Миланко Ковачевић књигом Пркоси са Грмеча сачувао успомену на родни крај

Миланко Ковачевић 2020. године издаје књигу Пркоси са Грмеча. Издавач је Задужбина Петар Кочић Бањалука-Београд.

Рођен је у селу из наслова књиге гдје је завршио основну школу. Средњу школу завршава у Загребу, у бурним временима хрватског прољећа. Послије завршене школе и одслуженог војног рока сели се у Сарајево, гдје се запошљава, жени и добија дјецу. Са сјетом се сјећа тих времена другарства. Двојица колега са којима је највише друговао били су управо муслимани, а становао је недалеко од Бегове џамије.

Са национализмом се сусрео у средњој школи у Загребу, тада су се већ одвајали Хрвати од Срба, како каже Ковачевић у његовом одељењу навијачи Звезде и Партизана су се држали заједно. Читао је Спорт на ћирилици, и када год би га изгубио из вида, завршавао би поцјепан у канти за смеће.

Након ратних збивања одлази у Београд, а са својим селом Пркоси среће се неколико година након рата. Тешко је поднио када је видио да је село сравњено, нестале су куће, природа, село је постало пустош.

– Сада у селу има три, четири човјека, а некада је имало преко 1000 становника, а пред рат око 300. Комплетни ти крајеви, порушени су. То је невјероватно. Требала је дисциплина да се све то поруши. Нису у тим нашим селима свуда биле куће једна поред друге, него си морао да прођеш одређену раздаљину,  од једне до друге. Обишао сам Петровачку општину цијелу, буквално ниједна кућа у селима није остала, спаљене су све. Тужно је доћи у своје село, а не срести никог, нема комшија, нема рођака… Нема књиге која може описати ту пустош.

– Одрастао сам у кући која је била највећа у селу, и три пута је горила пуна људи у Другом свјетском рату. Слушао сам те приче као дијете, и можда су ми оне и главу спасиле јер су ме научиле да будем опрезан. Да је и то могуће. Највише људи је запаљено са Баније у тој нашој кући. У тој бјежанији тај сироти народ је страдао у нашој кући.

Главни јунак романа се презива Крешић. То је била одредница за Ковачевићеву породицу.

– Као мали сам чуо израз што си крешић… а заправо то је био мој дјед, специфичан човјек, јак, слободан, и питао се највише у селу. Па, би знао скресати. Тако и ми постадосмо Крешићи, насљедисмо дједин надимак.  Ја сам сасвим супротно од тога. Тако су нас запамтили, и сада неће нико знати када кажете Ковачевић, него кућа Крешића.

Некада су на тим просторима живјели у заједницама, свака кућа је имала по 20 чланова. Борба је била за храну, и поред тога се мало чега могло приуштити. Зато би сваки трећи члан домаћинства одлазио у Америку или неку другу земљу и град, како би зарадио и помогао своје код куће. На тај начин је и тај мој предак изградио нашу кућу.

Градили су, мучили се, борили се за кору хљеба и кров над главом, да би једног дана све постало прашина. Те потресне слике суочавања са истином, Ковачевић описује у роману. Прича о тим људима, обичајима, њиховом каратеру, природу и колико је заораво пркоса у Пркосима.

– Пркос није инат. То је наша српска карактеристика. То је посебан карактер који држи до себе, и постоје црвене линије које се не прелазе и без обзира ко си и шта те напада ти га дочекујеш. Без обзира на силу и зло које те напада, ти ћеш га дочекати. Често се то коси са здравим разумом.

 

Ова књига је замишљена као трилогија, написао је круг 3 Прича о бомбардовању, и то би требало ускоро да се штампа, а остао је први дио Сарајевска магла који тренутно пише.

– Био бих врло задовољан ако успијем то да завршим. У Сарајеву ми је пропало много материјала, такође и супругине пјесме, њих 500 пјесама. Сада највише жалимо за албумима са сликама и тим нашим писанијама.

У својој рецензији Радован Јовић је рекао да је аутор објединио, систематизовао и потврдио кроз утемељену причу о чињеницама које су у вези са историјским догађајима. Култури сјећања српским селима Подгрмеча, и свима нама, остављена је значајна књига у којој су сажета сва добра наслијеђена од претходних генерација, а која одређују наш идентитет. Аутор је на веома стручан и специфичан приступ кроз романтичарску причу главног лика Петра на свестран начин обрадио историјски пут и живот Грмечлија, са посебним освртом на крај ХХ вијека.

Ковачевић пише и есеје, коментаре, а оснивач је портала Наша слобода.

У Ковачевићевој књизи, главни лик, Крешић се стално пита: „ Зашто баш нас Србе, зло са Западна прво напада?“

– Напада нас зато што тако мора бити, не због геополитике и што смо мали Руси. Нисмо ми никакви грешници, ми смо само пркошчани који се злу супротстављају, Божји искушеници. Ово је борба два принципа, борба зла и добра, борба мржње и љубави… како тада, тако и данас, а то најбоље свједочи актуелна Резолуција о Сребреници!

– Док су они владали робовима широм свијета  и у кавезима показивали несрећну дјецу црне пути из Конга ми, Срби, смо у Уставу 1835. уписали начело „Сваки роб који ступи на тло Србије постаје слободан човјек“ – рекао је Ковачевић

Новинар Српског кола

Драгана Бокун

Нема коментара

Напишите коментар