Милош Кордић: Запис са бивше Баније

На прослави годишњице Седме банијске… и тада је околно дрвеће било без лишћа

Касна је јесен 1962. године. Дан је 22. новембар. Прослава 20. годишњице од оснивања Седме банијске ударне дивизије у Класнићу.

Кад сам већ написао ове три реченице, дође ми у главу да је то можда била јесен 1957. године: прослава 15. годишњице. Можда… Те године био сам ђак седмог разреда Осмогодишње школе у Петрињи. И веома ситан, растом низак. А ако је била 20. годишњица, и као ђак четвртог разреда Учитељске школе, такође у Петрињи, био бих… односно, био сам виши, јачи. Мада и тада скроз мршав.

Ми, ђаци из Петриње (опредјељујем се за 20. годишњицу: као кроз маглу израња ми лик мога драгог професора Милоша Петровића, нашег разредника, који је родом из Класнића и који нас води; ако је била и 15. годишњица, ништа се не мијења – моме уму најбоље би било да су обје годишњице биле исте године), путујемо у овим записима већ поменутим ћиром. Банијско-кордунском жељезницом која, преко Глине и Топуског, повезује Сисак-Предграђе (Цапраг) и Карловац… А ми путујемо од Петриње до Маје. И ту излазимо. Затим ћемо десет километара пјешице до Доњег Класнића. До мјеста на брду… у ствари до врха превоја одакле се цеста спушта према, уз моју Комоговину, једном од најљепших банијских села – Брезовом Пољу. (Увијек сам волио да чујем кад неко каже да је његово село најљепше на свијету. А ја само додам: Комоговина па твој… твоја… твоје…) Ту је, на врху превоја, споменик Седмој дивизији.

Дани су више кишни него што нису. И тог дана киша малко сипи. Сипи па застане. Макадамска цеста блатна, с јаругама пуним воде. Поред нас прођоше два аутобуса. Пуна пунцата. А онда и понеки војни, па цивилни ТАМ-ов камион. Једна група нас, ђака, а расули смо се као ракова дјеца, машемо камиону у коме има и цивила и војника. Шофер, војник, стаде и они нас примају. И ми се лијепо довеземо до под само брдо.

А на брду и по његовим мокрим каснојесењим странама – сплијен народа. Једни иду горе, други доље. Једни се гурају да заузму што повољнији положај до трибине. Други рукама хватају мокро лишће, стишћу га у груде и бришу блатну обућу. Трећи се грле – нису се одавно видјели, па се чује: Јово, ес то ти?… Е, Јово, Јово, конда те сад гледам нако рањеног… На трибину се пењу високи руководиоци. Домаћин (вјероватно предсједник глинске општине, а ако је била 1957, онда је то био предсједник глинског котара… ако памтим) отвара, поздравља, најављује… Нема генерала и народног хероја Павла Јакшића, првог команданта Седме дивизије, нема генерала у резерви, народног хероја, нашег костајничког посланика Ђуре Кладарина, првог политичког комесара дивизије… Главни говорник је Милан Мићун Павловић, генерал-мајор, који је, између осталог, био и ратни начелник Штаба, а касније и један од команданата Седме дивизије.

(Мени никад није било јасно због чега генерал Павловић није проглашен народним херојем. Питао сам једном о томе Симу Тодоровића, једног од организатора устанка и руководилаца народне власти на Банији, носиоца Партизанске споменице 1941, вијећника Другог засједања Авноја у Јајцу, рођеног у Драготини, код Глине. Нешто је објашњавао, нешто што мени није било јасно. Једном сам, још и прије Симе, питао Ђуру Кладарина. Он ми је рекао како није било могуће да сви они из штаба дивизије „прођу“… Јер то ни други нису… Генерал-пуковник Бранко Боројевић објаснио ми је како је тих послијератних година, а највише се о томе одлучивало 1953. године, кад је било и највише проглашења, свако гурао своје… То сам схватио. То исто питање у вријеме мог омладинства прогонило ме и кад је Ранко Митић, родом из Горњег Селишта, код Глине, у питању… Али…)

У свечаној униформи, генерал Павловић дјелује као врховни командант свег овог народа – његове ријечи чују се на све стране: јасно, читко, чисто.

Стајао сам са класнићке стране. Не тако далеко од високо подигнуте трибине коју бих и данас, са генералом пред очима, могао да нацртам. И околно дрвеће без лишћа, осим код неколико тањих, млађих храстових стабала – храшћу се дио лишћа, смеђег и тек понегдје малко као офуреног, до прољећа може задржати на гранама – могао бих такође да нацртам. Као млади пјесник Душан Вукосављевић (рођен 1921. године у Петрињцима – погинуо као партизан у јуришу код жељезничке пруге између Сиска у Суње, 1942) у пјесми „Пред јесен (II)“, из збирке пјесама Када грожђе зрије (СКД Просвјета, Загреб, 2017, приредио Борис Врга) што је стиховима насликао:

Опет ће доћи вријеме када лишће умирући жути

у влажном загрљају суморних кишних дана,

кад у мутном калу леже шумски пути

и кад сјета љуби осмијег тужних грана.

И небо с ону страну слике преко споменика Седмој дивизији и изнад трибине такође бих могао… Мрко небо даљине изнад Брезовог поља, а можда и изнад Брестика, Козаперовице… Па још и даље – по висинама кишног неба Шамарице. У коју су се, вјероватно, склониле птице свих наших шума како би биле што даље од ове вреве, буке.

Кад се све то завршило и народ почео да се разилази, кренули смо и ми ка Жељезничкој станици Маја. Нема камиона који би нас повезао. О било каквом аутобусу да се и не прича. А и шта је то… тих десетак километара?!

Цапам мокром цестом, а у ушима ми одзвањају генералове ријечи о славном путу наше Седме… Али ме сустижу и ријечи неких наших у селу: да ли је дивизија требало да оде са Баније? коме је био потребан онолики српски народ Баније у збјегу по Босни, Херцеговини и у повратку по Лици, Кордуну? коме је било потребно онолико смрзавање народа, онаква глад, онолике уши и тифус, онолика смрт? Био сам већ омладинац па сам доста тога и чуо и прочитао.

Али… Учени смо да говоримо о славном путу. Тако смо и писали. Није да нисмо. И то највише због оних који су на том путу славно изгинули, умрли, нестали. Дарујући своје животе идеалима у које су вјеровали. Али они, та младост која је изгинула по врлетима Босне, Херцеговине, Црне Горе, Хрватске и Словеније, никад неће сазнати шта је даље било.

На станици чекамо ћиру. Неколико нас засјело је на малко, тако нам се чинило, присушене кладе. И у тим тренуцима у једном сам совјетском филму у коме су се могла видјети брда клада поред велике ријеке: биће да је то била Волга. И Седма је прелазила ријеке. Али ријеке без клада.

Вријеме пролази. На станици је много народа. А од ћире ни писка. Из школских торби вадимо оно што смо понијели. Да малко жвакнемо…

Неко вели да се недалеко од овог мјеста рјечица Бручина улива у рјечицу Мају. Какво дивно име: Бручина! рече још неко.

А онда се као какав знак с неба оглаша и ћиро. И сад до Петриње, са заустављањем на станицама: Влаховић, Бански Грабовац, Бачуга, Краљевчани, Храстовица.

А Седма се од око 3.200 бораца (негдје пише и 3.500, а има и још тих бројева), колико их је отишло на пут Босне, Неретве, Сутјеске… вратила на Банију са њих око шест стотина. Што болесних, и тешко болесних, што рањених.

Да ли је славно то што су изгинули, помрли од болести, тифуса, рана, а многи нетрагом нестали. И док су они тако гинули, умирали и нестајали, далеко од Баније, дотле су усташе Независне Државе Хрватске харале, убијале, клале, пљачкале и палиле по српским селима? Мада је тога било и док је Седме било и по Банији, као и партизанских одреда. Али… То је нека друга прича. Прича неке друге историје.

Са степеница ћире окрећем се и још једном погледам у даљину: све је то и мој сиромашни а као хљеб мирисни родни крај.

Да, био сам на прослави годишњице Седме банијске…

И тада је околно дрвеће било без лишћа.

(СА ПОРТАЛА БАНИЈА ОНЛАЈН, УЗ МАЊЕ АУТОРОВЕ ИСПРАВКЕ)

 

This is box title

КАКО ДО КЊИГЕ БИЛО ЈЕДНОМ НА БАНИЈИ


У продаји је друго издање књиге Било једном на Банији Милоша Кордића, чији је издавач Инфо Рас д. о. о. Београд, 2019. У књизи су бројни прозни записи ауторових сјећања на дјетињство, младост, школовање и живот на Банији између Другог свјетског рата и грађанског рата у Хрватској, с повременим заласком у те ратове. Ту су бројне личности са Баније: сељани, грађани, народни хероји, научници, књижевници и други умјетници, професори, ауторови школски другови…

Ту је запис о Титовом доласку на Банију, 1967. године. У књизи су обрађене банијске горе и њихови највиши врхови, ту су записи са видика, затим ријеке, рјечице, потоци, стара банијска јела, опис кољевина. . . Други дио књиге садржи имена и презимена банијских Срба, њихове бројне надимке, попис села и градова. Посебно поглавље посвећено је пословицама, клетвама, ојкачама, оригиналним псовкама. И на крају књиге Кордић објављује више од четири хиљаде непознатих, мање познатих и заборављених старих ријечи и израза банијских, са објашњењима. Књига се може наручити поруком на телефон: 063 1958 354, и на и-мејл: miloskordic44@gmail. com

Код поруке потребно је навести име и презиме,  тачну адресу (с поштанским бројем) и број мобилног телефона. Цијена књиге је 800,00 динара + поштарина (шаље се поузећем, пост експресом).

Нема коментара

Напишите коментар