МИЛЕНА СЕВЕРОВИЋ: Пишем с радошћу, то ме оплемењује

Др Милена Северовић, дјечји стоматолог и писац рођена је у Копривници гдје је завршила и основну и средњу школу као једна од најбољих ученица. Врло рано је показала склоност ка писању, а то си препознали врло брзо и њени учитељи и наставници. У српску књижевност увели су је Драгомир Брајковић и Мира Алечковић. До сада је објавила 23 књиге прозе и поезије. Прво је почела да објављује у Загребу за дјечје часописе Радост и Модра ласта, да би након тога њена поезија ушла и у читанке. Почетком деведесетих када више није могла да објављује у хрватским часописима, објављивала је у Просвјети Загреб. Бави се и преводилачким радом и до сада има три књиге преведене са њемачког на српски.

Које од ваших занимања вас највише радује, песникиња, докторка, преводилац?

Сва три моја занимања доносе ми велику радост па их не могу раздвајати. У 5. разреду основне школе у Копривници, разредна Бисерка Гринголд је тражила да упишемо што ћемо бити кад одрастемо. Ја сам написала: др Милена Северовић, књижевница. Ето, жеља ми се остварила. Али, што год радила желим остављати иза себе: љубав, хуманизам, милосрђе. У овом хладном свијету, изгледа да то баш највише недостаје.

Издали сте нову збирку песама „Пазовачки прозори?“ Шта све видите кроз те прозоре?

Кроз дивне, пазовачке прозоре видим прољеће, љето, јесен и зиму. Видим и неке дивне и добре људе, моје Сремце који су ме пригрлили 1998. г. кад сам дошла послије бродолома у Хрватској. Срем је постао мој завичај, а Сремци моји пријатељи и кумови. Општина Стара Пазова је финансирала књигу.

Многобројне су поетске слике које нам доносите, али шта Вас највише преокупира и нагна да узмете оловку у руке?

Волим писати о годишњим добима, о манастирима, о нашим историјским личностима. Пишем и кратке приче из живота, а и бајке за дјецу. Пишем с радошћу, то ме оплемењује. Писала сам за ,,Просвјету“ Загреб од 1994, било је тешко.

Када се обраћате младој публици, дјеци, на шта највише обраћате пажњу?

Дјеца су моја трајна инспирација и најдражи дио публике. У срцу, као да никад нисам одрасла, тако да највише (чини ми се) и припадам дјеци.

Добили сте награду Печат вароши сремскокарловачке . Реците нам нешто више о тој награди и колико вам награде значе.

Награду Печат вароши сремскокарловачке добила сам 15. марта 2024. у предивној гимназији у Сремским Карловцима. Већ дуго долазим на Бранково коло и рајско Стражилово. Награда ми много значи јер охрабрује и подстиче, јер видиш да оно што радиш ваља. Ушла сам и у многе српске антологије, па и код Ненада Грујичића у ону посљедњу антологију издату поводом 200 година рођења Бранка Радичевића- Антологија се зове Ао данче, ала си ми бео’ гдје сам заступљена са првим именима српске књижевности што ми чини велику част. Прву књигу објавила сам у родној Копривници у Хрватској 1998. год. и пишем пуних 36 година. Објавила сам до сад 23 књиге за дјецу и одрасле. Највише сам написала и објавила овдје у Србији, а слобода је велика и чаробна ријеч и све објашњава.

Последњи пут сте за Српско коло говорили 2021. Шта се значајно догодило у вашем животу од тада, а желите то да поделите са нашим читаоцима?

Најзначајније од 2021. год. када смо посљедњи пут разоварале, десило се у септембру 2023. г. Тада је мој син Никола дипломирао на Правном факултету у Београду као један од најбољих студената и добио Доситејеву стипендију. Сада је на мастеру. Од свих звања што имам највише ми је радости донијело што сам мајка. Имам доброг сина и поносим се њиме. Он је моја најљепша колајна.