На Институту за савремену историју обиљежено 335 година од оснивања Книнске крајине

Удружење Срба из Хрватске, уз подршку Института за савремену историју и Завичајног друштва Плавно из Београда и Завичајног клуба Книнска крајина организовало је 11. септембра 2023. године у Институту за савремену историју у Београду, културно-научни скуп поводом 335 година од оснивања Книнске крајине.

Програм је водио један од организатора новинар Данко Перић, а на скупу су говорили др Софија Божић, проф. др Ђуро Ђурић, др Милан Гулић, Саво Штрбац, др Никола Жутић, др Андреј Вујновић и Милојко Будимир.

Све присутне је на почетку поздравио замјеник директора Института др Бојан Димитријевић који је рекао да је скуп резултат сарадње Института и окупљених Крајишника са жељом да се проговори о Републици Српској Крајини и уопште о српском корпусу у Хрватској.

– Институт се као и српско друштво мало бави тим темама, највећи дио архиве и данас се налази у Загребу. Ми смо претходних година урадили неколико издања која се баве Крајином. Међутим, за разлику од Хрватске ми овдје немамо посебан центар, или установу која се бави историјом нашег народа у Хрватској.

Димитријевић каже да је задатак свих присутних да на данашњи дан вјерски празник Усјековање главе Светог Јована Крститеља обнове, макар кроз радове, нешто што ће бити везано за даљу прошлост Крајине и презентују те радове у Зборнику. Институт ће учествовати код израде Зборника као коиздавач или подршка како би ојачали ауторитет издања.

Правно-историјски положај Книнске крајине

Проф. др Ђуро Ђурић, правник је говорио о правно-историјском положају Книнске крајине у тренутку њеног настанка 1688. године у јеку Великог морејског или Великог бечког рата. Рата који је услиједио нападом Турске на Беч и њиховим поразом 1683. године.

На подручју Далмације и на граничном подручју већ су постојале чарке, ускоци су упадали на турску територију и изазивали немире и ту је ситуација све вријеме била напета и са службеном објавом рата крећу и конкретне војне операције.

Поред ратних околности стварања Книнске крајине постојала је и тежња да се створи контрола Венеције дубље на Балканском полуострву и да се прошире подручја која је Венеција контролисала и који је био узан приморски појас.

Ђурић наводи да је у Книнској војној крајини на територији Далмације од самог почетка, па до краја Венеције била мјешавина система, венецијанског, затечено стање које су Турци успоставили и традиционално, патријахално самоуправно уређење које су имали наши становници на подручју под турском контролом, како су их Турци звали Власи.

Венеција није први пут освојила Книн 1688. већ је био и један успјешан покушај у Кандијском рату, одредбама мира по окончању рата морала је да врати Книн Турцима. Чекала се нова прилика.

– 24. августа 1688. генерални провидур Ђироламо Корнаро доноси одлуку да крене са војском од око 10.000 људи, махом домаћег поријекла и да заузме Книнску тврђаву, подржан је добром артиљеријом за то вријеме и Книн је затворен са свих страна. На јуриш је освојен доњи град, а сама тврђава која је била прилично јако утврђење није одмах пала, тако да су морали да примијене одређене стратегије. Једна је да заузму резервоар воде, а друга да са брда Спас инсталирају мерзере и туку тврђаву до изнемоглости, што су и учинили 11. септембра 1688. Бивши везир Мехмед паша Атлагић је капитулирао и предао тврђаву.

Дрниш и Книн постају посебна јединица у оквиру провинције Далмације или како су је називали Stato de Mar. За првог управника именован је Антонио Лоредан, док ће касније положај управника прећи у насљедну функцију у породици Синобад.

– На почетку је Книнска крајина имала третман територије, тек 1780. постаје котар и има врло јасно утврђене границе, које данас оспоравају. Укључивале су простор од Отошића према Сињу, спуштао се на ријеку Чиколу. Занимљиво је да је село Чавоглаве припадало Книнској крајини, затим ријека Крка до тромеђе и наравно према Турској се граничила са сјеверноисточне стране.

Домаће становништво је било активно укључено у одбрану, што је традиција од Кандијског рата.

– Венеција је послије више ратова, одлучила да се ослони и на домаће становништво, него на плаћене војнике. У Морејском рату највећи дио војника који су учествовали у освајању Книна 1680. године су били локално становништво православно и католичко становништво са Равних Котара, Далматинске Загоре…

Грађанска управа је дошла тек послије пада Венеције, тек 1814. када је Бечким конгресом Далмација припала Аустрији.

Демограско стање, тачнији попис који је извршен је тек 1776. оно што је процјена прије самог освајања Книна, сама Далмација је имала 78.000 становика.

– По ослобођењу Книна тај број нарастао је и било је око 110.000 становника у Далмацији. Прави попис 1776. године говори да на територији саме Книнске крајине живи 25.700 становника са јасном православном већином од око 14.000.

Од освајања Книна 1688. постоје стални покушаји унијаћења становништва, прво је то извршено са затеченим муслиманским становништвом, са захтјевом да се покрсте или иселе, онда су услиједили покушаји унијаћења православног становништва.

– Оно што је важно поменути да није то становништво било потпуно политички или вјерски несвјесно, о томе говори и документ савремени оригинал на њемачком језику, готским писмом писан. То је представка православног становништва Далмације 1759. у Млетачком сенату гдје се врло јасно тражи слобода вјероисповијести због насртаја који су били константни.

Подручје Книнске крајине било је условљено ратовима који су се водили, прва територија је обухватала Книн и Дрниш, па је та територија проширена на Врлику, а у Другом или Малом морејском рату (1714–1718) на Плавно.

– У току ширења долази и до реорганизације, оснивају се сердарије. Сердари су били из одређених главарским породица, Синобади у Книну (са 30 села и 12 бандијера) и интенданти цијеле Војне крајине, породица Накић у Дрнишу (са 42 села и 15 бандијера 9), породица Пушић, касније Покрајац (са 16 села и 6 бандијера ) за Врлику и породица Шимић у Плавну (са 7 села и 7 бандијера).

Крај Војне крајине у Книну је 1797. година и крај Венеције миром у Кампоформију.

– Книнска крајина се показала као успјешан модел одбране у рату, а допринијела је кохезији становништва на том подручју, ставарњу одређене врсте свијести о заједничкој припадности што ће у одређеној мјери бити и један од чинилаца у каснијем животу становника Книнске крајине у будућој држави Аустроуграској.

Саво Штрбац: Одгојен сам на миту о Стојану Јанковићу

Директор ДИЦ Веритас Саво Штрбац рођен у Равним Котарима говорио је о Стојану Јанковићу на чијем је миту како каже одгојен.

Наиме је он упоредио оно што је неспорно и за Хрвате и за Србе и оно у чему се разликују биографије Стојана Јанковића код једних и код других.

– Сви извори су сагласни да је Стојан син Јанка Митровића, Јанков отац Митар је из Жегара. Митровићи су се 1647. доселили у Будим код Поседарја. Стојан Јанковић прославио се као вођа далматинских Срба у борби против Османског царства. Борио се у више ратова против Турака, међу којима су најпознатији Кандијски (1645—1669) и Морејски рат (1683—1699). У фебруару 1666. је заробљен код Обровца на ријеци Цетини, гдје је у борби погинуло много Турака. Након заробљавања Јанковић је одведен у Цариград, али је успио да се ослободи након 14 мјесеци.
За војне заслуге и показану храброст 1670. Млетачка република одликовала је Стојана Јанковића златном колајном Св. Марка, вриједном 100 дуката и доламом, именован је за каваљера (витеза) Св. Марка и добио је посједе у новоосвојеним областима у Исламу Грчком. Истакао се и у борбама у Херцеговини, а 1686. је ослободио град Сињ, Лику и Крбаву. Годину дана касније (1687) је погинуо током напада на Дувно.

У хрватској википедији, наводи Штрбац, нема одреднице Стојан Јанковић, него Стојан Митровић.

– Пише да је био хрватски ускок из обитељи Митровића. Национално, вјерско и географско поријекло породице Стојана Митровића често је криво приказивно, све на штету хрватског католичког поријекла. Хрвати оспоравају српски аргумент да је Јанковић из Жегара и наводе да талијански докумети биљеже да је он од или према Жегару. Хрвати такође наводе да је у вријеме рођења Стојанова оца у Жегару живило 600 католика и није било ниједног Србина, те да је Митар хрватско име – рекао је Штрбац и додао да је Стојан Јанковић уписан у књигу рођених православне цркве у Задру.

Гулић: У Српском биографском рјечнику нема одреднице Стојан Јанковић

Др Милан Гулић је рекао да Хрватски биографски лексикон и Хрватска енциклопедија за Стојана Јанковића кажу да је он протуосмански ратник и ништа више.

– Нигдје се по томе не може закључити ког је он поријекла, ако немате знање о том простору. Међутим, оно што је можда и највећи проблем, јесте што у Српском биографском рјечнику нема одреднице Јанковић Стојан.

Гулић због приватних обавеза није могао да дуже говори на овом окупљању, али ће приложити свој рад на тему Мјесто Книнске крајине у националном буђењу српског народа крајем осамдесетих и почетком деведесетих година давадесетог вијека.

Жутић: На тромеђи се дешава велики сукоб цивилизација

Др Никола Жутић наводи да се на тромеђи дешава велики сукоб цивилизација преко српских леђа. Ратови доводе до великих демографских помјерања, погибије и сеоба. Тиме се мијења и вјерска структура становништва.

– Спроводи се етнички културоцид кривотворењем српског народног традицијског простора претварајући га у хрватски. По њима српска тромеђа више није свесрпски историјски простор већ некакав узвишени латинизирани простор аристократске културе коју они називају Triplex Confinium и третрирају га као некакава „ хрватска вишеграничја у еврамедитеренском простору.
Жутић каже да ове идеје промовишу данашњи хрватски Срби интелкуталци на челу са проф. др Драгом Роксандићем који је и аутор овог немогућег слогана о хрватским вишеграничјима у еуромедитеранском простору (назив за српску тромеђу).

– Тврдњама да су територије тромеђе, јужне Лике, сјеверне Далмације и западне Босне хрватско повијесно подручје Хрвати умањују страхоте геноцида, те се тзв. побуњени Срби из данашњих времена, осветници послије извршеног покоља, могу прогласити реметилачким фактором међу такозваним мирним цивилизованим Хрватима на такозваном древном хрватском тлу. Дакле, Срби су досељени уљези на старој хрватској територији.

Такође, Жутић наглашава српско православно поријекло Буњеваца на простору тромеђе, њихово римокатоличење, претварање у Хрвате уз прихватање геноцидне идеологије.

Музеј Срба у Хрватској

Др Андреј Војновић говорио је о Музеју Срба у Хрватској, од чијег је нестанка прошло 40, а 80 од његовог настанка: основан је 1946, а угашен 1986. године.

– Трајао је кратко и по мјерилима људског вијека, а камоли вијека једне националне институције. Није претерано рећи да је упркос сјајном старту и прве двије деценије постојања до његовог суноврата дошло касних шездесетих, а да је у осмој деценији прошлог вијека иако је на неки начин још трајао мало ко знао да постоји.

Потреба за оснивањем Музеја Срба у Хрватској јавила се још у првој половини 19. стољећа. Владика Лукијан Мушицки је у новембру 1836, први обзнанио потребу за оснивањем музеја Срба на подручју данашње Републике Хрватске и изнио разлоге због којих га треба основати, очување српског „имена, језика и вере” од римокатоличког атака.

– Контуре Музеја Срба у Хрватској почеле су се наслућивати прије Другог свјетског рата не са теоретских гледишта српских научника, већ из праксе једног музеалца Владимира Ткалчића коме је у рубрици националност уписано: Хрват. Ткалчић је и направио први пројекат и прву концепцију Музеја Срба у Хрватској, заједно са историчарем и историчарем религије Радославом Грујићем. Они су радили на обради и сакупљању предмета, и на кадровском формирању институције.

Федор Моачанин и Бранко Сучевић, руководиоци Музеја, разрадили су концепцију Музеја као историјског. Слиједе турбулентне године од тога да музеј постаје одјељење, па и самосталан, да би напосљетку нестао из конститутивног акта Повијесног музеја Хрватске.

– Највећи и највриједнији дио предмета у збиркама Музеја Срба у Хрватској чинили су сакрални предмети који су власништво Српске православне цркве. Та чињеница је сметала ортодоксном комунистичком руководству Срба. Претензија Музеја да историју Војне крајине истражује и презентује као прије свега доминантно српски феномен иритирала је националистичке кругове хрватског друштва.

Поставка Музеја приказивала је знамените личности Срба у Хрватској преко предмета који су им припадали, прије свих Стојана Јанковића и Симу Матавуља, затим радови иконописачких школа из Гомирја и Комоговине. У Музеју су се налазила и изузетна умјетничка дјела из 18. вијека, као што је слика Арсенија Теодоровића са приказом владике Живковића и „Страдање свете Варваре“ Теодора Илића Чешљара.

– За слабљење позиције, па на крају и нестанак Музеја Срба у Хрватској несумњиву одговорност сносе и ондашњи припадници српске политичке и интелектуалне елите у Хрватској – рекао је Војновић.

Записи Александра Митровића

Др Софија Божић говорила је о записима Александра Митровића који након што се изморио уређивањем Српског гласа преселио у Книн и тамо отворио адвокатску канцеларију.

– Његови клијенти били су људи из народа и, водећи њихове парнице, он је много научио о начину живота и менталитету тог свијета, о његовим обичајима, врлинама и манама. Послије неколико година адвокатске праксе Митровић је стекао довољно знања и на основу својих искустава изводио је одређене закључке о становништву сјеверне Далмације и његовом животном стилу. Своје увиде почео је јавно да износи и да скреће пажњу на појаве које је сматрао погрешним и штетним.

Говорио је о штетности залагања земље за позајмицу, када би људи за врло мале износе новца губили своју земљу. Такође, сусрео се и са тешким положајем жене пошто се кћерима ограничава право насљеђа послије смрти родитеља који брину готово искључиво о збрињавању мушких потомака.

Будимир: Неопходна је институција која би се бавила крајишким темама

На крају свима се обратио генерални секретар Удружења Срба из Хрватске Милојко Будимир констатујући да се не говори о историји Срба са простора данашње Хрватске, а поготово не о археологији, која је и његова струка. Након прогона покушали су у оквиру Српског културног друштва Зора да да очувају сјећање на простор Републике Српске Крајине.

– Покренули смо и неке часописе и трудимо се да сваке године уз подршку Комесаријата за избјеглице, да издамо зборник Грађански рат у Хрватској, али се не задржавамо само на рату и девдесетим, него у Зборник уврштавамо текстове који се баве и даљом историјом српског народа са тог простора.

Милојко Будимир се сложио са др Бојаном Димитријевићем да је неопходна институција која би се бавила са тим темама. Удружења немају тај капацитет да могу то да изнесу.

– Не знам зашто Историјски музеј Србије гдје сам радио до пензионисања не покаже интерес за просторе на којима смо и ми живјели. Да заобиђемо авнојевске границе. Да се укаже на прошлост, јер ако останемо без прошлости заиста не знам каквој се будућности можемо надати.
Будимир је са др Бранко Чоловићем који живи у Книну написао рад о тврђавама и црквама. О тврђавама се бавио Будимир, Чоловић о црквама са простора Далмације и тај ће рад уврстити у Зборник.

До краја новембра присутни ће послати радове, као и још многи историчари који нису прусуствовали из оправданих разлога. Данко Перић је навео да ће и два Италијана приложити своје радове који ће говорити о млетачкој власти у Книну и цијелој Далмацији и заједно са проф. др Ђуром Ђурићем најавио организацију још неколико скупова на ову тему, као и окупљања када ће радити на припреми радова за Зборник.

Текст и фото: Драгана Бокун