Милош Кордић: ЗАПИС СА БИВШЕ БАНИЈЕ

А били су Меченчани опћина, општина, мјесни уред…

На приземној згради некадашње општине Меченчани (на Банији) стајале су двије табле: једна на латиници, на њој је писало НАРОДНА РЕПУБЛИКА ХРВАТСКА, а испод КОТАР КОСТАЈНИЦА, па испод ОПЋИНА МЕЧЕНЧАНИ; друга на ћирилици – све исто осим што је умјесто ОПЋИНА писало ОПШТИНА. КОТАР, ако се добро сјећам, није мијењан у СРЕЗ. Или јесте… није ни битно.

Касније, крајем педесетих година, у школе у селима са већинским или искључиво српским становништвом, а таква су била сва села која су припадала меченчанској општини, кренуло се у прва два разреда умјесто ћирилице са увођењем латинице. С образложењем како је јефтиније штампање уџбеника, како је то једно те исто, како  ћирилицу у трећем разреду уче сви ђаци у Хрватској, а и да се дјеца не дијеле, јер братство и јединство… та градимо га и из дана у дан учвршћујемо, цементирамо га, што рекао Тито у сисачкој Жељезари, 1975. године… И не само ту. А онда су зборови бирача у селима, без много размишљања, прихватали таква образложења.

И тако је ћирилица пресељена у трећи разред. И ту остала.

Па је и у Меченчанима нестало општинске табле на ћирилици. Остала је само опћинска, на латиници.
А онда је нестало и опћине: реорганизацијом су на дотадашњем костајничком котару (и не само на костајничком, него и у цијелој републици) укинуте опћине Меченчани, Дубица и Грабоштани. Котар је постао Сисак, Костајница опћина. А Дубица, Меченчании и Грабоштани постали су мјесни уреди.

Данас је то све другачије. Али, да сад…

У пет километара од моје Комоговине удаљеним Меченчанима била је некад, дакле, наша опћина, општина и касније мјесни уред, за села: Бабина Ријека, Бјеловачки Костреши, Боројевићи, Горњи Бјеловац, Горњи Кукурузари, Доњи Кукурузари, Кнезовљани, Комоговина, Ловча (Горња, Средња и Доња), Меченчани, Превршац и Уметићи (Уметић).

Постоји општина и опћина у селу Меченчанима који нису град. А као да јесу.
И дуго ме је, као дјечачића, дјечака, обузимало некакво посебно узбуђење, некакав чудан страх, чудно осјећање стида (а нисам био баш нешто ни плашљив ни стидљив) кад сам одлазио у Меченчане. И све то због могућих сусрета са Меченчанцима:

– са њиховим учитељима (од којих се добро сјећам Воје Боројевића и Стане Метикош. Са Војом сам касније и радио. Меченчани су осмогодишњу школу добили 1. септембра 1958. године. До тада је и ту била четворогодишња, па петогодишња, шестогодишња… као и у Комоговини, Доњим Кукурузарима, Ловчи, Бабиној Ријеци и Кнезовљанима),

– са докторима (добро се сјећам доктора Александра Мораитија, родом из Задра. Његова супруга радила је у новоотвореној осмогодишњој, односно Основној школи „VII банијска бригада“. Касније су отишли у Задар. А онда смо се нашли, иако се нисмо познавали, у Пионирском граду у Загребу, на Републичком сусрету литерарних група – она је водила групу из једне задарске школе, а ја мале Меченчанце. Приђем и кажем ко сам, одакле… а моји литерати већ су тада били на гласу… Па се сјећам докторки Вишње Мајачић Крас, Славице Пихтије Цагарић, Душана Кордића… касније су дошли и млађи, па зубара Јураја Јуришића, па медецинских техничара и сестара Божене Голубић, Даре Боснић, Миће Црнојевића, Милана Миће Дабиће и, као кроз сан, бабице Веле. Нисам баш нешто одлазио к њима, осим мајци и баби по љекове, а у Костајницу на обавезне систематске прегледе пред почетак школске године, кад сам почео да радим у меченчанској школи. Мене су тада, у том комоговљанском периоду дјетињства, лијечили коњи и сви могући пољопривредни послови),

– са средњошколцима и студентима који су одлазили на даље школовање, а старијима од мене (Меченчани су их тада имали више од других села тог краја: Драгица и Мирјана Лазић, Анкица Прибичевић,  Душанка Прибичевић, Илија Нукић, Лончаревићи – Никола, Раде, Јово и Радмила, Милош Дмитровић, Деса Бунчић, Никола Никица Боројевић, Мирослав Мира Боројевић, Ђуро Ђука Грновић – каснији шумарски техничар, његов имењак, наставник, мој колега из школе, нешто је млађи од мене и други),

– па нека врста страха, стида од уласка у пошту (шефа Пере Обрадовића нисам се плашио, али у пошту увијек неко уђе па се може десити да ме нешто пита… а ту сам први пут разговарао на телефон), па од мјесног уреда, милиције, трговине и уопште од центра са старим дивљим кестеновима, с липама испред Лазићеве гостионице… А ту је, у центру, и раскрсница (ту увијек неко стоји, чека, разговара), с које се скреће према Комоговини (на запад па даље за Јабуковац, Петрињу, Глину…), према Превршцу (на исток, па даље за Костајницу, за Босну и Херцеговину…) и према Шареном мосту (на сјевер, можда малко и на сјевероисток, гдје се излази на цесту Петриња–Костајница)…

У центру Меченчана била је повећа приземна зграда. У њој је педесетих година била општина, касније мјесни уред. Затим милиција, која је такође пред шездесете године премјештена у Костајницу. Ту је пресељена и пошта из посљедње куће која је припадала Уметићима, а ми смо је увијек сматрали првом у Меченчанима, кад се иде од Шареног моста. У тој кући рођен је аустроугарски фелдмаршал Светозар Боројевић. А тада је, послије Другог свјетског рата, била власништво Моје Каравидића, који је послије тог рата радио у Министарству шумарства у Влади Хрватске. Кад је отишла милиција, у тај простор смјештена је за сеоске услове прилично велика продавница.

Надаље, у центру села, близу те општинске зграде, била је и мања зграда у којој је била задруга: трговина, откупна станица… а касније је уређена у салу за приредбе, забаве, игранке. Амбуланта је била смјештена у згради бивше школе. А нова и за то вријеме прилично велика зграда осмогодишње школе била је нешто ниже од центра, кад се иде ка Шареном мосту. У самом центру, близу општинске зграде, налази се и парохијална црква Покрова Пресвете Богородице. И још су ту, у центру, биле и двије гостионице: поменута Лазићева, као и Бунчићева.

У Меченчане смо доносили, ми, ђаци из Комоговине, али и из осталих подручних школа, до њихове школе, штафету за друга Тита.

Меченчани. И само име било ми је нешто посебно. Код изговора: пуна уста имена.
А колико ми је тек живота везано за њих. До њих и безброј пута кроз њих: пјешице, на коњу, запрежним колима, на и у камиону, на трактору, на вагонима машинице (ускотрачне наше тадашње жељезнице, која је знала понекад да нам стане код Шареног моста), на бициклу, у аутобусу, аутомобилу…

Али они први доласци и проласци, на коњу… Е то је било нешто! Дојашем, вежем улар коња Ћетка за гелендер код дивљег кестена (или га не вежем никако, јер он је увијек мирно и стрпљиво чекао), улазим и вадим цедле за нешто од стоке кад се спремамо на сајам у Костајници, Босанској Костајници или Петрињи. Па се пронесе глас да је код њих стигла маст, или пјенице (квасац, герма), или шећер, или какво брашно, или петреуљ… Пролазим запрежним колима, с родитељима, са оцем, братом или сам. Идемо за Костајницу, или Милошу Радошевићу возимо нешто на пилану, или ја идем кумовима у Превршац са плугом, брначом и сијачем на орање, брнање и сјетву, или возим у калавету шодер за нову школу (у којој сам започео свој радни вијек, 1. септембра 1964. године), па бициклом…

Једне године водио сам свог пса Лису на пелцовање. Било је рано прољеће. Цеста пуна блата. Лисо, снажан пас, вуче ме од јарка до јарка, све насрћући на друге псе. Лисо лаје на њих, а ја на Лису. Био је омиљен очев пас. И уби га лугар баш из Меченчана. Био сам тада са чичом Ђуром Ђурицом Кордићем и оцем далеко у шамаричкој шуми. И, одједном: Лисо! А остао је код куће, на ланцу. Дође Лисо до нас, па одлута некуд даље. И не прође дуго: зачу се пуцањ. Отац отрча… Знам који га је лугар убио, али… Лугар је био у праву, иако је знао чији је. Као што је знао да је наш пас увијек био на ланцу.

Идем тако једном пјешице из Меченчана и пратим таблице кућних бројева. На посљедњој меченчанској кући, кући мог касније великог пријатеља Ђуре Стрижака, стајао је број око седамдесетог. Посљедња кућа у Боројевићима, кућа стрине Саве Ђурић, њених синова имала је таблу с бројем 105. А Комоговина је тада имала око стотину кућа. За друга села нисам знао податке.

Ето, Меченчани мањи, а општинско су мјесто.

Требало би овдје и о Петру Пјеру Крижанићу, о пропалом подизању спомен-бисте његове, могло би се и о књижевницима који су гостовали у школи, о литерарној манифестацији „Плавићевица…“, о четири збирке поезије меченчанских литерата, о пјешачењу дјеце до школе у вријеме сњежних мећава, о Ученичком спортском друштву „Банија“… о мојим колегама Славку Томашевићу, Анкици Кузмановић, Душанки Обрадовић, Момчилу Кременовићу, Николи Шаренгаћи, Ради Прибичевићу… могло би се.
Могло би се о многочему. Али тога многочега меченчанског данас више нема.

А били су Меченчани опћина, општина, мјесни уред…

This is box title

КАКО ДО КЊИГЕ БИЛО ЈЕДНОМ НА БАНИЈИ
У продаји је друго издање књиге Било једном на Банији Милоша Кордића, чији је издавач Инфо Рас д. о. о. Београд, 2019. У књизи су бројни прозни записи ауторових сјећања на дјетињство, младост, школовање и живот на Банији између Другог свјетског рата и грађанског рата у Хрватској, с повременим заласком у те ратове. Ту су бројне личности са Баније: сељани, грађани, народни хероји, научници, књижевници и други умјетници, професори, ауторови школски другови…
Ту је запис о Титовом доласку на Банију, 1967. године. У књизи су обрађене банијске горе и њихови највиши врхови, ту су записи са видика, затим ријеке, рјечице, потоци, стара банијска јела, опис кољевина. . . Други дио књиге садржи имена и презимена банијских Срба, њихове бројне надимке, попис села и градова. Посебно поглавље посвећено је пословицама, клетвама, ојкачама, оригиналним псовкама. И на крају књиге Кордић објављује више од четири хиљаде непознатих, мање познатих и заборављених старих ријечи и израза банијских, са објашњењима. Књига се може наручити поруком на телефон: 063 1958 354, и на и-мејл: miloskordic44@gmail. com
Код поруке потребно је навести име и презиме, тачну адресу (с поштанским бројем) и број мобилног телефона. Цијена књиге је 800,00 динара + поштарина (шаље се поузећем, пост експресом).

Нема коментара

Напишите коментар