питање сам увијек одговарао: „Ја сам из Книна!”. Неки су чак све вријеме студија мислили да живим у Книну, а да сам привремено на студијима у главном граду. Ласкала ми је та њихова заблуда, јер сам доста времена тада проводио у родној Полачи замишљајући да никада из ње нисам ни отишао. Да су ме питали гдје станујем, ја бих рекао у Земуну.

Милан је посебно поносан што је прије неколико година постао члан Чувара Христовог гроба. Његово прво путовање са њима је било у Јасеновац.

– Први пут сам обукао ношњу стару четири вијека на тлу које крије највише бола на кугли земаљској. Осјећао сам под ногама да још много моштију иште да их неко ископа и нађе, још чуо се ехо давних крика и јецаја, хумке од страдалних костију као да су говориле. Нада мном су  лебделе сјене мојих предака мученика, а ја као њихов потомак у најљепшој ратничкој ношњи дођох у необјашњивом спокојству да се поклоним њиховим сјенима.То је био чудесан осјећај и путешестије које ћу вјечно памтити. Навео бих да сам са Чуварима био на Светој Гори у древном Хиландару, на Острогу, чудесном манстару у стијени и у Шибенику на устоличењу владике далматинског Никодима. Ноћно бденије на Хиландару је искуство над искуствима. Та част коју смо осјећали као Чувари Христовог гроба од народа и црквених великодостојника нешто је неописиво.

У Црну Гору су ишли на позив блаженопочившег митрополита Амфилохија, а сусрет са њим је Милану у посебно лијепом сјећању.

– У Шибенику сам се, након сусрета са блаженопочившим патријархом Иринејом који нам се увијек са искреним осмјехом радовао, обратио блаженопочившем митрополиту Амфилохију, изразивши жељу да наше удружење посјети Црну Гору. Митрополит ми се насмијешио и казао: „Дијете моје, то није никакав проблем, само реци када бисте ви то жељели? ” Рекли су му сарадници да им је прва свечаност за Светог Луку, на шта је Амфилохије рекао: „За Светог Луку сте моји гости”. Народ и свештенство у Црној Гори на челу са митрополитом су нас изузетно дочекали. Литургија покрај моштију светог Василија Острошког је за мене један од највећих благослова од Бога за живота, моја душа је у тим тренуцима била више на небу него на земљи.

Као најзначајнију традицију Срба Далмације Милан наводи чување плаштанице од Великог петка до Васкрса.

Чување Христовог гроба је древни хришћански обичај и представља дио Ускршњих обреда, то је симболично „чување Христовог гроба” од Великог петка до Ускрса. Обичај потиче из Јерусалима, а међу српским православним становништвом одржао се у градићу Врлика у сјеверној Далмацији, гдје се упражњава у православној Цркви Светог Николе. На приједлог Удружења Чувари Христовог гроба из Батајнице обичај је уврштен у Национални регистар нематеријалног културног наслијеђа Србије.

– Сваке године прије Ускрса дио Чувара иде у Врлику, а дио остаје у Батајници – рекао је Тодоровић, и навео да ово удружење тако лијепо функционише захваљујући харамбаши Драгану Павловић и предсједнику Удружења Милану Цвитковцу.

Сљедећи сусрет са Миланом договорили смо на промоцији његове књиге. Каже да је много самокритичан и жели да се увјери да свака пјесма која се нађе у збирци, по квалитету заслужује ту да буде.

This is box title

ТВРЂАВА СЛОБОДЕ

Ако чујеш да један народ страда,

По брдима Балкана крвари, зебе,

Човече прости помоли се тада,

Јер сељак тај бије битку и за тебе!

Ако ти кажу да навлаче ланце,

Народу који зове се Слобода,

Помилуј мислима крваве кланце,

Поклони се над сеном честитог рода!

Пођу ли да избришу небеско племе,

Што Бога љуби, што с Богом збори,

Знај зло је на земљу бацило семе,

Наново човека хоће да покори.

Почне ли наш дуњалук да гори,

Пламен тај је близу сваког вашег прага,

Јер правда се овде са неправдом бори,

Крстоносни народ стао је пред врага.

Ако поклекнемо, порази нас тмина,

Вековима није, нит ће икад моћи,

Ропство мили брате твоја је судбина,

Њихова зла рука и по вас ће доћи.

Не веруј у лажне беседе криве,

Да смо руље, хорде, незнабошци,

Синови смо што за слободу живе,

И страдамо за њу као славни оци.

Не хитај ‘вамо, навикли смо сами,

Да кидамо окове с наших светих њива,

Највећи је род мој непријатељ тами,

За слободу гине, о слободи снива!

Једно те молим, врли, добри свете,

Неправда нас више од мача убија,

Упамтите Срби Чувари су планете,

Тврђава слободе зове се Србија!

Милан од Динаре

Новинар Српског кола

Драгана Бокун

Фото: приватна архива

 

 

 

Коментари
  • Čast mi je što sam rodjena tamo gdje i ti. Iz srca nam niko ne može izbaciti rodni prag💗

    четвртак, 04. фебруар 2021.
  • Да је што више оваквих патриота као Милан ,земља би нам процветала ,Милане бар 5-оро деце да имаш и да их васпитаваш у традиционалном духу ! Живео Србине !

    уторак, 09. фебруар 2021.

Напишите коментар