АКТУЕЛНО:

Милош Кордић: ЗАПИС СА БИВШЕ БАНИЈЕ

Трагајући за сликом воде рјечице Бручине

Враћам се причом рјечици Бручини. Враћам се причом у њену слику. Враћам се у бистру воду њене слике. Или још тачније, искреније: враћам се у замагљеносјећајућу слику њене бистре воде.

Враћам се причом о томе како смо се рјечица Бручина и ја видјели први и једини пут. Видјели се, чули се. И у страху да ми заувијек не утече, да ми не отече њена вода из те моје слике – тражио сам је по далеким пејзажима неких других крајева.

Можда Бручина нема ону гргољивост какву има рјечица Маја. Можда јој ток и није тако брз као Мајин. И то Мајин док се превија између обала с растињем до Брезовог Поља. Па још и даље: у смирај равнице што се шири пред ушћем у ријеку Глину.

А рјечица Бручина нема ни ширину ни дубину ријеке Глине. Нема ни њену смарагдну боју у којој пливају рибе као патинаста бакарна провиђења. Као готска орнаментика што се час јавља близу површине, а час нестаје у дубини потпунога свог родног сумрачја и свога привиднога мрака.

Љепота живота је и у трагању за сликом што подсјећа на неку од драгих слика из дјетињства. Или за сликом која је негдје изненада виђена и упамћена, а онда се касније, такође изненада, јави и подстиче да се негдје тражи иста таква…

Не знам како сам и због чега ухватио себи у очи па онда и у душу једну љетну слику са рјечице Бручине. И отада је носим животом кроз свијет. И трагам за оном која би бар малко могла да буде налик овој мојој. Гдје год да сам: по ријекама, рјечицама, потоцима – тражим такву слику.

А какву?

Е, то је тешко објаснити. То је слика усликана приликом, рекох већ, нашег једног јединог виђења које се догодило у другој половини седамдесетих година прошлог вијека. На лијевој, градачкој обали Бручине – био сам у Малом Градцу (али не први пут) и малко шврљао.

У ствари били смо, ми, колеге с посла у Жељезари Сисак (и Срби и Хрвати, да не испадне, као што су неки бивши моји пријатељи писали, 1991. године, по Сиску, Загребу… да не испадне да су само Срби… и тако даље…), у кући, викендици професорке Мирјане Кољаје – она је била на реду да припреми једно лијепо дружење, гошћење… Па је умјесто да се то догоди у Сиску, она се одлучила за Мали Градац. Родно мјесто свог оца. (А њеног оца Владу, пуковника, након што је све средио, припремио, срели смо на путу из Малог Градца при нашем доласку а његовом одласку. Нисмо се ни заустављали ни поздрављали с њим – ми се огласили сиренама, он одговорио. А огласили смо се због тога да не испадне да Пуковнику нема ко да пише, најомиљенијем роману Габријела Гарсије Маркеса, њему најомиљенијем…

А онда се ја, у једном тренутку, оставивши друштво, спустих до рјечице – некима је она поток, мени је рјечица. Успут, да не заборавим, упитам за кућу родитеља пријатеља и некадашњег комшије из гарсоњере, дипломираног економисте Илије Кољаје. Мирјаниног брата од стрица, који је такође радио у Жељезари. Данас је он овдје, у Београду. Он и породица баве се приватним предузетништвом и несебично помажу многе културне и друге активности прогнаних Банијаца…

Него, да се ја вратим Бручини. Та, занимљивог тока рјечица извире на југозападним окрајцима горе Шамарице. Затим тече према сјеверу па испод села Влаховића, Шушњара, Дреновца… окреће југозападу, западу и улива се у рјечицу Мају. И скроз је банијска: од извора до ушћа.

И то стајање, тај водом привучен поглед у њу, е, то је усликано, уписано. Доље камење, вода га свладава, од удара се распрши па се поново смири и уведе у ток какав је од рођења освојила.

Није Бручина дубока. Мада је малко ниже, тако ми се чини, и вир. Како би било лијепо изути се и гурнути босе ноге у воду! У мојим очима обале су с доласком предвечерја ближе једна другој. Предвечерје је освијетљено појем птица у смирају: и на овој и на оној страни воде. Шум лишћа околног дрвећа као да се најприје чује негдје далеко, затим све ближе и ближе. Па поново одлази…

И онда се ухватим како се све упорније загледавам у воду – из бистрине просијава јој тамност какву нисам видио код других банијских рјечица. Код Маје, Ловче, Жировца… Док вода ријеке Глине посједује такву смарагдну боју која се не може упоредити с било којом у ближој па и у даљој околини. Осим, можда, с водом ријеке Цетине, у Далмацији… Па ни наша Суња никад није текла својом водом у таквој боји као што је ова: вода Бручине. Осим, опет можда, у горњем току. Док тече кроз Шамарицу па све до уласка у Комоговину, близу манастира Преображења Господњег.

Дакле, вода Бручине код мјеста до кога сам се спустио код Малог Грдаца посједује бистру а утамњену воду. И слику те боје тражио сам касније по водама многих ријека и рјечица. И кад сам помислио да сам је нашао, схватим да то није то. Или јесте, само малко другачије.

Тако сам је једном угледао у водама рјечица, прије ће бити – потока, Врњике и Дретуље, код Плашког, на западу Кордуна. А ту сам са породицом био у гостима у заселку Зебићу, код пријатеља (у ствари код његових родитеља) из Сисачке Жељезаре и првог комшије из зграде, дипломираног инжењера Ђуре Микулице. Ђуро и његов брат Дане, који је радио у Загребу, предложе ми да једног предвечерја одемо у лов на дивље патке. И даду они мени добру, модерну ловачку пушку (ловачки сам положио, али оружје за лов никад нисам куповао, никад нисам пуцао на животиње…). Одреде они мени правац кретања уз лијеву обалу Врњике (ја први пут у тим крајевима), а они одоше оном другом страном. Да ли заједно, или су се раздвојили… немам појма… А ја лијепо, негдје горе, кад сам се већ добро находао, далеко од било кога, засједнем изнад рјечице (потока), спустим пушку поред себе, слушам птице, сунце се није још скроз повукло на починак, дишем траву околних ливада, ваздух шума, а доље, у води, уз трску и шаш, пливају дивље патке. Играју се, радују се… Гледам патке, гледам воду: и одједном ми се отвори слика бручинске воде. Али што сам више гледао, слика ми је блиједила. Ипак је ова вода докраја свјетлије бистрине. Шта свјетлије?! Ово је најсвјетлија рјечица (поток), шта већ јесте да јесте, коју сам икад видио. Ходајући касније обалом, горе, уз воду, сад већ далеко од патака (а каквих су само оне боја!), могао сам да видим свако зрно пијеска на дну. И, ту и тамо, понеку пастрмку. А тако и касније, код Дретуље. Нигдје камичка.

Ето, то није то. То није она слика – слика воде банијске рјечице Бручине.

А онда још увијек (и вјечно) избјегличке 2004. године, мој колега с посла, овдје, у Београду, Светозар Данчуо, из Карловца, родитељи му са Кордуна (сад је са породицом у Чикагу), и ја нађемо се у Сибиру. Био сам вођа пута који је наш руски Лукоил организовао српским новинарима који у својим штампаним и електронским медијима прате енергетику. Новинаре смо водили да обиђу Лукоилова сибирска нафтоносна поља и његов град Когалим (град чудо, са 58.000 становника, модеран, уређен и уредан град, са свим и свачим што је потребно за савремен живот, а изграђен у половини прошлог вијека…), да обиђу и сједиште компаније у Москви. И, боравећи у Сибиру (из Москве смо кренули из температуре која је износила +25 степени, а стигли у Сибир на -1 степен), Свето и ја одемо до не тако велике сибирске ријеке Ингу-Ијагун. И ту, са моста, загледавши се у не толико дубоку колико брзу воду, угледам тамносну бистрину Бручине! Е, па ту смо! рекох у себи. Коначно… И тако усвојим и понесем и ту сибирску слику са собом, у себи.

Али, касније, исправљам у себи: ни то није то – ипак је вода Бручине другачија.

И дуго сам ја трагао за поријеклом имена Бручине, одгонетавао га. И ништа посебно нисам нашао. Осим што је највјероватније из келтских времена. Из којих су и многи други топоними по балканским просторима. У источној Француској постоји ријека Бриш (на француском: Bruche). Проф. др Ранка Куић, годинама истражујући келтске трагове на британским острвима (објавила је бројне књиге, научне радове…), биљежи, између осталог, и топониме ријека на тим острвима. А они су, на примјер: Liig – Љиг, Mur – Мура, Ram – Рама, Drem – Дрим, Lab – Лаб, Buna – Буна, Peukh – Пек, Varar – Вардар, Boyan – Бојана, Tuessis – Тиса, Morava – Морава, Kerka – Крка, Koruna – Корана и тако даље. Неке сам од њих и обишао, сједио на њиховим обалама. Посматрао воду, бручинско или суњско камење у води, исте рибе, па јошиће, врбе, тополе… И обавезно сам се, само кад је било и најмање прилике, изувао, скидао чарапе и квасио ноге. Боже, милине! …

Међутим ни у тим водама нисам нашао слику воде рјечице Бручине. Па сам се помирио с том сликом: нека ми заувијек остане таква. Таква каква је – једна једина.

И нека остане као огледало у чијем сам сумрачју гледао у обрнуто и распукло лице које је одавно и само постало вода. Јер само таква, она је вода слободе. Ништа слободније на Кугли земаљској не постоји од воде. Па ћу води у част и у част слике воде банијске рјечице Бручине завршити овај запис првим дијелом пјесме Лирика о води, великог српског пјесника Стевана Раичковића, из књиге Песме (Српска књижевна задруга, Београд, 1963):

 

Кад воде осете да прилазим оне постају мирне

Изједначе се са мном и ја постајем као оне.

(Знам: То ми се тако само учини.

Али то је дубоко у мени

Толико дубоко да поверујем да је тако.)

Ево их: сада имају моје очи и замишљено гледају,

Имају моје руке и не знају шта ће с дубинама,

И моје ноге имају: и стоје запањено

Са охладнелим стопалима укоченим на дну

Где расте мали камен, земља, спирала траве

И два округла сјаја потонула из мене…

(СА ПОРТАЛА БАНИЈА ОНЛАЈН,

 УЗ НЕЗНАТНЕ АТОРОВЕ

ИСПРАВКЕ И КРАЋЕЊА)

This is box title

КАКО ДО КЊИГЕ БИЛО ЈЕДНОМ НА БАНИЈИ

У продаји је друго издање књиге Било једном на Банији Милоша Кордића, чији је издавач Инфо Рас д. о. о. Београд, 2019. У књизи су бројни прозни записи ауторових сјећања на дјетињство, младост, школовање и живот на Банији између Другог свјетског рата и грађанског рата у Хрватској, с повременим заласком у те ратове. Ту су бројне личности са Баније: сељани, грађани, народни хероји, научници, књижевници и други умјетници, професори, ауторови школски другови. . . Ту је запис о Титовом доласку на Банију, 1967. године. У књизи су обрађене банијске горе и њихови највиши врхови, ту су записи са видика, затим ријеке, рјечице, потоци, стара банијска јела, опис кољевина. . . Други дио књиге садржи имена и презимена банијских Срба, њихове бројне надимке, попис села и градова. Посебно поглавље посвећено је пословицама, клетвама, ојкачама, оригиналним псовкама. И на крају књиге Кордић објављује више од четири хиљаде непознатих, мање познатих и заборављених старих ријечи и израза банијских, са објашњењима. Књига се може наручити поруком на телефон: 063 1958 354, и на мејл: miloskordic44@gmail. com

Код поруке потребно је навести име и презиме, тачну адресу (с поштанским бројем) и број мобилног телефона. Цијена књиге је 800,00 динара + поштарина (шаље се поузећем, пост експресом).

 

Нема коментара

Напишите коментар