Моје свједочење о кући Милутина Миланковића у Даљу
Било је то овако. Једном давно, преко седам равница, и још седам равница, негдје 2004. године, чини ми се да није била загазила 2005, нанесоше неки путеви Чедомира Вишњића и мене у Вуковар. Можете мислити колико је то њивā за нас из Горње Крајине? Пред полазак, наравно, договорисмо се са Ђорђем Нешићем да се негдје нађемо, да продиванимо, макар и накратко. Ријеч-двије, онолико колико буде имао времена. И тако би.
Сретосмо се у Даљу, гдје нас Ђорђе најприје одведе до цркве, а потом у кратку, туристичку, туру варошицом. Онда одједном рече: „Идемо да вам нешто покажем“. Кренусмо полако, ногу пред ногу, до једне расклимане, рушевне куће. Помислио сам да су то остаци ратова – шта би друго. Уђосмо кроз прозор, јер вратима се није могло прићи. Под ногама пуца драча. Газимо преко шута до глежњева, преко греда и гредица, преко летава и зарђалих ексера, кроз ситно умрвљену срчу… Гледамо да нам нешто не падне на главу… Каква стожина или остаци попуцалих црепова… Да не изгинемо!
Није нам било јасно зашто нас доведе у овај грађевински метеж, међу ове мокре зидове… У таквој (не)прилици смишљамо како да извучемо живе главе. Кад је видио да нам ништа није јасно, помало свечарски каза: „Добродошли у кућу Милутина Миланковића“. Више нисмо ни прозборили… Човјек постане нијем однекуд изнутра… Онда, као више за себе, онако благ и тих, онако човјечан, прошапута: „Ваљало би је обновити“. Распрсну се одушевљење… Све пршти! Обновити, него шта! А шта ћемо са кућом Пелеша у Глину, у којој је на једној од вечерњих сједјељки Јосиф Руњанин компоновао „Лијепу нашу“, па вртићем у Вргинмосту, који је сав од дрвене грађе, могао да постане простор за кордунашку етнолошку збирку…
Послије првих одушевљења нешто, ипак, поче да нас штипа. Увуче се у нас подмукла сумња, као искушење. Јесмо ли власни? Хоће ли бити снаге?
Лакнуло нам је, барем Вишњићу и мени, кад нас изведе напоље. Под ведро небо и под само једну гредицу. Пропрати нас и до „дворишта“, које је уствари било само један велики купињак. Надао сам се да на просторима уз Дунав не живе поскоци. Барем тако каже и наука.
Са тог мјеста, из „дворишта“, још ако кренете мало напријед, поглед је био сасвим другачији, нестварно чист – Дунав, широк, и још шири… Био је за мене љепши и од Боденског језера у предвечерје, чије су ме боје омамљивале, а и данас ми се још, понекад, враћају. Преда мном је било пространство преко кога погледом нисам мога да докучим ни другу обалу, а камоли „тополике са бачке стране“.
„Кад је Дунав оволики, како онда Миланковић може бити мали“, добацих, онако успут, себи унутрашњем.
Многима од вас ова прича, можда, није занимљива, али трпите, из пристојности. Кажете: „Можда си се мало распричао, раширио… Разаткао…“ Не знам… Није моје да судим, а није ни учтиво да се, тек тако, пачам у туђа мишљења. Знам само једно, а то је потка, прва идеја о обнови куће Милутина Миланковића потекла је од – Ђорђа Нешића. Знао сам и онда да та идеја није из тог времена…. Не вјерујем да поуздано и он зна од кога је, и из којих календара. Како изнова узех „Кроз васиону и векове“, па још наиђох на ону његову крајњу причу – сјећате се, ону о очинском дому, осјетих да сам ове ријечи са неким морао да подијелим. Зато не замјерите. Чак ни казано није од мене!
Шта се послије дешавало, не знам. Мене је провиђење вратило тамо гдје сам и и прије био, а њих двојицу, срећом, оставило тамо гдје је и требало да остану. Како су текли разговори, договори, грађевински радови, и свему оно што претходи почетку и крају оваквог подухвата, нисам, и не могу бити свједоком.
У Хрватској, па самим тим ни у Даљу, нисам био малне двадесет година, тако да „нову“ кућу још нисао ошацовао. Осим на фотографијама. А није да не бих волио… Лијепа је… Заиста лијепа…
Послије, једва живи – што од страха, што од љепоте – отиђосмо до Вуковара. У један од ресторана на црти Дунава одакле смо најбоље могли видјети ријеку и тегљаче. Попио је ко је шта попио, па се онда у предвечерје и растасмо. Вишњић и ја неком старом „шкодом фелицијом – караван“ кренусмо у Загреб, а Нешић кући, код својих, у Бијело Брдо.
Сада, док поново прелиставам „Васиону и векове“, и док ми се промаљају сличице, схватам да иза ове приче не стоје само ни Миланковић, ни Нешић, ни Нешићева поезија, ни отац Милош Весин… Има ту нечег несазнатног.
Циљ ми је, дакле, био да кажем ово што ћу рећу у само једној реченици – ону прву идеју, ону прву сњежну, ону честицу леда, која је покренула лавину, зањихао је Ђорђе Нешић.
Свака каснија помоћ, макар то била и лијепа ријеч, сигурно је била од користи мајсторима.
Аутор: Ђорђе Брујић
Фотографије: Културни и знанствени центар „Милутин Миланковић“
