Милош Кордић: Ил’ по гату ил’ по газу – Гацко је Гацко било и остало

Не сјећам се године кад сам први пут читао Смрт Смаил-аге Ченгића, еп Ивана Мажуранића. Али се „Хљеба, хљеба, господару! / Не видјесмо давно хљеба!“ из тог епа сјећам из времена кад још нисам био ни привирио међу његове корице. Јер било је то вријеме немаштине која је годинама владала послије Другог рата. Биле су то године кад сам био задовољан и с комадом крузовнице и каквом посудицом липовог чаја, без шећера.

И кад смо ми, ђаци Основне школе у Комоговини (на Банији), уронили у Мажуранићев еп, сазнали смо и за Гацко поље. А како смо у посљедњим разредима те школе учили земљопис, сазнали смо и за ријеку Гацку, код Оточца, у Лици. И мислили да се то што пише у Смрти Смаил-аге… заиста дешава у Лици. Јер, ако у Лици постоји Личко поље уз ријеку Лику, па Крбавско поље уз ријеку Крбаву, што не би и Гацко поље уз ријеку Гацку… Али нам је то објаснила наша учитељица Драга Кајгана: То поље односи се на Гатачко поље, а име је добило по граду Гацку, у Источној Херцеговини.

Ми, који смо ишли у четврти и само Вукашин Дабић и ја у пети разред, знали смо гдје је и Гацко, и Невесиње, и Сутјеска, и Неретва… Свашта смо ми тада учили и нешто од тога знали.

Међутим, није нам било јасно због чега је пјесник Мажуранић (а како бан може да буде пјесник, ни то нам није било јасно) прекрстио Гатачко у Гацко… Па нам је учитељица објаснила како пјесници могу нешто и да прекрсте, измисле, преокрену маштом зеца у медвједа, а птицу у висинама у звијезду падалицу…

Прилазимо, моји сапутници (моја супруга Радмила, њен брат Ратко, на овом путовању наш возач, и његова супруга Наташа) и ја граду Гацку. У Гатачко поље ушли смо негдје, горе, код села Градине и Луковица. И брзо пролазимо Надиниће, Рудо Поље и Грачаницу. Зелене ливаде, краве како мирно пасу, растиње уз рјечицу Мушницу… и то пролазимо.

 

И ту ме, поред рјечице, сустиже сјећање на причу „Змија“ Иве Андрића. Не знам због чега сам ту, уз врбаке рјечице, замислио како је ту змија ујела дјевојчицу из приче, а на њу наишле ћерке аустроугарског генерала Радаковића, чији је предак из Лике… Због чега баш ту, кад се то у причи догађало мало више, у Босни, у гласиначкој равници…

И таман кад сам одагнао слике змије, уједене дјевојчице, генералових ћерки Агате и Амалије, које су путовале из Сарајева за Вишеград, у који њихов отац одлази у прекоманду, јављају ми се стихови из „Харача“, или тачније: из четвртог пјевања Мажуранићевог епа, па ћу их, да не узнемиравам своје сапутнике, у себи (више их и не знам… можда тек још који), јер ближимо се Гацком, па ме подсјетило…:

Гацко поље, лијепо ти си,
Кад у теби глада неима,
Љута глада и невоље љуте!
Ал те јадно данас притиснули
Крвни момци и оружје свијетло,
Бојни коњи, бијели чадорови,
Тешка гвожђа и фалаке грозне…

Да, око нас је Гатачко поље. А пред нама Гацко.

А стотину пута, у Билећи, у Школи резервних официра, имао сам прилику да чујем како није искључено да за који дан нећемо усиљеним маршем до Автовца. А то је тачно 44 километра. Па ћемо одатле можда и до пет километара удаљеног Гацка. Иако су се проносили гласови како су неке од претходних билећких школских класа преваљивале тај тврди херцеговачки макадам, ми, међутим, никад…

И, коначно – Гацко! Мени, ето, познато по Мажуранићевом епу, затим по Термоелектрани Гацко, па по, кроз историју, трговачком путу од Дубровника ка Фочи и даље на сјевер и, посебно, по тим причама из времена војсковања у Билећи.

И да подсјетим: Гацко се први пут спомиње 1276. године. Било је немањићко, значи српско, затим је било и турско, аустроугарско…

Кажу, а и записано је, да је име добило по ријечи гат, Владимир Ћоровић је мишљења да је добило име по Готима, док треће мишљење биљежи да му је име од ријечи газ. Наравно, има логике да му је извор имена у објема овим ријечима: Гатачким пољем тече више рјечица и потока, а близу је и Клиње језеро, па како је гат, између осталог, и устава, брана, а газ је вода која може да се и ходом пријеђе, а ту је и глагол гацати, па гдје стоји да то није баш то. Док би по Ћоровићевом мишљењу требало другачије… Али, свеједно: ил’ по гату ил’ по газу – Гацко је Гацко било и остало.
Смјештамо се у хотелу (зове се „Милица“, у Немањиној улици) – уз једноставне, присне ријечи дјевојке која нас дочекује, распоређује. У соби је све уредно. А и да није, мени не би сметало – некоме ко је спавао и у сијену, на штали, и у луксузном апартману у хотелу с дванаест хиљада соба, сасвим је свеједно.

Мој шурјак Ратко, и наш, велим, вођа пута и возач, остао је у соби да одмари, жене су се спустиле до прилично пространог ресторана, на кафу и причу, а из двију комшијских сала оре се пјесме – кроз стакла видимо како долазе званице на славља… Баш лијепо!

А ја, будући да сам знао да ћемо преспавати у Гацку, понио неких својих скромних књига па ћу до оне дјевојке на рецепцији: Гдје је библиотека? питам. У овој улици, само мало напријед, с лијеве стране, објасни она. И ја право у Народну библиотеку. А унутра три даме. Кажем ко сам, одакле сам, уручим књиге, пијем сок, нешто причам а више питам: библиотека је отворена 1957. године, посједује више од 25.000 књига, уз око 500 сталних чланова годишње… А како ја с књигама баш до њих? питају библиотекарке… Па ја о Билећи, о поријеклу својих предака, па како ми је у крви да на такве путеве понесем и коју књигу…

Кишица је сипила па престала. Будући да свакодневно морам, барем морам, да пропјешачим око пет километара, ударим ја том, Немањином улицом: тамо и овамо, овамо и тамо, па горе, па до цркве и у цркву Свете Тројице, која је близу хотела, па у неке споредне улице, па се вратим у Немањину. И схватим да је она у ствари главно шеталиште. А оно њоме, такође и тамо и овамо, све високи, кршни младићи, све високе, витке дјевојке… Па помислим на спорт: што не дођу „скаути“, како у ова, новија времена називају откриваче талената и потенцијалних талената, па поведу у своје спортске школе, академије ову дјецу… Какве одбојкашице, кошаркашице, рукометашице! И мушки, наравно… А пред очима ми свјетска одбојкашка висина и виртуозност Тијане Бошковић, из Билеће. Са којом се поносим као да је из моје Комоговине! Као да је моја унука! И да додам: има Гацко и спортских клубова и спортиста. Ма колико да је изворни спорт, његову изворну идеју, филозофију, његову изворну, аутохтону посвећеност и просвјећеност уништио је и систематски га и даље уништава новац.

Кишица је сипила па престала. Немањином улицом у предвечерње и вечерње сате престаје саобраћај – улица је главно градско шеталиште. А по шеталишту нема галаме. Пролазе и млади брачни парови и гурају своју дјечицу у колицима, три госпође, од којих једна носи у руци двије књиге, причају о једној од књига Моме Капора…

И због те, такве приче, због свега што сам видио и чуо, кажем: лијепо је Гацко!

Па ћу још једном:

Гацко поље, лијепо ти си,
Кад у теби глада неима,
Љута глада и невоље љуте!

Сутрадан напуштамо Гацко. Напуштам Гацко, сретан што сам био, ходао, видио, слушао. Јер давно је била Билећа. Прије, тачно, 54 године. Мада је, претпостављам, небо остало исто и у Билећи и овдје. Овдје: изнад Бјелашнице, Лебршника и Волујака.

А сиње, језеро Клиње је десно од пута којим одосмо за Фочу.

Милош Кордић