Младост у врлетима Велебита

Неким дијеловима Баније, Кордуна, Лике, Далмације и Славоније можете лутати тједнима и мјесецима а да не наиђете на село у којем је бројчани однос између одраслих и дјеце барем подједнак – а онда набасате на Попину, мјесташце скрито у једном од велебитских кањона с чије се сјеверне стране уздижу врхови митске планине, а с јужне клокоће бистра и хладна Крупа. Ондје, под истим кровом, живи једна вишечлана обитељ, посљедњи становници тога кршког села. Но не би ни то било толико неуобичајено за данашњу Лијепу нашу, да ту шестерочлану породицу поред троје одраслих не сачињава троје веселих и живахних малишана, једно другоме до уха.

То су Драгичевићи: бака Милица која се ближи деведесетој, њезин 56-годишњи син Винко, нешто млађа супруга му Кујдесе и њихово троје дјеце – трогодишња Сања, двогодишњи Саша и прије два мјесеца рођени Славен. Екипа “Портала Новости” би их само тешко пронашла, па их је до њих одвео Мирослав Веселиновић из Голубића. Затекли су их код куће све осим Винка, који је с козама био у планини; зачувши звоно, машили се фотоапарата, али је Милица савјетовала да се стрпе још пола сата јер то тек јарац-звонар издалека најављује да је пастир са стадом пошао кући.

– Док не дођу, ти још, синко мој, стигнеш у миру марендат’ – казала нам је бака, а тако је и било па се Винко ускоро прикључио разговору.

– Никоме тко до нас набаса није јасно како с троје ситне дјечице можемо опстати у овим велебитским врлетима, на ћудљивом кршу и камењару што га тарубура и југо, сњежина и несносне врућине. Не чудим се ја њихову чуђењу, више се чуде они кад им кажем да смо најсретнија обитељ на свијету, бар по нашим мјерилима: живимо овдје своји на своме, у кући мојих прадједова, велебитских вукова који су били сретни и у много тежим увјетима. Родили смо троје дјеце, па је око нас младост и будућност, вриједни смо и страха нема. И то је то, даље и боље нам не треба – објашњава за “Портал Новости”.

Винко је дипломирао педагогију на задарском Филозофском факултету и прије рата је радио у основној школи у Врбовском, но почетком коловоза 1995. његови су планови поремећени: кад је започела Олуја, у Попини је у шест кућа живјело тридесетак становника који су у паници напустили село на прву грмљавину топова и хаубица. Драгичевиће, у то доба тек Винка и родитеље, пут је преко врхова Велебита одвео преко Грачаца, Доњег Лапца и Дрвара до Ветерника крај Новог Сада, гдје је живио очев брат. Двије су године у том мјесту били подстанари, но вриједно су радили, па су ондје успјели саградити властиту кућу. Винко се као професор запослио у Старим Јанковцима и пет су година релативно добро живјели, све док носталгија и жал за велебитским ‘чукама’ нису постали толико јаки да су се одлучили вратити у своју Попину. Ондје су, наравно, затекли све девастирано: кућа и штале запаљене, све покрадено и нигдје ничега осим вјековног камена и неуништивог драча. Но није им требало дуго да остваре право на обнову, односно градњу нове куће. Стару кућу и штале су сами обновили, живот је поновно кретао својим тијеком, а кад је прије шест година умро стари Светозар, син је схватио да је дошло вријеме за женидбу.

– Лако се на то било одлучити, али није баш било једноставно извести. Једном сам згодом с друштвом отпутовао у Албанију и тамо у Драчу упознао младу Кујдесе. Догодила нам се љубав на први поглед и није се имало што чекати. Након пар мјесеци смо се оженили, довео сам је под Велебит и ево нас сада здравих и сретних с троје дјечице. С њезиним сам доласком овамо морао неке ствари промијенити, па сам основао обитељско пољопривредно господарство јер сам се одлучио бавити пчеларством и козарством. Мало по мало, коза по коза, и ево нам стада од двјесто здравих грла. Пет километара уоколо све је пусто, нема ни људи ни стоке, па се моје козе госте до миле воље. Јарад стиже у липњу и тада их почињемо продавати, а након зиме произведемо па продамо нешто сира и тако живимо. Боље нам не треба – тумачи нам Винко.

Новац који зарађују продајом јарића, меда и сира, Драгичевићима је, поред дјечјег доплатка за двоје старијих малишана, једини приход јер Винко још није остварио право на мировину. Кад је први пут дошла у Попину, Кујдесе је остала затечена: дјевојка из града нашла се изнебуха у планинској пустопољини, пред потпуно новим и непознатим животним изазовима. Но захваљујући међусобној љубави и супруговој пажњи, брзо се навикла и прихватила другачије околности.

– Није било једноставно, али данас видим да је страх од непознатог био непотребан. Овдје се одлично сналазим, живимо сретно с троје дјеце и баш ништа више ми не треба осим тога да смо вриједни и да се слажемо. Све остало долази само по себи и никада нисам пожалила што сам дошла овамо. У родној држави сам оставила оца и двојицу браће: понекад их посјетим, но брзо се зажелим наше Попине и нашег Велебита – каже Сањина, Сашина и Славенова мама.

Ако смо ишта научили за посјета обитељи Драгичевић, то је онда спознаја да они појма немају што значи појам ‘суживот’ и какве све тешкоће могу пратити односе људи различитих националности; они знају само за живот, настоје га живјети добро и часно у својим велебитским врлетима, без икаквих ограда у главама и срцима. Не чуди стога да им ријетки сусједи и пријатељи, подједнако они свих националности, радо помажу од првог дана њихове сретне заједнице.

Преузето са: Банија онлајн

Коментари
  • Avatar

    Ovaj Vinko je klao po Škabrinji. Čeka ga ruka osvete…..

    понедељак, 16. децембра 2019.

Напишите коментар